Izabrani, ali ne posebno

„Konvoj za Gazu odvukao je Izrael na pučinu gluposti“, napisao je izraelski dnevnik Haaretz, kao da je time otkrio neku do sada nepoznatu vodenu površinu. Građani drugih zemalja su, naravno, odavno navikli da plove tim prometnim vodama, ali je za Izraelce – i za sve ostale Jevreje – ovo bila udarna vest.

Bez obzira na to da li smo na kraju osudili ili pravdali nesrećnu raciju na brodu Mavi Marmara, prve rekacije kod nas Jevreja bile su šok i zbunjenost, dok smo pokušavali da pojmimo ovu neviđenu demonstraciju gluposti. Džefri Goldberg iz Atlantica smeteno je tragao za sličnim primerom totalne gluposti u jevrejskoj istoriji, ali je umesto toga otkrio da Jevreji širom sveta sebe vide kao obdarene urođenom i skoro natprirodnom inteligencijom.

„U jidišu postoji reč sejkl, što znači mudrost, ali i mnogo više od toga: ona označava i genijalnost, kreativnost, suptilnost, umeće raspoznavanja nijansi“, piše Goldberg. „Jevrejima je oduvek bio potreban sejkl da bi preživeli u ovom svetu. Čovek sa yiddishe kop, „jevrejskom glavom“, ima sejkl, on traži mudar način za izlazak iz problema, jer zna da je najdirektniji način – na primer gola sila – često najmanje elegantno rešenje. To je čovek koji ume da predvidi posledice svojih dela.“

To su, naravno, besmislice – ali, uveravam g. Goldberga, besmislice u koje sam i ja verovao. Uopšte uzev, Jevreji mogu ili ne moraju biti pametniji od drugih naroda, ali u našoj istoriji nema pravih dokaza urođeno ili kulturno predodređenog, natprirodnog sejkla yiddishe kop-a. Naprotiv, ta istorija je puna primera individualne i kolektivne gluposti, poput istorije svake druge nacije, naroda ili plemena.

Objektivnom procenom jevrejske istorije zaključili bismo da se čak i kolektivni čin koji naizgled potvrđuje jevrejsku inteligenciju – opstanak kroz milenijume, uprkos konstantnoj mržnji, ratovima, proganjanju, netoleranciji i genocidu – na kraju ipak svodi na isti trik koji izvodi čitav ljudski rod (bar za sada).

Postojanje Jevreja među još-uvek-neistrebljenim narodima sveta ne može se pripisati nekoj njihovoj posebnoj karakteristici ili ponašanju, kao što se ni Tasmanci ili Taino Indijanci ne mogu okriviti za svoj nestanak. Na kraju, ljudski opstanak je pitanje sreće – ili sudbine – pitanje odluka davno donetih u dalekim gradovima, iz kojih se nakon 200 godina rađaju nepredviđene posledice, pitanje haotično isprepletenih sistema vremenskih nepogoda, metafizike i pandemija, pitanje neuspeha i slabosti naših nesuđenih ubica.

Istoriju sopstvene mudrosti kreiramo tako što svoje gluposti spuštamo u fusnote. Da biste zamislili Helm – grad u kojem prema predanju Aškenazi Jevreja žive samo budale – morate pretpostaviti da svuda izvan njega vlada mudrost, kao što da biste zamislili raj pretpostavljate da ovim svetom caruje nesreća.

Mene su kao dete učili da su Jevreji, u koje se ubrajaju Majmonid, Albert Ajnštajn, Džonas Salk i Majer Lanski, po pravilu pametniji, mudriji, genijalniji i pronicljiviji od drugih. I ja bih za vreme večere gledao svoju porodicu za stolom i video vrlo inteligentne, dovitljive, oštroumne i obrazovane ljude, pune informacija, objašnjenja i mišljenja o različitim temama. U želji da potvrdim teoriju o Ajnštajnovom Narodu, preskakao sam prisutne protivprimere.

Zato se Jevrejin uvek zaprepasti kada sretne glupe Jevreje. Filip Rot je to čudno iskustvo pretočio u glavnu temu romana Zbogom, Kolumbo. Mi nismo šokirani zato što nikada ranije nismo videli glupe Jevreje – Jevreji su proporcionalno glupi koliko i ostali narodi sveta – već zato što su nas od malih nogu učili, posredno ili otvoreno, da ih ignorišemo. Glupi Jevrejin je kao probušeni džep na pantalonama – rupa je uvek tu, ali mi zaboravljamo na nju sve dok nam se sitniš ne raspe po podu.

Upravo ovaj mnogo puta ponovljeni, ali nikada zapamćeni šok suočavanja sa sopstvenom glupošću – koji je sada izazvala elitna vojna akcija nacije čiju smo istoriju pisali spuštajući protivprimere sejkla u fusnote – dominira prvim reakcijama Jevreja na raciju na brodu Mavi Marmara.

Ali izgleda da nisu samo Jevreji zaprepašćeni glupošću Izraela. Čak će i najoštriji kritičari Izraela priznati da jevrejska država ume da opstane u neprijateljskom svetu, povlačeći inteligentne i kreativne poteze i uspešno kontrolišući poluge sreće i diplomatije (da ne govorimo o globalnoj ekonomiji i medijima). U stvari, mnogi antisemiti i neprijatelji Izraela čvrsto veruju u mit o sejklu, o posebnoj – dobro, dijaboličnoj – jevrejskoj inteligenciji.

S druge strane, izgleda da samim Jevrejima ovaj mit prestaje da prija, što se vidi iz našeg meškoljenja i nakašljavanja kad god neki nejevrejin pohvali našu pamet. Takav je politikolog Čarls Mari, autor uticajnog eseja „Jevrejska genijalnost“, ili Kevin B. Mekdonald, profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornija stejt u Long Biču, koji tvrdi da su Jevreji vekovima sprovodili program pozitivne selekcije, vodeći računa o inteligenciji, snalažljivosti i matematičkom umeću, kao neku vrstu evolutivne adaptacije na udarce istorije i progone.

Kada takve tvrdnje izgovaraju nejevreji, iza njih odzvanja uznemirujući eho pogromaša, počinitelja genocida i Oca Koglina. Svi oni su svoje noževe oštrili istim brusnim kamenom uopštavanja, kojim smo mi glačali uveličavajuća stakla kroz koja s divljenjem posmatramo sebe. Onaj ko hvali vaša istorijska dostignuća jednoga dana može u njima pronaći razlog za vaše uništenje.

U pitanju je, naravno, ključna dvosmislenost judaizma i jevrejskog identiteta: ideja o izabranosti kao ukletom blagu, prokletstvu blagoslova, izuzetnosti koja može biti znak spasenja, ali i istrebljenja. Biti izabran je kroz našu istoriju često značilo biti odbačen.

Ova dvosmislenost je razlog zašto Jevreji istovremeno insistiraju na posebnom statusu zemlje misirske, a bune se kada svet – cinično ili iskreno – na njih primenjuje posebne standarde.

To je razlog zašto Izrael ponosno ističe svoju obavezu da bude zvezda vodilja među narodima, a onda ukazuje na nedela (potapanje broda i masakriranje mornara) Severne Koreje – Severne Koreje! – pokušavajući da svoje relativno manje zlo smesti u po sebe bolji kontekst.

Sada je trenutak, dok nam je sećanje na Mavi Marmaru sveže, da se kao Jevreji konačno suočimo sa drevnom istinom o našoj nacionalnoj gluposti, koju mogu da uporedim, primer po primer, sa glupošću bilo kog drugog naroda koji živi i koji je ikada živeo, na ovoj budalastoj planeti, u ovom svetu Helma. Sada je trenutak da priznamo da šezdesetdvogodišnju istoriju Izraela, kao i istoriju jevrejskog naroda i ljudskog roda, čini niz slavnih trenutaka i promašaja, trijumfa i grešaka, junaštva i zlobe, dobročinstava i zločina.

U poslednje dve decenije, Jevrejima i ostatku čovečanstva postala je očigledna bolna istina, koja je ugrađena u same začetke cionističke ideje: ako jevrejski narod, kako stoji u Deklaraciji o uspostavljanju države Izraela iz 1948, ima pravo „da bude gospodar svoje sudbine kao i svi drugi narodi, u sopstvenoj suverenoj državi“, onda sledi da je jevrejski narod „kao i svi drugi narodi“ sposoban i za varvarstvo i glupost.

Ako je Izrael trebalo da postane, po rečima Haima Vajzmana, „jevrejski onako kako je Engleska engleska, a Amerika američka“, onda se i Izrael, kao Engleska i Amerika i ostala savremena društva, kreće kroz istoriju, obnevideo i uspaničen, od svoga osnivanja do poslednjih dana, u svakom trenutku u opasnosti – a, uz božju pomoć i čuvajući se – od bogate, neslavne tradicije ljudske gluposti.

Kada je moje zaprepašćenje zbog najnovijeg ispoljavanja gluposti jerusalimskih Helmljana popustilo, počeo sam da žalim uzaludno ubijene, sa njihovim tovarom građevinskog materijala i zabluda i izmanipulisane vojnike koji su ih ubili. Počeo sam iskreno da žalim i Gilada Šalita, izraelskog vojnika koga Hamas drži u zarobljeništvu već četiri godine, kao i njegovu porodicu. Ali osetio sam i nekakvo olakšanje, i odlučnost.

Mnimo se iluzija. Počnimo od sebe, ko god bili i koliko god nasleđe naše gluposti bilo bogato. Hajde da ne gubimo iz vida onaj večito bušan džep koji ima svaka nacija. Hajde da od sada ne osuđujemo Izrael, niti da mu sudimo prema inteligenciji, junaštvu, poštenju, moralnom autoritetu ili bilo kojem drugom uzvišenom standardu. Sudimo mu prema srozanom i klimavom standardu koji nedosledno i arbitrarno primenjujemo na sebe i ostale oko nas. I hajde da ne praštamo sebi – kao što ne praštamo ni Izraelu, i kao što Izrael ne prašta sebi – tu užasnu nedoslednost.

Majkl Šejbon, The New York Times, 04.06.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 17.06.2010.

IZRAEL / PALESTINA