Još jednom o Srbiji u ili izvan EU

Hotel Evropa, Beograd

Foto: Peščanik

Nedavno je Vulin, jedna od mnogih manifestacija Vučićevog Mr. Hajda, izjavio da iznova ponavlja svoj poziv svom obožavanom vođi da preispita politiku koju Srbija vodi prema EU. Drugim rečima, da prekine politiku pridruživanja Srbije Uniji. Politika koju Srbija vodi prema EU je, usput govoreći, strateško opredeljenje vlade (kako se tvrdi), pa jedino nedostatak minimuma političkog morala može da učini da pojedinac koji ima sasvim drugačije stanovište o tako važnom pitanju kao što je dugogodišnje strateško opredeljenje zemlje, protivno svom temeljnom uverenju, sedi u „proevropskim“ vladama. Ali pitanje političkog morala tipova koji su uzurpirali ovdašnji politički kontekst doslovce je – bespredmetno.

A nije bilo tako davno, politički salto koji je načinio deo radikala, preimenujući se u naprednjake, značio je, u suštini, samo jedno: promenu odnosa radikala-otpadnika prema Evropskoj uniji. I to promenu koja je bila strogo taktička. Opravdanje za takvu politiku i uopšte razumevanje odnosa radikala-otpadnika prema EU najbolje simbolizuje Vučićevo objašnjenje: „Moramo misliti o budućnosti jer nećemo da za pet, 10 godina, naša deca budu najgladnija u regionu… Da, naš put jeste ka EU, regionalnoj stabilnosti, ekonomskom prosperitetu“. Ovo objašnjenje, fatalističko, patrijarhalno, paternalističko, duboko potcenjivačko u odnosu na građane kojima se govornik obraća zapravo je samo jedna od ranih manifestacija strategije zastrašivanja ljudi, kakvu Vučić i njegova organizacija sistematično sprovode kao ključni modus operandi na svakom nivou delovanja. Reč je, dakle, o jednoj državi, odista u najmanje razvijenoj evropskoj regiji, u poodmaklom 21. veku, u kojoj je priča o „dečjoj gladi“ još uvek moguća kao politički argument, upravo zato što je bolno stvarna i što postoje politički maroderi spremni da se njome poigravaju.

A šta je ova naopaka vlast za proteklih šest godina učinila da takvo stanje izmeni i poboljša? Kako je Vulin došao da spoznaje da „dečja glad“ i nije tako strašna perspektiva, ako se tim načinom ostvaruje neka njegova lunetičarska vizija Srbije? Ova i slična pitanja su lažna, jer je režim uspeo da razvije metod antievropske politike pridruživanja EU. Ta politike je beskrajno cinična: „Ako Srbija mora da ide u EU, može to da učini samo sa nama na čelu. Ako neće u EU – tu smo još više na svom terenu“.

Odnos prema EU i Zapadu uopšte sadržan je od samog početka u političkim porukama nenarodnog režima uspostavljenog 2012. godine, u retorici koja označava neku nuždu, neko moranje, neki pritisak, uopšte – nešto što bismo „mi Srbi“ najradije izbegli, ali se ne može, ne sme, jer će, ako Srbija ne uđe u EU, „naša deca“ biti „najgladnija u regionu“. Nije bez cinizma što režim zagovara članstvo Srbije u EU iz razloga koji su trenutno najmanje uverljivi: ekonomski napredak i kvalitetniji život radnih ljudi su trenutno najslabiji delovi sadržaja u „evropskoj priči“. Antisocijalna evropska politika štednje, kojoj se povinovala vlast u Srbiji, kombinovana sa ovdašnjom patologijom u vidu najneodgovornijeg odnosa prema javnim finansijama i javnom dobru uopšte (posledično – i prema egzistencijalnim pitanjima od kojih zavisi kvalitet života ljudi u Srbiji) proizveli su masovnu bedu i beznađe. U uslovima globalne igre koji su objektivno takvi da su za postizanje minimalnog društvenog progresa potrebni kompetentnost, posvećenost i bravurozni napori benevolentne (u odnosu na narod) vlasti, u Srbiji je na delu najnekompetentniji, najbahatiji i najzloćudniji režim sa kojim se ova zemlja suočila u svojoj novijoj istoriji. Paradoksalno zvuči, ali Srbiji, njenim građanima, potreban je u takvim okolnostima EU okvir da ih koliko-toliko zaštiti od njihove sopstvene „proevropske“ i izabrane vlasti, koju ta ista EU podržava, ali koja istovremeno raspolaže mehanizmima kontrole.

Evropska unija ostaje za Srbiju najbolja razvojna, ali i više od toga – istorijska šansa, ali samo ako se i sama promeni. Dve neizvesnosti, dakle… Zbog onoga što bi EU trebalo da bude i za šta postoje pretpostavke da postane – ona je zaista najbolji izbor: daleko izglednijom se čini perspektiva (makar i ograničenog) uspeha progresivnih levih ideja u evropskom okviru, koji bi onda „povukao“ sve zemlje članice ili se makar odrazio na sve njih, nego što je to moguće na nacionalnom nivou, u nekoj izolovanoj, antizapadnoj, do kraja šoviniziranoj Srbiji.

Ali, imajući u vidu i trenutne okolnosti, zbog onoga što EU danas jeste i zbog onoga što Srbija danas jeste, proces evropskih integracija (uz sve prigovore koji se mogu istaći sa progresivnog, nenacionalističkog, levog stanovišta) daleko je bolji (ili najmanje loš – retoričke formule ovde zaista nisu od značaja) izbor od svega što predstavlja realnu, ostvarivu alternativu, i to pretežno iz političkih razloga. Naime, jedino što je režimu u Srbiji kakva-takva prepreka ka potpunoj realizaciji svojih destruktivnih potencijala jeste monitoring od strane EU. To je poražavajuća i ponižavajuća, ali korisna spoznaja. Bez obzira na motive iz kojih bi se dogodio prekid integracija Srbije u EU, jedini korisnik toga bio bi šaroliki šovensko-antizapadni blok i doslovce niko drugi.

Ono što u liberalnom evropskom poretku obezbeđuje nekakve garancije da se predatorsko ustrojstvo sadašnje faze razvoja kapitalizma iz eksploatacije ne pretvori u najbrutalniju političku obespravljenost ljudi jeste sistem vladavine prava, zaštite ljudskih prava i političke slobode. To se ne sme napustiti ili bagatelisati. Sasvim konkretno, u kontekstu Srbije: Da li nas od političkih ubistava, brutalizacije režima, hapšenja političkih neistomišljenika i ogoljene diktature zapravo dele samo poglavlja? Da li je pametno i odgovorno dozvoliti da odgovor na to pitanje utvrđujemo eksperimentom odustajanja od evropskih integracija? Da li je baš sasvim beznačajno i prezira dostojno upozorenje da su glavni zagovornici takvog ishoda razni šešelji, vulini, dačići, dverjani? Da li je nevažno što nas od realizacije takvog in vivo eksperimenta deli samo Vučićeva procena je li takav potez – koji bi svim svojim političkim bićem želeo – ipak previše rizičan i to zbog toga što bi ekonomski sunovrat, od kog se pribojava, mogao dovesti do njegovog ubrzanog pada, a ne zbog toga što iz bilo kog drugog razloga drži do ideje ujedinjene Evrope?

Onome kome je dozlogrdio EU poredak i kome odgovori na ova pitanja nisu nedvosmisleni ili ih smatra nevažnim zaista nije moguće pružiti uverljivije argumente. Ali jedno je ipak sigurno: Srbija je u očajnoj istorijskoj poziciji u koju su je dovele njene političke i intelektualne elite. Ali i njeni građani svojim političkim izborima: izmanipulisani ili ne – odgovornost je i na njima. Ekonomska situacija je, pod datim uslovima, bez svetle perspektive, sa ili bez EU. Politička perspektiva bez i izvan EU sasvim izvesno je nedemokratska i ohlokratska, a unutar EU, vrlo verovatno ista takva, ali bez najekstremnijih manifestacija. U takvim okolnostima nema mnogo mesta prigovoru bezidejnosti i nesposobnosti da se konceptualizuju kreativnije politike od članstva u EU. Činjenica da su forme represije u državama koje se nalaze unutar tog sistema manje brutalne od onih izvan EU ne treba da nas čini zadovoljnima i oduševljenim pristalicama tih manje represivnih oblika vlasti vladajućih klasa, ali je osiono i neodgovorno prezirati tu razliku: ona je ponekad svodiva na pitanje da li će politički protivnik, novinar ili neki drugi neposluh biti blaćen po režimskim medijima ili ubijen.

Peščanik.net, 05.01.2019.