Iako su problemi evra veći nego ikada od njegovog nastanka pre desetak godina, u Srbiji je sve više predloga da se obavi „jednostrana evroizacija“, tj. da Srbija pređe na evro, čak i bez saglasnosti ECB i EU. Takvi predlozi su iznošeni u dnevnoj štampi, a i na odličnom blogu Tržišno rešenje. To bi moglo da znači samo to da su problemi dinara mnogo veći nego problemi evra. U tom smislu, predlozi o evroizaciji su kao kada bi klub iz podsaveza hteo da pređe u prvu ligu svojom voljom, a ne rezultatima i po predviđenom postupku.

Umesto toga, moj predlog je nešto drugačiji i svodi se na to da dinar prvo postane solidna valuta, pa da se ekonomija zemlje po ulasku Srbije u EU kvalifikuje za evro i uđe u evro zonu, ako to račun dobiti i troškova tada bude sugerisao kao dobro rešenje.

Predlog za jednostranu evroizaciju je loš i za Srbiju i za evro zonu. Za evro zonu je loš iz više razloga. Prvo, EU ne dozvoljava novim članicama da usvoje evro dok se za to ne kvalifikuju ispunjavanjem pet kriterijuma evro zone tokom dve godine pre ulaska u nju, a sada bi trebalo da prihvati srpski hajdučki upad u evro zonu, pri čemu Srbija niti je članica niti ispunjava išta od uslova. Neki kažu da to narušava načelo jednakog tretmana, ali je verovatno i više od toga: ovo bi narušilo elementarna pravila EU i evro zone. Drugo, to bi značilo ulazak u evrozonu zemlje koja nema ni makroekonomsku ni monetarnu stabilnost, pa bi upotreba evra usled inflacije i drugih poremećaja mogla samo da obara ugled toj valuti. Srbija bi tako trebalo da bude nagrađena za pogrešne stvari. Treće, jednostrana evroizacija je nasilnički akt, i da nema ni jednog drugog razloga protiv evroizacije Srbije, ECB i EU bi trebalo da urade sve da ovo spreče, kako bi i oni pokazali da nasilnička politika koja se ovde vekovima neprestano vodi ili bar podgreva, jednostavno nema budućnost. Jedini razlog u prilog evroizacije Srbije u datim prilikama za ECB bi bila senjoraža, tj. godišnja zarada do 2% na evro-novac u opticaju u Srbiji. Pošto je Srbija keš ekonomija, verovatno bi za normalno funkcionisanje privrede trebalo 3-4 milijarde evra, tj. oko 0,5% ukupnog novca u opticaju evro zone.

Šta bi na strani Srbije bili razlozi za to da se uvede evro, a šta bi bili razlozi protiv. U razloge za uvođenje evra spada to da bi inflacija opala, što ne znači i da bi bila niska. Nema nikakvog problema da inflacija u evro zoni bude 1%, a da istovremeno u Srbiji sa evrom bude 10% i više. Crna Gora je posle uvođenja marke dugo imala inflaciju preko 7%, dok nije prilagodila fiskalnu i druge politike. Irska je sa evrom stizala do inflacije od 10%. Drugo, uvođenjem evra bi nestala mogućnost da NBS pljačka korisnike dinara, tzv. aktivnom monetarnom politikom. Nestao bi rizik deviznog kursa dinara, zamenio bi ga onaj evra, koji je mnogo manji. Treće, verovatno bi kamatne stope nešto pale, ali ne mnogo, jer to bi bilo kao kada bi slepac uzeo dobar umesto lošeg štapa, jer bi i dalje ostao slep. Kamatne stope zavise od kreditnog rizika, a on se ne bi brzo promenio od sadašnjeg (B-). Bili bi i nešto niži transakcioni troškovi, standardno je za 0,2-0,3%, zavisno od stabilnosti valute. U Srbiji bi ta dobit bila samo na novčanu masu dinara koja se menja za evre.

Koji su razlozi protiv. Prvo, dinar se drži pod staklenim zvonom i vrlo je precenjen. Da nije precenjen, NBS bi dopustila da se njime trguje izvan Srbije, i uopšte, oslobodila bi tekuće i kapitalne transakcije. Ako sa precenjenom valutom pređete na evro, ubijate izvoz, ulaganja, radna mesta. (Ako uđete sa potcenjenom valutom, izvoz i ulaganja se podstiču, ali se ubija standard niskim nadnicama, praktično se na račun jeftinog rada subvencionišu kupci naše robe.) Drugo, monetarna politika evro zone ne mora odgovarati privrednom ciklusu u Srbiji. Ako je u Srbiji privredna ekspanzija, odgovarala bi oštrija monetarna politika; ako je kontrakcija, prijala bi monetarna politika kao sada, dakle relaksirana. Treće, nastao bi gubitak na senjoraži, ako se ne emituje dinar i pređe na evro, ali on nije veliki. Neki navode i logističke probleme, npr. kako zameniti pohabane novčanice. To nije ozbiljan problem. Pohabane novčanice je lako zameniti – plati se nešto sitno komercijalnim bankama da one to učine.

Na kraju, kako EU i ECB mogu da brane Srbiji ili Islandu da pređu na evro, dok niz zemalja koje nisu članice EU i evro zone koriste evro? Nema jedinstvenog odgovora na ovo pitanje, jer su slučajevi različiti. Andora, Vatikan, Monako, San Marino itd. nisu članice EU, pa ne bi mogle ni biti članice evro zone, ali ipak koriste evro kao valutu od njenog uvođenja. Neke od ovih zemalja su ispregovarale legalizaciju te situacije, neke još pregovaraju. Zelenortska Ostrva su svojevremeno koristila portugalski eskudos, i kada je Portugal ušao u evro zonu i zamenio svoju valutu, to su učinili i Zelenorćani. Crna Gora je od Bundesbanke imala dozvolu da uvede DM umesto dinara. Kada su DM i ostale valute menjane u evro tokom prve polovine 2002, Crna Gora je ne pitajući ECB i sama to uradila. U vreme kada su Crna Gora i Zelenortska Ostrva prešli na evro, u EU nije bilo novih članica iz istočne i južne Evrope. Ali, kada su one ušle u EU 2004, završeno je sa opcijom da neka zemlja može uzeti evro za valutu ako nije članica EU i ne kvalifikuje se za to.

Predlog da se sada jednostrano uvede evro u Srbiji nije dobar, ne samo zbog onoga što je već rečeno. Jednostrano uvođenje evra bi samo zamaskiralo loše stanje naše ekonomije, koje mora da se ozbiljno popravlja, a ne da se prikriva. Sem toga, uvođenje evra bi posvađalo Srbiju sa EU, što ne bi bilo dobro ni da Srbija ne teži ovoj asocijaciji, jer je ona naš glavni ekonomski, politički partner i okvir za 27 država u Evropi. Rečju, bio bi to loš, nasilan i neodgovoran potez. Pravi potez je ozbiljna monetarno ekonomska reforma u Srbiji.

 
Peščanik.net, 04.02.2010.

Leave a Reply