Ilustracija: Eleanor Shakespeare
Ilustracija: Eleanor Shakespeare

Izborna noć u Komunalnom centru Herou 2017. godine bila je veoma napeta. Proveo sam tamo više od mesec dana prateći bitku za Zapadni Herou – izbornu jedinicu koju su sa malom razlikom držali laburisti, a koju su torijevci stavili na 19. mesto svoje liste prioritetnih izbornih jedinica. Zapadni Herou pripada laburistima od 1997, kada su tamo prvi put pobedili s nevelikom razlikom.

Glavni razlog za napetost bili su rezultati pristigli iz susednog Istočnog Heroua, koji tradicionalno pripada torijevcima. Prebrojavanje glasova je ponovljeno, kandidat konzervativaca je bio nervozan. Verovao je da mu je mesto osigurano; kandidat laburista je verovao da nema izgleda za uspeh. Laburisti su tada odneli pobedu u Zapadnom Herouu s razlikom od 13.414 glasova i tako povećali svoju većinu čak pet puta, dok je u Istočnom Herouu torijevska većina spala na svega 1.757 glasova. Došao sam da pišem o mestu koje bi laburisti lako mogli izgubiti. Na kraj pameti mi nije bilo da bi mogli osvojiti dva mesta.

U toj pogrešnoj proceni nisam bio usamljen. Laburisti su sve resurse usmerili na sigurni Zapadni Herou. Partijski aktivisti iz obe jedinice bili su zahvalni na neočekivano osvojenim glasovima, ali nisu imali pojma odakle su ti glasovi stigli.

Danas je Istočni Herou na 36. mestu spiska prioritetnih jedinica za laburiste (Corbyn je bio tamo prošle nedelje); Zapadni Herou se srozao na 149. mesto torijevske liste, na daleku periferiju, ali još nije sasvim van zone opasnosti. Na kraju krajeva, u pitanju su ona ista mesta od pre dve i po godine: poreklo mnogih glasova ostaje nejasno i sasvim je moguće da će neki od glasača promeniti stranu. Od 2017. godine odigralo se mnogo važnih političkih događaja koji bi ih mogli navesti da se predomisle.

Ne znamo šta će se dogoditi na izborima koje čekamo. Verovatno nećemo znati dok ne prebrojimo glasove. Kampanja tek počinje. Ljudi se još nisu izjasnili. Odluku o tome kako će kandidati proći na izborima ipak donose glasači, a ne elite koje oblikuju javno mnjenje.

Izbori nisu samo politički triler. Na izborima se odlučuje ili bi trebalo da se odlučuje o nečemu stvarnom. Pravi značaj izbora nije u tome ko će na kraju pobediti, već šta bi se izborima moglo promeniti. Te dve stvari su, naravno, povezane, ali ne uvek. Jedan od razloga zašto siromašni retko glasaju jeste to što ostaju siromašni bez obzira na to ko na izborima pobeđuje. Što ne znači da nije važno ko će pobediti – jer uvek mogu osiromašiti još više. Ali to nije tema koja se može smestiti na nalepnice izborne kampanje.

Ključno pitanje je šta će se promeniti. Politika se ne može svesti samo na davanje glasa na izborima. Predizborne rasprave dobijaju energiju iz anketa, gafova, izbornih slogana i preokreta. Ali ništa od toga nije po sebi naročito važno, osim u meri u kojoj može uticati na živote, potencijale, probleme i izglede stvarnih ljudi.

Biračko telo je zagonetka. Odnos snaga je prilično uravnotežen. Situacija je nepredvidiva: nikada nismo imali izbore u sličnom političkom kontekstu. Oni koji tvrde da znaju šta dolazi samo pokazuju koliko malo znaju. Budući da su ishodi izbora uvek od nacionalnog značaja, izborne trendove pokušavamo da pratimo na nivou zemlje u celini – iako je ponekad na delu više lokalnih izbornih mikroklima sa svojim osobenim ekosistemima. Čini se da je ovo jedan od takvih slučajeva.

Više od 50 poslanika je već najavilo da se neće kandidovati na prevremenim izborima. Na više od 50 mesta razlika je manja od 1000 glasova; na izborima 2017. godine 97 mesta je osvojeno s razlikom manjom od 5 odsto (takvih je 2015. bilo samo 56). Od 31 mesta sa najmanjom razlikom, manje od polovine je u rukama laburista ili torijevaca. Vlada nam je manjinska, a izborni sistem je u poslednja tri izborna ciklusa samo jednom proizveo pobednika sa jasnom većinom, i to relativno malom. Ishod može zavisiti od vremena (izbori se retko organizuju zimi), od broja studenta koji će izborni vikend provesti na putu kući (u 30 izbornih jedinica postoje univerziteti, a većina je manja od 5000) i koliko je efikasna organizacija na terenu.

Istina je da ne znamo ko će pobediti. Ali imamo prilično jasnu predstavu zašto je to važno. Ovi izbori ipak odlučuju o nečemu: na izvestan način odlučuju o svemu. Nalazimo se pred sudbinskom odlukom o putu kojim će zemlja poći, u domenu unutrašnjih politika i u odnosima sa svetom.

Ali za podele koje su nas stavile pred ovaj izbor, one koje je proizveo brexit, i dalje nema leka. Zemlja je za dlaku odabrala da uradi nešto za šta sada ne želi da plati punu cenu, a njena politička klasa nije u stanju da to sprovede. Najbolji mogući ishod kome se mnogi od nas nadaju je referendum o ponuđenom sporazumu sa EU, kakav god da bude, i novo glasanje. Ali bez obzira na ishod, referendum neće rešiti problem. Zemlja je duboko podeljena. Glasanjem smo proizveli problem, glasanjem moramo pokušati da ga rešimo.

Ipak, brexit nije uzrok već simptom šire krize. Živimo u društvu u kome rad nije siguran put izlaska iz siromaštva i može biti put koji vodi u siromaštvo. Kao što je primetio Aditiya Chakrabortty na ovim stranama prošle sedmice, u svakom razredu od 30 učenika njih 9 živi u siromaštvu, a od dolaska torijevaca na vlast broj paketa koje Fondacija Trasel deli siromašnoj deci porastao je sa 14.000 na 580.000. Zvanični podaci pokazuju da je pod konzervativcima broj beskućnika porastao za 165 odsto, dok humanitarne organizacije koje rade sa beskućnicima tvrde da je taj porast mnogo veći. Na ovim izborima se odlučuje i o tome kako ćemo integrisati zaštitu planete u sve ono što pokušavamo da učinimo kao društvo. Ukratko, odlučujemo o mnogo stvari.

Praktično svaka partija u Engleskoj i Velsu ima spremne politike za rešavanje pomenutih problema koje ocenjujem kao prihvatljive, sve osim Konzervativne partije. Nije teško uočiti zašto žele da nam ove izbore prikažu kao izjašnjavanje o brexitu: ništa drugo i nemaju da ponude. Njihova poruka je jasna, ali besmislena. „Završimo s brexitom“ je politika isto onoliko koliko je „Brexit znači brexit“ bila strategija. Izvan toga, najviše što mogu ponuditi je ublažavanje najpogubnijih mera štednje, dok istovremeno pojačavaju sve što je u njihovoj politici dosad bilo najgore – od zaustavljanja i pretresanja na ulicama do ukidanja nekih važnih propisa.

To nas vraća biračkom telu. Ne znamo šta će se dogoditi, ali znamo šta se u prošlosti događalo. U slavnoj godini pobede Margaret Thatcher 1983. godine, konzervativci su izgubili 685.000 glasova i 1,5 odsto udela u broju glasova – a opet su osvojili 37 dodatnih mesta. Uspeli su najviše zahvaljujući značajnom rastu podrške za liberale/SDP, što je torijevcima svakako koristilo više nego njima.

Jedan od mogućih scenarija je da konzervativci izgube deo glasača, a ipak osvoje većinu i nastave sa sprovođenjem svog programa. To bi mogla biti priča o ovim izborima: zemlja koja se većinski suprotstavlja politikama siromaštva, pohlepe, deregulacije i štednje, kao i brexitu bez sporazuma i produbljivanju nejednakosti, nije uspela da se strateški ujedini i porazi neželjene politike. Srećom, postoji i mnoštvo drugih priča koje su jednako moguće, u kojima uspevamo da nahranimo decu i spasemo planetu. Još ima vremena da ih napišemo.

The Guardian, 01.11.2019.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 13.11.2019.

TEMA – BREXIT