Sadašnja vlada ima veoma impresivan stil: ona samoinicijativno ne pokreće rešavanje problema, a kada stvari krenu da se komplikuju, ona ih rešava na način koji dovodi do novih problema, još složenijih od prethodnih. Možda stoga što ovde ne postoji politika odlučivanja, već samo gašenja postojećih požara dok se ne stvore novi.
Većinu problema sadašnja vlada je nasledila od prethodnih, ali je zato uspela da ih prebaci na opasniji teren. Kao što je pitanje proterivanja dece stranih radnika, na primer.1 Ovaj problem je sadašnja garnitura na vlasti dobila u nasleđe, ali ovakvo licemerno i zlonamerno postupanje je karakteristično samo za nju. I stoga treba reći neprijatnu istinu: odnos javnosti prema ovoj deci je problematičan, a usmeravanje pažnje ka deci (potencirajući da su ona nevina i da priča o njihovom proterivanju slama srca, naravno) predstavlja skretanje sa suštine problema.
Društvo za koje je porodica svetinja lako je mobilisati u slučajevima u čijem središtu su deca. Kod nas roditelji jure za starešinama „naše dece“ vojnika i zahtevaju poštedu za njih na treninzima, a cela javnost opsesivno prati slučajeve ubistava dece. U vezi sa proterivanjem dece ilegalnih radnika suprotstavile su se dve lažne grupe: prvu čine oni saosećajni koji podržavaju ljudska prava, otvaraju svoja srca za narode sveta i plaču nad svakom devojčicom sa pletenicama; u drugoj grupi su proterivači dece i surovi rasisti.
Međutim, ovo nije ozbiljan dijalog, a sa stanovišta onih koji sebe određuju kao levičare, ili u najmanju ruku kao liberale, on nije ni pravičan. Činjenica da ova i prethodne vlade nemaju imigracioni zakon ne opravdava odsustvo razgovora o radnicima imigrantima i onome što je suština tog problema –izraelsko državljanstvo. Onaj ko to zanemaruje, obmanjuje i vara samoga sebe.
Kao što je poznato, strani radnici u Izraelu se dele na legalne, one koji su dobili vladine dozvole i rade u poljoprivredi, pomažu u kući ili građevinarstvu; ilegalne, od kojih jedan deo čine bivši legalni radnici, a drugi oni koji su uspeli da pređu granicu (unutar sebe ovi se dele na one koji su došli da rade na određeno vreme i na one koji pokušavaju da se integrišu) i izbeglice. Desničarska vlada i Šas obmanjuju legalne radnike i kao licemer Pinhas traže za to nagradu: izdaju više dozvola za rad nego ikada ranije, dok paralelno proteruju desetine hiljada ilegalnih radnika.
Ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai kuje zavere posebno protiv onih koji imaju porodice i onih koji su stvorili porodice od kada žive u Izraelu, dajući za to etnokratsko objašnjenje da oni ugrožavaju jevrejsku egzistenciju. Jišai razume da je radnička populacija dodatno ugrožena od strane imigranata koji predstavljaju jeftinu radnu snagu koja ne postavlja uslove, što je pretnja o kojoj liberalna levica ne razmišlja, žureći da osudi bedne „rasiste“.
Levica greši u ignorisanju činjenice da je ekonomija slobodnog tržišta omogućila svima da kupuju jeftinu kinesku robu, ali da je istovremeno slomila organizovani rad i uništila sigurnost posla. U prošlosti su to bili radnici sa okupiranih teritorija, koji su dolazili u cik zore i nestajali sa zalaskom sunca. Zbog intifade naše vlade su se odlučile na kažnjavanje Palestinaca, pri tome ne prestajući da insistiraju na visokom standardu izraelskih građana, a levica se tome nije usprotivila.
Bogati su zaradili, a izgubili su ne samo siromašni, već i celo izraelsko društvo, koje je postalo manje moralno, usmereno isključivo ka ekonomskim interesima, zbog kojih mu je srce otvrdlo prema nemoćnim radnicima. Nasuprot drugim državama na zapadu, izraelski zakon o državljanstvu je problematičan i potrebna mu je izmena u liberalnom duhu. Ali rast stanovništva je veliki i ne postoji potreba za imigrantima.
Međutim, imigranti dolaze. Dolaze useljenici koji nisu Jevreji, dolaze ekonomski imigranti i izbeglice i većina se ovde uspešno integriše. Ovaj proces će dobiti etičniju i pravičniju odoru onda kada prestane da stiže jeftina radna snaga sa vladinim dozvolama, kada se podigne minimalna nadnica i kada se ostvare bolji socijalni uslovi života radnika, kada se izraelski Arapi i Palestinci uklope u tržište rada i kada se prestane sa zastrašivanjem jevrejske većine. Odgovorna levica bi trebalo da traži ovakve stvari, a ne da se krije iza dečjih leđa.
Avirama Golan, Haaretz, 11.08.2010.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 15.08.2010.
IZBEGLICE, MIGRANTIIZRAEL / PALESTINA
________________
- Ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai (predstavnik ultradesničarske i religiozne partije Šas) je doneo odluku da protera 400 dece ilegalnih radnika koji žive u Izraelu, a da boravišnu dozvolu dobije drugih 800 dece. Sva deca su rođena u Izraelu, hebrejski im je maternji jezik i oni drugu domovinu nemaju. Međutim, pošto nisu Jevreji, ne mogu dobiti izraelsko državljanstvo i ne mogu da trajno reše svoj status. Odluka o proterivanju je izazvala žestoku reakciju izraelske javnosti. Mnogi predlažu da sva deca dobiju trajnu boravišnu dozvolu. Zanimljivo je da su se osudi ovog čina priključile i Sara Netanjahu, supruga sadašnjeg premijera (Likud) i Aliza Olmert, supruga bivšeg premijera Ehuda Olmerta (Kadima), obe predstavnice izraelske desnice. Premijer Netanjahu je definisao ovaj problem kao izbor između cionizma i ljudskosti. Mnogi se pitaju da li je država koja se definiše isključivo kao jevrejska osuđena da bude i rasistička?
