Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Predsednik SNS-a sumnja da je tokom noći Republička izborna komisija (RIK) prekrojila izborne rezultate i tako u parlament ubacila još dve stranačke liste, inače bez dovoljno glasova da se tu nađu. To je svojevrsni pritisak da se izmene jednom već objavljeni zvanični rezultati. U ulozi predsednika SNS-a, Aleksandar Vučić posumnjao je i u samoga sebe kao predsednika vlade. On dakle priznaje da su državna tela nepouzdana i da nisu u stanju da garantuju fer i poštene izbore.

Na prvi pogled, predsednik SNS-a sve to radi bez dobrog razloga. Koalicija oko SNS-a na čijem je čelu, odnela je čistu izbornu pobedu. I prema rezultatima koje predsednik SNS-a od sinoć odbija da prihvati, ta lista ima apsolutnu većinu u parlamentu. Zašto je onda predsedniku SNS-a važno da se zvanični rezultati izbora promene tako da potvrde da je njegova lista osvojila apsolutnu većinu glasova, a da neke stranke ipak nisu ušle u parlament?

Predsednik SNS-a je sinoć novinarima rekao da njegova stranka radi bolje i brže od nadležnog državnog tela. Posle 22.00, SNS je navodno već imao rezultate sa 77 odsto biračkih mesta. I dan posle izbora, predsednik SNS-a insistira na tim rezultatima iako se oni bitno razilaze (reč je o tridesetak poslaničkih mandata) sa podacima RIK-a. Predsednik SNS-a javno tvrdi da su organi stranke na čijem je čelu efikasniji od državnih tela za čiji rad je kao predsednik vlade neposredno ili posredno odgovoran.

Predsednik SNS-a sumnja u zvanične izborne rezultate zbog nelogičnosti koje je otkrio u zapisnicima sa izbornih mesta. Brzina sa kojom je obavio tu proveru neprijatno podseća na brzinu sa kojom je utvrdio da doktorat ministra policije nije plagijat. Bilo bi veoma loše ako se ova priča završi kao i priča o plagijatu, dakle ako nadležna tela požure da realizuju zaključke do kojih je nekim svojim putem došao predsednik SNS-a.

RIK bi recimo mogao da traži da se izbori ponove na onoliko biračkih mesta koliko je glasova potrebno da se rezultati poklope sa rezultatima u koje veruje predsednik SNS-a. To je opasan put. Ako država na čelu sa predsednikom SNS-a krene njime, to neće biti dobro. To bi bio još jedan dokaz da je SNS antisistemska stranka.

Zašto je, dakle, predsedniku SNS-a uopšte važno da ima natpolovičnu većinu glasova, kao i parlament čist od opozicije? Ovde imamo posla sa političkim ponašanjem koje je u svojoj suštini antidemokratsko, iako sve vreme održava demokratsku fasadu. Kao u Rusiji,1 Mađarskoj, Turskoj, režim na čijem je čelu predsednik SNS-a uspostavio se posle perioda previranja i nestabilnosti. Jaki vladar obećava podanicima izvesnost. I (neispunjeno) obećanje se za sada pokazuje kao dovoljno.

Taj režim opstaje tako što sebe predstavlja kao jedinu moguću opciju. Utisak o jedinoj mogućoj opciji stvara se čestim ispitivanjima javnog mnjenja u kojima se drugi validni politički akteri praktično ne vide. Pored toga, pažnja se skreće na političke opcije koje su opasne ili nelegitimne. Te opasne i nelegitmne opcije treba da budu vidljive. Zato je predsedniku SNS-a bio potreban SRS u parlamentu. I zato DS, SDS, LDP, LSV, pokret „Dosta je bilo“, pa čak i DSS i Dveri, kao legitimne opcije, treba zbrisati.

Režim koji se predstavlja kao jedina moguća opcija ne odgovara za svoje učinke. Taj režim skida odgovornost i sa građana. Ako postoji samo jedna moguća opcija, a to se dokazuje apsolutnom većinom, onda građani ne biraju i ne odgovaraju za svoje političke odluke. Privid da alternativa ne postoji jača i utisak da se u polju politike ništa ne može uraditi, što ljude odvraća od aktivnog angažmana. Tako se „jedina moguća opcija“ održava na vlasti. Ovi izbori su napravili pukotinu na toj slici.

Umesto da slavi izbornu pobedu, predsednik SNS-a upro je da promeni izborne rezultate. Njemu je stalo do privida, realnost ga manje zanima. Homogeno podaničko telo stvara se i održava zahvaljujući prividu (zato su i obećanja važnija od rezultata). Važno je po svaku cenu sačuvati privid. Reč je o krhkom režimu. Najmanja pukotina je opasna. I zato, uprkos njenim minimalnim izbornim rezultatima, svojim na prvi pogled neobičnim ponašanjem predsednik SNS-a u stvari priznaje izbornu pobedu opozicije.

Peščanik.net, 26.04.2016.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović – Postizborna pomrčina

Branka Dimitrijević – Postizborni lični stav

Vladimir Gligorov – Izbori, a na izborima

Goran Miletić – Kočenje (ili Saveti Premijeru)

Nadežda Milenković – Vaistinu cenzuse!

VIDEO – D’Ontov upad u RIK + transkript

Sofija Mandić – Noć bez zapisnika

Dejan Ilić – Dan mrmota

Saša Ilić – Vučićevo gluvo doba

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – III

Sofija Mandić – Kadija te tuži…

Nadežda Milenković – Sezona lova i ribolova

Dejan Ilić – Noć kada je umro CeSID

________________

  1. Ovde se oslanjam na odličnu analizu putinovskog režima koju je u tekstu „Prvi čovek države“ dao ruski autor Boris Dubin, u Milan Subotić (ur.), Druga Rusija, preveo Zorislav Paunković (Beograd: Biblioteka XX vek, 2015), str. 249-267).
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)