Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić
Na rane znakove menjanja istorije a u korist nacionalizma kao političke opcije, nedavno je na Peščaniku upozorio Dejan Ilić, pišući o romanu Timor mortis Slobodana Selenića (1989). To ne bi bio dovoljan razlog da podsetim širu publiku na sopstvena slična čitanja pre četvrt veka (1991); no učinilo mi se da ono što su bile neke posledice – bar za mene – takvih mojih čitanja može da podstakne/ohrabri mlađe da se ne daju uplašiti, a možda ni kupiti. Jer, u mojem slučaju, sledila je neočekivano visoka nagrada. Ne pominjem isključivanje i prećutkivanje, jer su zapravo nedokazivi. Ne pominjem ni usmenu tradiciju, premda je dokaziva – negodovanje čaršije na moje pisanje o Paviću (još 1983!), Ćosiću, Stevanoviću, Palavestri, Krnjevićki-Dizdarevićki, Velmar Jankoviću (pisateljica je javno negirala svoj soj) i drugima. Pominjem samo dejstva, kažnjavanje i nagrađivanje. Kazna je recimo bila to što sam 1996. izbačena iz UKS, dokumentom u kome se direktno navodi da sam pisala loše kritike o delima oca nacije. No Svetislav Basara, dve godine docnije, obavešten o prethodnom, dakle o kazni, smešta me u istu liniju srpske književnosti koju su započeli Vuk Karadžić i Dositej Obradović, i određuje me kao sumnjivog pristalicu (saveznicu?) Dobrice Ćosića. U svom krapulativnom, mikromutonijskom i agramatičnom stilu u punom cvatu, u svoje dve knjige iste godine (Vučji brlog, 1998, str. 31-34 i Sveta mast, 1998, str. 219-221), opisuje moj rad, izgled, ponašanje i angažovanje, i zaključuje: “Slapšak & Co su samo sporedni proizvod kolektivističkog kulta čiji su rodonačelnici Vuk Stefanović Karadžić i Dositej Obradović. Ćosićevci nastavljaju Vukovu tradiciju tumarajući po lokalnom lavirintu tribalnih matrica, a Slapšak & Co, kao njihov preteča Dositej, gluvare svetom sakupljajući otpatke sa dna evropske misli”. I još: “Svetlana pak Lelemudova (prethodno sam navedena kao Svjetlana, prim.S.S.) ubira devizni prihod od zapišavanja sopstvenog naroda, sakuplja milostinju u vidu stipendija, ide po svetu, jede hamburgere, kupuje parfeme i piše gnevna pisma redakcijama. Od kidanja i sekiracije zbog tragične sudbine obespravljenih na Balkanu približila se cifri od 180 kilograma i sada je krupna figura u nedefinisanoj oblasti ljudskog stvaralaštva. Ima i publiku: nedefinisanu populaciju Fiktivnih”. Ko želi da proveri ostatak uvreda, laži, opscenosti i pljuvanja može pogledati i ovde necitirane delove, zajedno sa od Basare citiranom definicijom iz pera finog urbanog lika Branka Vučičevića, koji me je nazvao “sofistikovanom narikačom”. Dodajem samo da nikad nisam uspela da otkrijem ko je (ko su?) “&Co”, i da je moja težina premašena u Basarinom preteranom navodu, za više od 100 kg… tada. Dosta mono- i alo-ironije: Basara je ostao početno talentovan, nedovoljno pismen, književno nedoučen i kobno provincijalan, i napravio je sebi prljavo gnezdašce u jednoj uplašenoj i nereflektiranoj kulturi. Uradio je baš ono što za mene izmišlja – teško se odvojio od Ćosića, bio je ambasador na jako čudnom mestu za Srbiju u to vreme. Kada je mene napadao, bio je ljut zbog još nedobijene NIN-ove nagrade. U tadašnjoj zapenušenosti je tačno odredio koji kvaliteti mu nedostaju i šta je ono najbolje, što je za njega nedostižno – Vukova i Dostejeva misao pre nacionalističkog manipulisanja, radoznalost, otvorenost, putovanje, učenje. Doktorirala sam, doduše, na jednom manje važnom lingvističkom aspektu Vukovog Rječnika, ali ni danas ne mislim da sam zaslužila Basarinu visoku ocenu o mome mestu u srpskoj kulturi, među sledbenicima Vuka i Dositeja: no svakako me je inspirisala.
Kakvoga smisla ima podsećati na to posle osamnaest godina, ili posle četvrt veka? Na to postoji prvi i najjednostavniji odgovor: kakvog smisla ima to zaboraviti? Jer u oba slučaja, kako je to Dejan Ilić primetio, reč je o dalekosežnim nitima sticanja interpretativne moći, koja omogućava konkretnu moć: za nju je skoro neophodno naći neprijatelje, najbolje takve koji ti ne mogu škoditi niti se mogu braniti. Simptom ili strukturni element, svejedno je: takvim postupcima se iz kulture utvrđuje masovno mentalno stanje fašizma.
Timor mortis Slobodana Selenića i jednoznačnost
Kada se talentovani pisac odluči za politički, posebno nacionalno uzbudljivu temu, onda se izvesno suočava sa širokim izborom strategija izbegavanja jednoznačnosti: privilegija uverenja da tema sama univerzalizuje ostaje netalentovanima. Talentovanome piscu izbor je svakako lakši u situaciji solidne i žanrovski specijalizovane proizvodnje, što još uvek nije domaći slučaj. Drugim rečima, do elegantnog cinizma Džona Le Karea prema, primera radi, palestinskom pitanju, treba dugi niz godina ogromne književne proizvodnje i odgovarajuće razmaženosti čitalaca, kao i javnosti u kojoj će, prirodno, i ovaj piščev stav biti zdušno napadnut. Slobodanu Seleniću nedostaje upravo takav književni kontekst, ili, tačnije, nedostaje mu anglosaksonska situacija pisanja i praćenja (čitanja) poglavito realističkih, racionalno komponovanih, tematski zanimljivih romana, i odgovarajuća kritika takvog postupka. Selenićev roman – govorimo o seriji tekstova koju je objavio u poslednjoj dekadi – prosto vapije za drugom okolinom, boljom stimulacijom i profesionalno, a ne ideološki opredeljenim kritičarima koji sa ovim piscem nemaju nikakvih problema. Selenić ne preuzima rizike, već sledi na pristojnoj razdaljini vodeći nacionalni trend, što nije naročito intelektualno uzbudljiva pozicija.
Narativne strategije Slobodana Selenića nisu se u romanu Timor mortis mnogo promenile od onih u romanu Očevi i oci. Porodična/rodovska prošlost sa oslanjanjem na novine i časopise epohe, komunikacijski neuspela ljubavna veza, narator potpomognut dokumentima (pisma, zabeleške, ispovesti drugog), nagla katastrofa koja zavisi isključivo od istorijskog konteksta (sremski front, oslobađanje Beograda). Izvesno pojednostavljivanje primetno je u novijem romanu, čiji narator nema posebne retoričke individualnosti, a jezička je jednostavno ugušena upornim ponavljanjem familijarizacije, odnosno opsesivnim pojavljivanjem prisvojne zamenice “naš” svaki put kada se pominje lice iz kruga kolektivnog aktanta.
Za razliku od dvostruke fokalizacije u romanu Očevi i oci, metaleptičkih intervencija dva naratora, i naročito izuzetnog osvajanja jezika junakinje, eksperimenta jedinstvenog u novijoj srpskoj književnosti, Timor mortis je primer jednostavnog diegetičkog modela: korišćenje proste dramske situacije sa više ličnosti na malom prostoru iz koje se, u trenutku krize, razvija neophodna napetost. U istraživanju Starčevog odnosa sa pokojnom ženom, Miljom, sveznajući narator rastura Starčevo sveznanje, kao i distancu. Postupak kojim se u tome rasturanju služi je krajnje pojednostavljen, to je nekakav tekst istine koji se otkriva. Još ozbiljnija zamerka piščevom sužavanju postupka i otvaranju ideologizaciji jeste otkriće da je Miljin unutrašnji život bio zapravo javni, nacionalni život. Ideološki sloj se upisuje ispod ljudskog, kao određujući. Čak i ako je Starac u svojim tumačenjima falsifikovao Miljin lik, ovo otkriće uništava svaku njenu tajanstvenost i polisemiju, i svodi je na transparentni ideološki model. Rodoljublje sigurno nije tajnovito, i sigurno nije ključ lika koji bi inteligentna proza mogla podneti. Milja odveć jasno postaje ficelle lik za Starca i situaciju Srba u Hrvtskoj, čime je prvobitni efekat tajanstva i kompleksnosti nepovratno izgubljen, a pisac se rešio da bude nacionalan, umesto dobar. Još je ozbiljnije pitanje kako jedan izrazito ravan lik, kurva sa zlatnim srcem, Biljana, može funkcionisati kao centralni karakter: skoro nikako. I dalje, ako Starac i Crnamajka, kao likovi-maske, otvaraju dijaloški prostor za naratora koji je i protagonist, zašto je onda narator tako retorički prazan i neuverljiv, jezički neizrazit, zašto je njegov diskurs bez anahronizama – osvetljenja unatrag i unapred?
Sva ova pitanja ima smisla postavljati dobrom i plodnom romanopiscu – ona nemaju nikakvog smisla za nerelevantnu prozu. No ako pisac za koga se pretpostavlja da vlada postupkom, vodi svoju poetiku dosledno mimo aktualnih izazova postupanja sa tekstom, i ako očito teži direktnoj komunikaciji sa ciljnom (nacionalističkom) publikom, onda i kritika takvog teksta mora da se zadrži na pitanjima logike, konstrukcije i narativnih strategija, i na onim aspektima teksta koji su u direktnoj vezi sa javnim (nacionalističkim) diskursom. Selenić manipulisanjem likova i njihovog razvoja donekle pokušava da izbegne jednoznačnost odabrane teme. Jer inače, ostaju nejasni literarni razlozi sa kojih bi pisac rezove i promene ponašanja likova dao isključivo dijahronijski, sa zaokretima koji su tako teško objašnjivi: Crnamajka, valjda da bi se izbegla jednoznačnost žrtve, prvo ne dopušta, a zatim dopušta da se Blljana bavi siročetom, i konačno Biljanu osuđuje na smrt, a da nijedna od ovih faza nije valjano psihološki objašnjena. Starac je prema Biljani prvo radoznao, zatim sa njom veselo komunicira, zatim sa njom ismeva Crnamajku, a zatim sa tim prestaje, svaki put bez ubedljivog razloga. Problem nije samo u nelogičnosti, nego pre svega u nedostatku motivacije, što je dosta ozbiljan problem za realistički koncipiran roman. Sve je daleko razumljivije ako se shvati piščeva želja da malčice pobegne od jednostavne podele – herojska Srpkinja i kukavički Srbin iz Preka, koji je svojom politikom uveliko prouzrokovao njenu sudbinu, a onda u nju neće da poveruje. No pitanje koje se može postaviti piscu jeste – zašto je uopšte ulazio u jednostavne podele i ideološku shematizaciju likova? Početna napetost jednostavnih podela uzima suviše energije i suviše reči, i ograničava, ako ne i potpuno sprečava, neki naknadni beg u višeznačnost. Prosti dijahronijski razvoj likova neugodno je vidljiv u liku Starca: na početku skoro mitski lik, sa mnogim elementima fantastičnog (susret, leksika, miris, dugovečnost), i blizak svojim latinoameričkim rođacima, kao i standardnom Pavićevom opisu (miris!), Starac odjednom postaje sasvim drugačiji lik, koji polako gubi funkcionalnost u zapletu. Na kraju, njegov lik i nema drugog razloga postojanja sem scene fantastične sahrane. Što se tiče konstrukcije lika kurve sa zlatnim srcem, njena dobrota, spontanost, naivnost i seoski dijalekt zaista prevazilaze strpljenje modernog čitaoca, ali verovatno ispunjavaju očekivanja neke druge, ideologizovane publike, koja srpsku dušu želi da vidi u raznim telima i oblicima. Njena mučenička smrt, dobro zamišljen vrhunac katastrofe, samo gubi literarnu uverljivost zbog shematičnosti lika.
Problem naratora, tipski određenog (invalid, neadaptiran, pasivni intelektualac), prevashodno je problem iskaza. U njemu treba da ima mesta za trivijalnosti, jezik doba, lokalnu boju, ali nikako za ponavljanja tih efekata. Narator možda i može da govori banalnosti kao što su (splasnuti) “kao probušen fudbal”, Biljana može biti “razbarušene kose kao u afričkog lafa”, a narodu se može desiti i ovo: “Smrt ili život, par ili nepar, odlučiće kuglica koja zlokobno kruži ruletom nezavisno od namera i postupanja naroda za žrtvu izabranog voljom ravnodušnih bogova”. Trivijalnost slike spojena je sa jeftinom porukom o srpskoj sudbini, koja je zaista upućena najširoj populaciji potrošača nacionalnih stereotipa, i ozbiljno ugrožava intelektualni dignitet autora. Još gori utisak ostavljaju uporno ponavljani sklopovi kao što su prastari lelek, naša mala bedevijica, rumen-jagodica, klan-nedoklan, kaboten, koje pisac očito smatra uspelim jezičkim dosetkama. Ima se utisak da je samo malo više pažljivog čitanja moglo da spase piščevu nameru, a čitaoce spase ponavljanja.
Selenićeva lakoća pisanja sa obaveznim epitetima uz svaku imenicu dovodi, u nedostatku kontrole, i do ovakvih mesta: “Saslušavši o čemu je reč, doktor Bukurov je veselo uzeo lekarsku torbicu od glatke i blistave, tamnožute kože, sa kojom je uvek dolazio na predavanja, i pošao sa mnom da sigurnim rezom pusti vazduh u malešna pluća naše glavate Palčice”. Na stranu to što je na vratima lekar smrtno preplašen od mogućnosti da njegovog posetioca prate, a u narednom trenutku već “veselo uzima torbicu i hrli napolje”. Teže je razumeti zašlo se trivijalnosti pojavljuju izvan individualnih govora, zašto se čitavi odlomci završavaju sa “Eto, toliko” ili “Tako nekako”. Biljanini postupci, ako i izostavimo njen govor, u naraciji su puni savremenih trivijalnosti: sve što joj je neprijatno, ona na više mesta u romanu briše gumicom. Metaforika škole je verovatno poslednje što bi ovakvome liku bilo blisko. Starčevo kazivanje ili pisanje prepliće se sa naratorovim objašnjenjima istorijskih i kulturnih prilika, često na nezgrapan način, nabrajanjem, na primer, kulturnih i naučnih institucija koje su se u Beogradu razvile posle pada Obrenovića (“uticajni i agilni Srpski književni glasnik”). Ovakav suvi žurnalizam, u nategnutoj kombinaciji (Starac piše, narator navodi), ima jedini smisao u direktnom poučavanju vrlo slabo obaveštenog čitaoca. Možda najupadljiviji znak nedovoljne pažnje, ako nije reč i o nadutom kolonijalnom osećanju prema slovenačkim dojiljama, jeste i to što inače sasvim sporedna ličnost, slovenačka dojilja, koja sa svojim vanbračnim dojenčetom dolazi da hrani novorođeno bogato Srpče, na dve stranice knjige ima dva različita imena – Tinca, odn. Mojca (str. 155-156).
Timor mortis bi morao biti ekonomičniji tekst; Slobodan Selenić je morao napisati inteligentniju knjigu. Knjizi nisu bile potrebne informativne epizode sa ideološkim nacionalnim potencijalom, kratki kursevi iz nacionalne istorije i trivijalni repovi u svim tim ekskursima. Bar tri potencijalno dobre priče, o stoletnom kukavici, osveti žrtve nad nevinim, i o ratnoj boljoj omladini, mogle bi se, sa manje suvišnih epiteta, više govorne individualizacije i izvesno manje opsesivnih ponavljanja, organizovati kao zbirka pripovedaka. Pitanje je da li okupljanje labave grupe pod okupacijom, onako kako ga Selenić konstruiše, može da izdrži prevelik, pre svega ideološki teret. Dramaturška shema, filovana fiktivnim zapisima (dnevnik, novinski navodi i si.), još uvek nije dovoljna za roman. Selenićeva lakoća pisanja i duhovitost, kada odoli ponavljanju, još uvek su najbolje karakteristike knjige. Čvršća logička konstrukcija i više poštovanja realističke poetike, iz koje Selenić sasvim izvesno ne izlazi da bi eksperimentisao sa žanrovima i stilskim postupcima, dali bi mnogo bolji rezultat. Dodatno otežavajuće deluju pridikovanja i olake pseudoistorijske vizije, neproporcionalnost epizoda, nategnutost iskaza. Selenić mora skupo platiti svoje okretanje nacionalnoj i malograđanskoj publici, između ostalog i time što ga proglašavaju maltene prorokom građanske porodice i njenog morala. Publici koja od Selenića zahteva više, neće nimalo odgovarati ovo snižavanje nivoa i težnja za jeftinom dopadljivošću, ali, u toj stvari ipak odlučuje pisac sam. U njegovu odbranu, može se reći samo da se povremeno primećuje poriv da pobegne od jednoznačnosti.
Proleće 1991.
(Objavljeno i u knjizi Svetlane Slapšak, Ogledi o bezbrižnosti: Srpski intelektualci, nacionalizam i jugoslovenski rat, Radio B92, Beograd 1994)
Peščanik.net, 12.01.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
