Ljubljanski gradonačelnik Zoran Janković rešio je da pokvari odnose svojih građana sa pobunjenima u Srbiji, i između Slovenije i Srbije uopšte: poslao je javno pismo Vučiću, u kojem tvrdi da će se Srbi kajati što Vučića nema kad ga ne bude, da je rečeni takoreći preporodio Srbiju i, konačno, ponudio mu svaku pomoć u teškoj situaciji. Šta bi to značilo? Da po Ljubljani krenu da proganjaju, hapse i automobilima gaze srpske studente? Da li je mislio da novčano pomognemo mi, građani Ljubljane, Vučiću da to i dalje izvodi? U Ljubljani je raspoloženje sasvim jasno – za pomoć i solidarnost sa pobunjenima u Srbiji. Šta je uopšte moglo prouzročiti ovako strašan faux-pas ljubljanskog gradonačelnika?
Predsednica republike odmah se distancirala od Jankovićeve podrške, ministarka za spoljne poslove takođe, vlada je objavila da sa tim nema nikakve veze. Klemen Grošelj, nekadašnji evropski poslanik, izvinio se učesnicima srpskog otpora. Pojavilo se juče pismo sa naslovom „Ne u naše ime!“; imala sam čast da se na pismo prva potpišem. U jednom satu ga je potpisalo sto poznatih Ljubljančana, nastavilo se sličnim ritmom.
Janković je izjavio da je pismo podrške i obećanja pomoći njegova lična stvar, jer je prijatelj Aleksandra Vučića. Prijateljstvo i želja da se pomogne mogu se izraziti privatnom porukom, recimo telefonom. Pomoć u tom slučaju može biti novčana: Janković je imućan čovek, može mu se, premda ni to ne bi izgledalo dobro ako se otkrije. Javno pismo, nažalost, znači nešto sasvim drugo, uvaljuje državu i narod, upliće odnose koji su u stvarnosti sasvim drugačiji. U Ljubljani, gde je dve godine bio centar neprekidne pobune sve dok omrznuta vlada nije pala, ovo je naprosto uvredljivo.
Janković je izvesno napravio politički gest koji prevazilazi njegove prerogative. On već dugo (šesti mandat) dobija izbore u prvom krugu, oslanjajući se na grupu onih koji glasaju da ne bi došao neko gori i onih koji padaju na partizanske pesme i njegovo javno odupiranje revizionističkoj politici. Realnost je nešto drugačija: sem kompromisa i tajnih dogovora, koji ponekad nisu loši, Janković je dobar deo glasača već odbio grubim gestovima protiv prirode: agresivna seča drveća na zelenim površinama, lickanje centra i zapostavljanje periferije, neprijateljstvo prema „kašičičarima“ (čitaj: arheolozima). U poslednje vreme, hoće po svaku cenu da instalira ključnu kanalizacionu cev preko rezervoara vode, a u parku Tivoli hteo je da organizuje koncert Manjifika – na sreću su zaštitnici jedne retke bube i javno mnjenje sprečili da preko buba cupka desetak hiljada veseljaka. A Manjifiko je upravo propevao za pobunjenike u Srbiji… Meni lično pukao je film dok sam nekoliko dana slušala helikopter kako nosi iščupano drveće sa padine ispod ljubljanske tvrđave.
Pismo Vučiću nadmašuje sve ostalo. Reč je o ugledu Ljubljane kao grada-heroja, bez šale. Kada se o tome nešto kaže u Ljubljani, uobičajena reakcija je dizanje obrve i značajan pogled – znamo mi šta je tu glavno, lova! Verujem tako čvrstim dokazima, nepogrešivi su.
Nešto sasvim neočekivano izazvala je pobuna u Srbiji: izrazi podrške dolaze iz svih krajeva bivše države, svi su jednako osetljivi na slične probleme, svi odlično razumeju druge. Neka mi bude dozvoljeno da za trenutak odahnem, zatvorim oči i zamišljam…
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
