Za fonove nikad nisam mario, beše to uzajamno, obostrano, ali dosad nijedan fon nije mene lično uvredio, niti mi je naneo neku izrecivu i merljivu štetu, zbog koje bih mu ja bio seo na tu njegovu aristokratsku grbaču, međutim, fonka koja nas je službeno posetila – ne podnosim ni njenu frizuru, ni blejzere, ni šminku, ni držanje – zamerila mi se toliko da me Unija, čija je ona dična opunomoćenica i takoreći barjaktarka, neće videti dve godine, voleo bih da se moj verdikt prevede na nemački (nije li to službeni jezik EU?), a ako Ursula i Šolci dođu još koji put, da me iznova nipodaštavaju, kazna za EU može biti i duža, znači – doživotna.
Hvalospevi i divljenje kojima je Ursula fon der Lajen-Layer obasula preljubaznog domaćina Vučića ne idu ni u kola ni u sanke: biti tako neobavešten ili biti toliko obmanut nije moguće, plemkinja je dakle došla da laže, u čemu nije prva ni poslednja, ali lagala je kao da smo mi najlakovernija i najplitkoumnija podvrsta primata, njena poslodavka i dobrotvorka Evropska unija postavila ju je tako visoko i poslala je u našu unesrećenu zemlju viđenu da bude nova kolonija, pa, preuzvišena Fon Der, ako u evropskoj porodici nema mesta za istinu, zašto da sa vama i sa ustanovom u kojoj ste dostigli najviši stupanj razvoja, otkako je feudalizam ipak propao (junakinjinom pretku je ruski car dao titulu), gubimo vreme?! Ako je EU otvoreno odbacila etiku, a jeste ju odbacila kad je Srbija u pitanju („A mi kad smo u pitanju!?“ – upadaju mi u pisanu reč sestre i braća Gruzini), kako iko može očekivati da ja tamo otputujem, čak i ako budem, kao nekad, ah, beše si moje, pozvan da sviram?!
Nisam svoj sitnosopstvenički bunt odmah usmerio ka bezmalo celom kontinentu, gde je i moja kuća, gde je i deo Zemljine površi, i to obradiv, u mom vlasništvu, vežbao sam se na pojedincima, a takođe i na kvartovima i na spomenicima postavljenim mimo moje volje, mimo mog znanja ili saglasnosti: nikad se ni sa kim neću sastati ispod spomenika nadomak ubijene Železničke stanice, iako je naš lokalni i samouki Le Korbizije-Haussmann taj unesrećeni trg zamislio kao mesto koje će biti ono što je nekad bio Konj, odnosno spomenik na Trgu republike.
Pomenuo sam i pojedince: Rade Šerbedžija i ne zna, ali mene je kao gledaoca izgubio kad se odao reklamiranju kockarnice i u ne baš kratkom razdoblju bio njen zaštitni znak, iako mora znati da je kockaluk propast, ne uvek ni spora, ali dostižna svakako jest, za mnoge pojedince i za porodice, jer zavisnost ne može zaobići niti poštedeti obitelj igrača na sreću: slavni glumac uz sasluženje lepotice rođene u ovom stoleću nagovara znači publiku da se blagoprihvati poroka, nerada, dugova… Država se tobože prenula i donela nekakvu uredbicu, u svakom javnom nagovaranju na kocku mora se napisati da ta razbibriga i mamac može izazvati zavisnost, to će biti verovatno napisano najsitnijim slovima, ili će biti pročitano kao ono nazovi medicinsko upozorenje da se pre upotrebe tog i tog čudesnog preparata trebaobaveznokonsultovatisasvojimizabranimlekaromilifarmaceutom, to je drski rafal kome smo svakodnevno izloženi; upozorenje da hazardne igre mogu odvesti na stramputicu i u bolest okolišno je i zapravo neiskreno, njime se nikotin dovodi u neravnopravan položaj, jer na kutijama cigareta piše da duvan i pušenje ubijaju, doklen kocka samo malo kvari lakome i lakoverne pojedince… Upitan bi li trebalo potpuno zabraniti reklamiranje kockarnica, njihov poslovni partner Šerbedžija je rekao da bi to verovatno bilo dobro, ali bi umetnicima i valjda sportistima trebalo ipak ostaviti da sami izaberu hoće li svoju slavnost staviti na raspolaganje kladionicama i kazinima, tako nešto, u slavu slobode izbora…
Reklamira to isto i poneki glumac koji živi i radi ovde, ali podanicima cara Vučića još gledam kroz prste, dočim osobi toliko darovitoj i radinoj, kao što jeste glumac Šerbedžija Rade, koji radi i za vreme godišnjeg odmora u svom mislim vlastitom pozorištu na Brijunima, mogu samo reći ono čime sam spontano otpočeo jedan tekst za Peščanik: ako bez nečega mogu – mogu bez umetnosti. Kad u tramvaju prolazim pored umetničkog dela Rukavišnjikova, odvratim pogled, u Beograd na vodi neću nikad da kročim, iako sam bio pozvan i ja, i to pozvan sa najvišeg mesta: „Dođite svi da vidite kako je lepo…“ – besedijaše jedva radosnice susprežuć zajapureni i sav ushićen otac ove meni neshvatljive naseobine, kao da je to kaleidoskop i kao da svi imamo po tri godine, i dobijamo prvi put igračku toliko lepšu od stvarnosti.
Eto, tako se kalio čelik moje bespomoćnosti (lepo rečeno): odričem svih članica EU, i ne priznajem štetu koju će kolonijalna sila, uz herojsko sadejstvo srpskih velmoža, u moje ime i za moje dobro napraviti; čujem da bi i Poljska rado uzela učešća u mobi vađenja litijuma i raduje se unapred mom napretku i blagostanju, Slovaci su (ne ovi moji iz Kovačice, o kojima mislim sve najbolje i želim im sve najbolje, nego oni koji su se obreli u slatkom i zanosnom svetu politike) isto dobri sinovi Evropske unije, dakle: ako bez nečega mogu to su kontinenti, EU stavljam uz bok Beogradu na vodi i na plato sa spomenikom velikom županu, valjalo bi napisati „Vodič kroz bespomoćnost“: kako se autovati kao bespomoćnica ili bespomoćnik, kako se suočiti sa svojim bezsiliem, kako privoleti druge bespomoćnike da pristupe pokretu otpora, i kako – napokon, ili pre svega – staviti do znanja svemoćnima da i njihovo ruganje moralu i čovečnosti ima rok trajanja; valjda će im veštačka inteligencija posavetovati da one koji su slabiji – siromahe, bolesne, izbeglice – tlače do te i te godine, a da onda pređu na neki viši nivo bestidnosti.
Peščanik.net, 01.11.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
LITIJUMLJUBAVNA PESMA ZA EVROPU
