Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Na Beogradskom univerzitetu se mnogo uči o stvarima iz 18. i 19. veka, jako malo pažnje je usmereno na savremena istraživanja, na praćenje savremenih tokova, to je uglavnom na nivou pričica koje se provlače kroz novine. Ono što bi trebalo, to je da se univerzitet preseli u sadašnjost. Studenti fakultet završavaju snabdeveni znanjem koje je bilo aktuelno pre više decenija, a u informacionoj eri i par godina zaostatka je mnogo.

Drugo, na Beogradskom univerzitetu najveći broj nastavnika se oštro suprotstavlja pokušajima studenata da ih prekinu i postave pitanje. Tako nešto prosto nije dozvoljeno. To kod studenata stvara strah da uđu u diskusiju sa svojim profesorom iako se zapravo najbolje uči kroz raspravu i kroz razgovor o onome što nije jasno.

Onda se taj strah, koji se akumulira više godina, projektuje i na posao. Pošto to nisu naučili kao studenti, mladi ljudi kad se zaposle ne znaju kako da razgovaraju kada se pojavi neki problem, ne znaju kako da dođu do rešenja kada se pojavi neka nesaglasnost između dve ili više strana.

Ali profesori na Beogradskom univerzitetu tome nisu mogli da nauče studente kada to ni sami ne znaju. Najočiglednija posledica takvog stanja se ogleda u često vrlo lošim odnosima između pojedinih profesora, odnosno pojedinih „departmana“ na fakultetima. Iako su to po pravilu nesuglasice u stvarima iz kojih svi mogu da izvuku dobit, na kraju niko nema dobit, jer na kraju i jednom i drugom komšiji crkne krava. A, u stvari, obojica su mogla da udruže mleko koje su dobili od jedne i druge krave i da ga prodaju na nekom trećem tržištu i da dobiju mnogo više para nego što bi mogli da dobiju ili što dobijaju na lokalnoj pijaci. A oni su se potukli oko jedne tezge.

To je posledica nedostatka slobodne komunikacije, odnosno situacije u kojoj samo jedan priča, a svi ostali ćute i slušaju. Na Beogradskom univerzitetu nema kulture dijaloga.

Sve ovo što ste do sada pročitali, dragi čitaoci, nije moja priča. To je priča jednog bivšeg studenta Beogradskog univerziteta, uzgred prirodnih nauka, i to odličnog studenta, koji je upisao doktorske studije, i već ima rad u jednom inostranom časopisu, ali ipak nije izvesno da će ih završiti, jer „u Srbiji prilike su take…“, da u to sad ne ulazimo.

Naravno, da je Srbiji potebna nauka, kao što važi i obrnuto. Ali, u aktuelnim raspravama, uglavnom se, ako ne i isključivo, govori o tome koliko Srbija treba da da naučnicima, a praktično se uopšte ne govori o tome šta naučnici treba da daju Srbiji. Ja mislim da bi tu trebalo da postoji neki balans. A ne bih rekao da balans postoji. Reči koje sam naveo, kao i neke računice – recimo, o broju pronalazaka, o broju radova u referentnim časopisima, o inflaciji doktorata – upućuju na zaključak da je u toj razmeni Srbija gore prošla.

Peščanik.net, 20.05.2016.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.