Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

„I srce je sa leve strane“, glasio je (promašeni) slogan osovine SPS-JUL u nekom predizbornom ciklusu devedesetih godina. Ni tada nije bilo ozbiljnog programa koji bi praktično potvrdio da neka od stranaka koje sebe prigodno nazivaju levo orijentisanima, zaista pripada socijalističkim ili socijal-demokratskim idejama.

Trenutna raspodela snaga u Srbiji je i dalje fluidna. Jasno je da stranke na vlasti, pre svega SNS, gube na popularnosti. Manje je jasno kome će se ti glasovi preliti. Sadašnja Vlada, zamišljena pre svega kao konglomerat partijsko-finansijskih interesa, dom je najraznovrsnijim političkim strujama. Počev od najveće stranke koja čini okosnicu Vlade, Srpske napredne stranke, koja se sa razlogom naziva neoradikalskom, čini se da preovlađuju partije desnog centra. Ima međutim (Ljajić, Vulin) i onih koji sebe nazivaju levičarima, socijalistima – kontaminirajući na taj način ideju levice u Srbiji. Očigledno je da su oni svoje stranke podredili ličnim interesima i opstanku na vlasti po svaku cenu. Otuda se, u zamenu za visoke pozicije u vlasti, lako odriču proklamovanih programa – u pitanju su politički mešetari, a ne ljudi koji su ubeđeni u svoje ideje.

Trenutni predsednički kandidati i velike političke partije takođe nemaju puno osećaja za osetljiva socijalna pitanja.

Socijalistička partija Srbije je sebi pucala ne u nogu, nego u glavu. Iako se potez Ivice Dačića sa utapanjem SPS-a u SNS u ovoj predsedničkoj kampanji može smatrati politički mudrim – izvesno je da iza manične podrške tipa „socijalista je veći naprednjak od naprednjaka“ postoji plan da mali Ivica ponovo zasedne u veliku upražnjenu stolicu premijera Srbije. To bi SPS-u osiguralo nekoliko godina u vlasti, iako bismo u koaliciji predsednik Vučić – premijer Dačić imali ponovljeni odnos snaga iz perioda 2012-2014, kada je vlast de facto bila u rukama samo jednog čoveka (i izmišljene funkcije PPV).

Kandidat vladajuće koalicije i aktuelni premijer je stavio u pogon medijske poslušnike koji ponavljaju mantru o tome da nam je već mnogo bolje a biće nam odlično. Odjednom dobijaju na značaju socijalne ideje – omiljene su povećanje plata i penzija, kao i smanjenje poreza. Politika koju premijer-kandidat zastupa je međutim desno orijentisana i bez osećaja za položaj ljudi u Srbiji, naročito najsiromašnijih. Investiciona i ekonomska politika koju sprovodi je zapravo kolektivni eksperiment preživljavanja, a ne put u bolju budućnost. Ove politike pogoduju samo najbogatijima, koji su uz to bliski krugovima na vlasti. To je gotovo svima u zemlji jasno, pa se zbog toga može očekivati da će se broj glasova koje će ovaj kandidat dobiti na izborima „osvežiti“ izbornim prevarama i krađama. Ostaje nam da vidimo da li se većina građana zaista može kupiti za sendvič (ili besplatno šišanje i merenje pritiska, koje ovih dana obavljaju volonteri u majicama SNS-a).

Ni nezavisni kandidati se do sada nisu proslavili kada je reč o kritici socijalne i investicione politike aktuelne vlasti.

Vuk Jeremić sebe pozicionira kao kandidata desnog centra, verovatno pokušavajući da zadobije glasove razočaranih naprednjaka koji i dalje rado slušaju nacionalističke ode. Njegov program posledično ne sadrži puno socijalnih ideja. U predizbornim nastupima on govori protiv smanjenja penzija i partijskog zapošljavanja. Ali tu nema sistemskog pristupa. Čini se da je radno i socijalno pravo ipak donekle prisutno u promišljanjima o budućim akcijama – na primer, njegov program sadrži obećanje da će kao predsednik raditi na stvaranju uslova za kvalitetna i adekvatna radna mesta.

Tu je i konkretno obećanje – da će insistirati na poništavanju izmena i dopuna Zakona o radu iz 2014. Iako nije jasno koja ovlašćenja predsednik poseduje da bi tako nešto učinio, a još manje šta to znači „poništiti zakon“, ohrabruje sledeća rečenica iz programa: „Slepo prateći neoliberalnu dogmu u oblasti radno-pravnog zakonodavstva ne povećava se zaposlenost, već se samo produbljuju nepravda i nesigurnost i povređuje elementarno dostojanstvo zaposlenih“. Ako je iskrena, ova rečenica pokazuje da postoji svest o nužnosti vraćanja zakonskih rešenja iz perioda pre katastrofalnih izmena i dopuna Zakona o radu. Ali to ipak nije socijalna platforma kakvu priželjkujemo.

Kandidat Saša Janković na svom sajtu ne posvećuje pažnju ovim pitanjima, tako da se ne mogu saznati njegovi stavovi o socijalnoj politici Vlade, zapošljavanju i investicijama. Ali u svojim nastupima on izražava neke od ideja koje bi predsednik mogao (i morao) da sprovede u okviru svojih ovlašćenja. Tako je na primer izjavio da „Predsednik države nije trebalo da potpiše Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija – zakon o smanjenju penzija“, da su „ekonomska i socijalna prava u kolapsu“, a da „socijalnu pomoć predsednik vlade tretira kao milostinju“. Iza ovih izjava se naslućuju dobri rezoni kako se treba postaviti prema „dostignućima“ vlasti u urušavanju radnopravnog i socijalnog sistema. Ali ove izjave nisu široko dostupne javnosti, nigde nisu sistematizovane i pretočene u jedan – makar formalno tako nazvan – program rešavanja onoga što građane sigurno najviše muči i pogađa.

Valja jasno naglasiti, predsednik Republike nije deo vlasti koji se može značajnije uključiti u zaustavljanje naopakih politika koje su na delu. Nadležnosti ove institucije prosto nisu usmerene ka toj oblasti i postoji malo efikasnih instrumenata za formalni i faktički uticaj predsednika na Vladu i Narodnu skupštinu. Ali navedeni kandidati imaju mogućnost da preokrenu političku scenu u Srbiji. U ovom važnom zadatku najznačajnije je ne samo privoleti nezadovoljne koji su u prethodnim ciklusima glasali za aktuelne stranke na vlasti, već i animirati one koji su čekali da se na političkoj sceni desi nešto novo, da se pojave (relativno) nova lica. Ako se složimo da takve ljude sada imamo i da se oni zajedničkim snagama mogu izboriti sa nevoljom na vlasti, treba raditi na tome da građani dobiju jasnu alternativu postojećem stanju.

Nisu dovoljne floskule i čudna obećanja poput „poništavanja zakona“. Ljudi žele da čuju, korak po korak, kako će se eliminisati štetočinski uticaji sadašnjeg stanja, kako će se „gazde“ uterati u red a „investitori“ dovesti do stadijuma poštovanja zakona, ili će njihovu ulogu, makar na kratko, preuzeti država koja će stvarati nove poslove. Žele da čuju kako i zašto će im rasti plate, zašto da i dalje uplaćuju ogroman novac u fondove socijalnog osiguranja na izdisaju – kako se oni mogu spasiti i koliko će vremena za to biti potrebno. Žele da čuju šta će se desiti sa onima koji su svoje bogatstvo izgradili na neisplaćenim zaradama, neuplaćenom stažu, na plaćanju „na ruke“ i „ispod tezge“. Žele da znaju kada će se građanima isplatiti da plaćaju poreze, poštuju zakone i napuste sivu ekonomiju.

Građani su željni pametnih i racionalnih ideja o političkoj budućnosti svih nas. Nikome se više ne ratuje, a priče o nebeskom narodu loše padaju na prazan želudac. Više niko ne želi da glasa da bi dobio besplatno šišanje u narednoj predizbornoj kampanji, jer je svima jasno da su tu ovce i oni koji šišaju (nadajući se nekoj mrvici sa stola vladara) i oni koje šišaju (da i bukvalno budu ogoljeni pred vladarem). Vukovi se za to vreme kriju u visokim foteljama zaklonjeni izmišljenim pričama o sopstvenoj istorijskoj važnosti. A građanima šta ostane.

Drugu šansu nećemo uskoro dobiti. Vreme je za dobar program prave levice.

Peščanik.net, 13.03.2017.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017