Ko o čemu – ja o teči. Jer, stvarno se trudim da razumem: u selu od jedva nekoliko hiljada duša, mahom srpskih doseljenika iz Bosne, živi rođak pod imenom Mladić. U tom je selu “general” više puta letovao, još u vreme dok se zaklinjao Titu, pa i posle, kad je već napredovao i postao zlikovac, i na kraju i kao smenjeni oficir i begunac. Selo je malo, ali ima policijsku stanicu i gradonačelnika, ima poštu i internet. Nije, dakle, zabačeno, ni odsečeno od sveta. Nema, naprotiv, Pretorijance, nema plaćeničku vojsku, niti bilo koga ko predstavlja ozbiljnu pretnju po bezbednost.
Pa se onda pitam, a gde su ga to tražili, ako tu nisu? Kod teče, to jest? I šta bi s onom pričom da je neuhvatljiv jer ga deceniju i po čuvaju specijalno obučeni surovi plaćenici, koji nikada neće popustiti poslednji obruč odbrane? Šta bi od mita da se Mladić neće predati živ, da će radije sam sebi pucati u glavu, da bi u istoriju otišao kao mučenik, a ne kao dementni, šlogirani deda, što se predao prvom policajcu koji mu je zakucao na vrata letnjikovca?
Razočarenje kod oligofreničnih je znatno. Očekivali su ga u belim ili bar crnim rukavicama a ne u masnoj trenerci, tek je uveče, pred sudom, bio “sveže obrijan”, znači da je, u pola šest ujutru, bio krmeljiv i dlakav. Što mu je, razume se, najveći greh.
Jer Ratko Mladić i nije uhapšen zbog ratnih zločina nezapamćenih razmera, nego zbog ucene zapada i kredita, a biće isporučen ne u ime duša pobijenih i obične, one ljudske pravde, već da bismo se mi isporučili pristupnim fondovima. Tako barem tu stvar sagledava većina, i ona što ga je uhapsila, i ona što džigericu svoju ždere što se njima nije pružila prilika.
I zamajavanje (srpski: spinovanje) javnosti sada se kreće u dva paralelna, pažljivo smišljena i komplementarna toka. Jedan je banalizacija zločina, obesmišljavanje svega, priče o jagodama a ne o krvi, priče o televiziji, ruskim klasicima i želji da mu se prinese mrtvo dete. Ljiljana Smajlović na BBC-u, ekspert za materiju, tvrdi da srpski “heroj” ima nekontrolisano pražnjenje creva. Da se prazni u gaće, znači. Sve to ide samo u jednom smeru – da se Ratko Mladić predstavi kao bolesni starac bizarnog ponašanja i potreba, neuračunljiv, samim tim i nesposoban za suđenje.
Drugi tok podrazumeva zasipanje “informacijama” o njegovom skrivanju, uz mnoštvo jednako bizarnih, neverovatnih i podlo proturenih detalja. Krio se kod monahinja, prekopavala se kripta i vadile mošti da bi se njemu napravilo mesto, selio se levo i desno, pobedio dva infarkta, kao Lazar se pridigao iz mrtvih, živeo od crkavice, mešao kreč i kopao rupe, i to levom rukom, jer mu desna ni ne treba. U ovom scenariju osnova je u karakteru, Ratko Mladić odlično vlada veštinom ekshumacija, zna kako se u rupe krečom zatrpavaju ljudi, kako im se iskopavaju i mešaju kosti, kako se mrtvi ljudi prenose na daljinu, on je, dakle, svoja u ratu stečena znanja jednostavno primenio u mirnodopskim uslovima.
Sve ovo služi da se zasiti zajapurena javnost, da se ljudima ta priča što pre popne na glavu, da im na uši izađe, pa da je zaborave. Kao i sve dosad. Još nekoliko dana zalivanja sličnim gadostima, i niko normalan neće imati želju da i dalje gnjavi u potrazi za detaljima. Za istinom, to jest. Kako i gde se Ratko Mladić skrivao godinama, kako je akcija izvedena i kako je odlučeno da bude uhapšen baš sad?
Boris Tadić ovu stvar vidi kao operaciju hvatanja Bin Ladena, tako je, čini se, iz svog kabineta i pratio akciju lupanja na prozor letnje kuhinje. On i sebe baš tako vidi, kao Obamu, koji je dugo čekao priliku da se steknu uslovi da se državni neprijatelj broj jedan uhvati i neutrališe. O akciji je, kao i Obama, informisao javnost lično, kada je sve bilo gotovo. Prethodno se, naravno, potrudio da vest procuri, da se temperatura podigne, pa da u govoru (na Obaminom engleskom) zablista. Sve bi to bilo u redu da nije jedne logičke greške. Ratko Mladić je možda zlikovac baš koliko i Osama, ali, u ovoj podeli uloga, Boris Tadić nije Obama, nego Zardari, predsednik Pakistana. Jer, begunac od svetske pravde nije se krio u inostranstvu, on se skrivao na teritoriji zemlje koju Tadić vodi. On je koristio resurse i informacije državnog aparata, koji je Tadiću poveren. I, taman i da sâm možda nije ništa znao, odgovoran je za one koji su morali i jesu znali. Za, na primer, saznanja i činjenja šefa svog kabineta, tog nekog Miodraga Rakića. Ta osoba je, osim što je šef kabineta, ujedno i nosilac dve najviše obaveštajne funkcije. Kažu da je akciju vodio upravo on i da je vrlo ponosan na nju.
Ima i na šta, uhvatio na spavanju neopranog starca, punih gaća i odveo ga u pritvor. Nije bilo lako, ali – isplatilo se. U stvari, upravo se isplaćuje.
PS: Prijatelji iz Dnevnog Avaza, javili su relativno dobru vest. Onaj plavi dečak sa snimka je ipak živ, uprkos morbidnim glasinama obaveštenih ljudi. Imao je dvanaest godina u vreme masakra, pa se provukao. Najmlađe ubijeno dete je imalo čak punih petnaest, to je bila starosna granica koja se Mladićevim ratnicima učinila prihvatljivom da ubijaju decu. Zove se Izudin Alić, i krije lice. U Srebrenici su mu, ipak, pobijeni otac, amidža i mnogobrojna rodbina.
Peščanik.net, 31.05.2011.
UHAPŠEN RATKO MLADIĆ
