Kad zavladaju varvari

Prikaz knjige: Uwe Wittstock, February 1933: The Winter of Literature / Februar 1933: Zima književnosti (Polity, 2023)

„Sad vam je sigurno postalo jasno“, pisao je Jozef Rot Štefanu Cvajgu sredinom februara 1933, „da srljamo u veliku katastrofu“. Dve nedelje ranije, 30. januara, osamdesetpetogodišnji predsednik Nemačke Paul fon Hindenburg postavio je za kancelara čoveka koji je već više od tri decenije otvoreno govorio i pisao o svojoj odluci da očisti zemlju od demokratije i Jevreja. Rot, koji je napustio Berlin onog jutra kad je Adolf Hitler došao na vlast, da se nikad više ne vrati u Nemačku, očajnički se trudio da natera svog neodlučnog prijatelja da shvati kakve opasnosti im prete. „Sasvim nezavisno od naših ličnih situacija“, pisao je Cvajgu (obojica pisaca bili su Jevreji, Cvajg je živeo u Austriji), „naš književni i materijalni život je uništen – pred nama je novi rat… Zavladali su varvari. Nemojte se zavaravati. Nastao je pakao.“

Naknadno gledano, tog dana krajem januara 1933. zaista je počela duga vladavina pakla na Zemlji: zverski ratovi protiv Poljske i Sovjetskog Saveza, masovno ubijanje evropskih Jevreja i dotad neviđena stradanja širom sveta. Rot je radio kao novinar i mnogo putovao, pa je možda bio svesniji dubljih posledica Hitlerovog pohoda nego što su to bili Cvajg i drugi slavni pisci tog vremena.

Tokom sledećih nekoliko nedelja, dok su nacisti punom parom terorisali svoje protivnike, Rot je u svojim pismima sve upornije preklinjao Cvajga. Pošto je tražio izdavače u drugim zemljama, uglavnom bez uspeha, bio je očigledno ozlojeđen odbijanjem uspešnijeg pisca da napusti nemačke izdavače i čitaoce. „Među nama će se otvoriti ponor“, upozoravao je, „sve dok konačno, iznutra, ne raskrstite s Nemačkom.“ U jednom ranijem pismu podsmevao se Tomasu Manu, drugom uspešnom piscu koji je, naizgled, bio ravnodušan prema munjevitoj nacističkoj konsolidaciji despotske vlasti. „Među nama rečeno“, pisao je Cvajgu, „on bi sasvim lepo mogao da se prilagodi Hitleru.“

To zvuči pomalo zlobno: Man je bio u inostranstvu za vreme prve dve nedelje nacističke vladavine; nije se vratio u Nemačku sve do 1949. i tokom svog dugog američkog egzila bio je najelokventniji i najbeskompromisniji intelektualni kritičar. Ali tokom nekoliko godina posle 1933. želeo je da objavljuje u Nemačkoj i nije hteo da izgubi veliki prihod od prodaje svojih knjiga. U stvari, čak i kad se povukao iz Pruske akademije umetnosti u martu, insistirao je na tome da želi sasvim da se usredsredi na pisanje i da „nema nameru da radi protiv vlasti“.

Budimo pravedni prema Manu i drugim kolebljivcima: početkom 1933. bilo je vrlo malo vidovitih poput Rota i pisca i izdavača Hermana Kestena, koji je 30. januara zatražio vizu za sebe i svoju ženu u francuskom konzulatu i izvukao sav novac koji je mogao iz svoje banke. Mnogi su možda primili vest o Hitlerovom imenovanju s „ledenim užasom“ kao nemački novinar Sebastijan Hafner, koji je „osetio telesni zadah tog čoveka na krv i prljavštinu, približavanje ljudožderske životinje koja izaziva mučninu“. Ali gotovo svi pisci u Nemačkoj bili su bespomoćni pred brzim događajima koje najčešće nisu uspeli da predvide i čije im je značenje u početku izmicalo.

Najzad, u Nemačkoj se izmenjalo nekoliko vlada tokom meseci koji su prethodili januaru 1933, pa se mnogima činilo da je Hitlerova partija, pošto se spektakularno okoristila krizom koja je izbila posle kraha berze 1929, dostigla vrhunac i da će nužno uslediti pad. Nemačke konzervativne elite, koje su cinično podržale poganog skorojevića da bi učvrstile sopstvenu moć, na kraju će ga se ratosiljati, zar ne?

***

Februar 1933: Zima književnosti je izveštaj o životu pisaca u Nemačkoj, iz dana u dan, u nedeljama posle Hitlerovog dolaska na vlast. Knjiga nemačkog kritičara i novinara Uvea Vitstoka već prvom scenom dočarava početno osećanje neizvesnosti: veliki spektakl u Berlinu 28. januara uveče, godišnji Novinarski bal koji priređuje vodeći nemački izdavač Ulštajn, bio je jedan od najglamuroznijih događaja u Berlinu u vreme Vajmarske republike, perioda obeleženog ogromnom umetničkom i intelektualnom inventivnošću i pobedama socijal-liberalizma, kao i političkom radikalizacijom, širenjem antisemitizma i ekonomskim kataklizmama. U Vitstokovom opisu velikog bala, kulturne ikone Vajmara – filmske i pozorišne zvezde, izdavači i novinari – opiru se osećanju kraja koje su izazvale glasine o Hitlerovom predstojećem usponu.

Jedan od izvora „lažne veselosti“ na zabavi je Ernst Udet, poznati vojni pilot i plejboj sklon neumerenom konzumiranju alkohola. Kasnije te godine, on se pridružio nacistima; okrivljen za ratne neuspehe Luftvafea, ispalio je sebi metak u glavu u novembru 1941. Njegov prijatelj Karl Cukmajer, slavni dramski pisac vajmarskog doba, još jedan od nevoljnih veseljaka na velikom balu, morao je da se preseli u Sjedinjene Države 1939. Pošto je neko vreme radio kao scenarista u Holivudu i farmer u Vermontu, vratio se u Nemačku 1946. s komadom Des Teufels General (Đavolji general) koji govori o njegovom mrtvom prijatelju. Bio je to jedan od prvih pokušaja da se objasni nacističko ludilo.

Kako odmiče Februar 33, vidimo mnoge takve ugledne ličnosti koje su osuđene na preranu smrt ili dugo izgnanstvo kako se vrte u Vitstokovom vešto konstruisanom kaleidoskopu: Tomasa Mana, naravno, i njegovog starijeg brata Hajnriha, neko vreme poznatijeg pisca, Eriha Mariju Remarka, Bertolta Brehta, Alfreda Deblina, ali i ličnosti poput aristokratskog dendija i pisca dnevnika grofa Harija Keslera. Srećemo se s novinarom i pacifistom Karlom fon Osjeckim, koji je uhapšen 1. marta i kome je 1936. dodeljena Nobelova nagrada za mir dok je bio u koncentracionom logoru, gde je 1938. i umro posle više godina maltretiranja i mučenja.¹

Srećemo Alfreda Kera, najautoritativnijeg nemačkog pozorišnog kritičara i dopisnika nemačkog PEN centra; njega je 14. februara upozorio policajac koji mu je bio naklonjen da će mu nacisti poništiti pasoš. Iako se oporavljao od teškog gripa, spakovao se i seo u sledeći voz za Prag, ostavivši za sobom ženu i dvoje dece, koji su nekoliko nedelja kasnije pošli za njim u sirotinjsko izgnanstvo. Ker je u Engleskoj nosio sa sobom otrov kako bi se ubio u slučaju da Nemci okupiraju tu zemlju. Retko je objavljivao i izvršio je samoubistvo 1948, posle moždanog udara.

Vitstok živopisno opisuje sudbinu pesnikinje i dramske spisateljice Else Lasker-Šiler, nemačke Jevrejke koja je „postala neprikosnovena kraljica berlinskog boemskog društva; dečački vitka, kratke crne kose, najčešće odevena u vrećastu odeću i somotski sako, s ogrlicom od staklenih perli, zveckavim narukvicama i prstenom na svakom prstu“.

Krajem januara ona je živela u malom hotelu u Berlinu i nadala se da će njen novi komad Anonimni Artur i njegovi preci biti uskoro izveden. Ali nacisti su je denuncirali, a avangardni reditelj Gustav Hartung, koji je obećao da će režirati njen komad, već je imao problema zbog umetničke saradnje s levičarem Brehtom i prevelikim brojem Jevreja. Prvog februara Hartung je priznao da ne može da završi Anonimnog Artura. Usledilo je još otkazivanja i odlaganja. Lasker-Šiler je pobegla u Cirih 19. aprila. Tri godine kasnije, komad je konačno postavljen u tom švajcarskom gradu, uz neprekidnu podršku porodice Man. Ona se nikad nije vratila u Nemačku; umrla je u Jerusalimu 1945. godine.

***

„Nikad ranije“, piše Vitstok, „nije toliko pisaca i umetnika pobeglo iz svoje domovine za tako kratko vreme.“ Ali nisu svi mogli da pobegnu, ili bar ne na vreme, i teško je čitati Februar 1933, a ne pitati se zašto više nemačkih pisaca nije naslutilo katastrofu kao Jozef Rot. „Priznajmo svoj poraz“, napisao je on u eseju „Auto-da-fé svesti“ krajem 1933, i dodao reči koje je naglasio kurzivom: „Da, poraženi smo.“

Ipak, ne možemo suditi da su bili nepromišljeni svi oni koji nisu odmah odlučili da odu iz Nemačke već su čekali da situacija – naknadno gledano – postane mnogo gora. Među njima je bio Breht, koji se sakrivao u bolnici, gde se zatekao radi operacije kile. On i njegova žena Helena Vajgel pobegli su u Beč, gde su u agoniji čekali da im se pridruži dvogodišnja ćerka, koja se u Nemačkoj krila sa svojom dadiljom. Hajnrih Man je pobegao iz Berlina 21. februara 1933, ali je i tada bio čvrsto uveren da će Hitler brzo biti uklonjen.

Dogodilo se suprotno; nacisti su brzo ugrabili totalitarnu moć. Vitstok opisuje kako se Hans Falada, autor romana Mali čoveče, šta sada (1932), jednog od poslednjih književnih bestselera Vajmarske republike, napijao sa svojim izdavačem Ernstom Rovoltom u jednom berlinskom restoranu 27. februara uveče kad je čuo vest da gori Rajhstag. Jedva se uzdržavši da ne otrči na lice mesta, Falada je u taksiju na putu do kuće ugledao „plamenove koji su izbijali iz kupole iznad zgrade: sablasno, preteće predskazanje naspram crnog zimskog neba“. Posle paljevine Rajhstaga – za koju su nacisti odmah optužili komunističku zaveru i to iskoristili da uvedu vanredno stanje, ugrabe moć i konačno stave tačku na građanske slobode u Nemačkoj – represija nad piscima naklonjenim levici postala je još teža.

Mnogi ljudi, međutim, imali su neki razlog da ne prekinu, možda zauvek, veze sa svojim domom i jezikom. Romanopisac i pesnik Oskar Marija Graf odlučio je da pobegne sredinom februara. Ali nije uspeo da ubedi svoju jevrejsku partnerku Mirjam Zahs da pođe s njim: ona je želela da glasa na novim izborima za zakonodavna tela 5. marta, posebno zbog toga što su nacisti sprečili komuniste i socijaldemokrate da vode kampanju. Dve nedelje kasnije, kad su se njih dvoje konačno sastali na železničkoj stanici u Beču, Mirjam nije mogla sama da izađe iz voza i Graf je morao da joj pomogne. „Sedamnaest dana i sedamnaest dugih noći u Minhenu“, piše Vitstok, „uzeli su svoj danak. Više nije imala snage. U nju se uselio strah koga se nikad neće rešiti.“

Neki pisci su prigrlili novi režim; nisu svi oni bili nedaroviti oportunisti ili dogmatični rasisti poput Hansa Grima, romanopisca koga Vitstok samo jednom pominje i koji je svojim romanom Volk ohne Raum (Narod bez prostora) popularisao Hitlerovu opsesiju životnim prostorom (Lebensraum) i ostao simpatizer nacista čak i posle rata. Stariji nemački nobelovac Gerhart Hauptman pisao je još 1942. da su Hitlera „poslale zvezde da ostvari sudbinu Nemačke“.

Mada gladan šireg priznanja i nagrada kao većina umetnika i voljan da ih prima čak i od neotesanih nacista, pesnik i esejista Gotfrid Ben verovao je, reklo bi se iskreno, da je Hitler udahnuo novu stvaralačku energiju u Nemačku. Ben je pomogao da se Pruska akademija očisti od pisaca kojima nacisti nisu verovali, među ostalima Tomasa Mana, koji je nekad podržao njegovo stupanje u tu ustanovu; on je 1934. izjavio da „u Nemačkoj ne bi trebalo dopustiti objavljivanje nijedne knjige koja pokazuje prezir prema novoj državi“. Hans Jošt, dramski pisac koga su hvalile i publika i kritika, posvetio je svoj komad Schlageter Hitleru „s ljubavlju i divljenjem“. Premijera tog komada u Berlinu, 20. aprila, na Hitlerov rođendan, upoznala je okupljenu elitu Trećeg rajha s frazom „Kad čujem reč kultura… otkočim svoj Brauning!“ (koja se često pogrešno pripisuje Hermanu Geringu). Jošt će postati i predsednik nemačkog PEN-a (pre nego što ga je Hitler ukinuo) i Gruppenführer (vođa grupe) SS-a. S druge strane, Rikarda Huh, ugledna istoričarka i spisateljica kojoj su Hitler i Jozef Gebels 1944. čestitali osamdeseti rođendan, žestoko se suprotstavljala izbacivanju antinacističkih pisaca iz Pruske akademije i preselila se u Jenu za vreme rata.

***

Hans Falada, koji je ostao u Berlinu, bio je više izložen nacističkoj omrazi. Pošto ga je Gebels – i sam romanopisac koji je dobro shvatao političke upotrebe kulture – povremeno kinjio i zahtevao od njega da menja zaplete i likove u svojim romanima, završiće u zatvoru za mentalno bolesne kriminalce. Među najneobičnijima su, međutim, slučajevi „unutrašnjih emigranata“, kako ih je Frank Tis nazvao posle rata, u svom opisu moralnog položaja pisaca koji su odlučili da ostanu u nacističkoj Nemačkoj. Bilo je više varijacija tog stava: Gotfrid Ben, na primer, tvrdio je da upražnjava „aristokratski oblik emigracije“ kad se pridružio Vermahtu nakon što je pao u nemilost kod nacističkih kulturnih funkcionera. Ernst Jinger, konzervativni pisac kome se Hitler mnogo divio, ali koji nije mario za nacizam, izabrao je još ekskluzivniji način samoizgnanstva. Kao kapetan nemačke vojske koja je okupirala Pariz, Jinger je dokumentovao svoju nadrealno rascepljenu egzistenciju u dnevniku koji je redovno pisao: opisivao je druženje s Pikasom i Koktoom i sakupljanje antikvarnih knjiga dok je redovne izveštaje o tome kako njegovi sunarodnici ubijaju milione ljudi širom Evrope primao s užasavanjem i stidom.²

Drukčija vrsta unutrašnjeg imigranta bio je Vladimir Nabokov, koji je živeo u Berlinu od 1922. do 1937, ali začudo nije ostavio gotovo nikakvo svedočanstvo o onom što je video u prvoj polovini 1933, o bakljadama u ulici Unter den Linden, paljevini Rajhstaga, bojkotu jevrejskih radnji i lomačama na kojima su gorele knjige.³

Možda je Nabokov, već izbeglica iz drugog totalitarnog režima – napustio je Rusiju 1919. – osećao da je zapisivanje sopstvenih misli opasno. A od njega se nije ni očekivalo da to radi. Javno ćutanje Karla Krausa, bečkog Džonatana Svifta, koji je decenijama ismevao stanje politike i novinarstva u Austriji i Nemačkoj, bilo je daleko upadljivije. Satiričar kom su se divili Kafka i Valter Benjamin, objavio je svoj odgovor tek u oktobru 1933; kratko je objasnio svoje sedmomesečno ćutanje rekavši da je jezik nesposoban da opiše masovno prihvatanje hitlerizma.⁴ Bečki pisac Robert Muzil, koji je bio u Berlinu do maja 1933, u svom dnevniku je postavljao uznemirujuća pitanja o mučnom odnosu između pisaca i masovne politike, između književnosti i radikalizovanih društava. Muzila je nadasve čudilo brzo navikavanje običnih ljudi na besprimerne užase:

„Život se nastavlja – iako svakog dana stotine ljudi bivaju ubijeni, zatvoreni, pretučeni i tako dalje. Nije to frivolnost, pre je nešto što treba uporediti s bespomoćnošću krda koje se polako kreće napred dok njegovi prvi redovi odlaze u smrt. Krdo njuši vazduh, oseća šta se dešava, počinje da se plaši, ali nema pripremljen psihički odgovor i nije u stanju da se brani od te situacije. Tako i ovde vidimo koliko su važne one vrste ponašanja koje su se razvile u društvu. Vidimo prirodu ‘usmeravanja’. Nacionalsocijalizam opravdano prezire mase bez vođe.“

Muzil je dovoljno dugo ostao u Berlinu da bi video kako pristojni Nemci iz srednje klase trče da se pridruže nacističkoj partiji. (Članstvo se utrostručilo i do početka maja partija je imala tri miliona članova. „Sad su svi nacisti“, zapisao je Gebels u svom dnevniku 24. februara 1933. „Muka mi je od toga.“) Iz tog široko rasprostranjenog priklanjanja aktuelnoj vlasti Muzil je izvukao neke sumorne zaključke: da je fašizam „zaista tvorevina koja nepogrešivo prodire u jezgro čovekovih nagona“. Pojedinac, pisao je on, „želi da bude vođen, da od nekog dobija pravac, da bude naveden da se udruži s drugima, da bude uključen i okružen“.

Posle paljevine Rajhstaga, Muzil je primetio da su „sloboda štampe, bilo kog izražavanja, sloboda savesti, lično dostojanstvo, sloboda duha i tako dalje, svi liberalni temelji prava ukinuti… a da to ljude nije mnogo pogodilo… To može izazvati naše najdublje razočarenje, ali pravilnije je izvesti zaključak da sve to što je uništeno ljudima više nije ni bilo naročito važno.“

Dok je pokušavao da pobegne iz Nemačke, Muzil je takođe postao gorko svestan da status političke žrtve daruje moralni oreol nekim piscima koje je smatrao slabijima od sebe. U dnevničkoj belešci pod naslovom „Šta je demokratija ispljunula“ navodi najprodavanije autore toga vremena – Emila Ludviga, Štefana Cvajga i Liona Fojhtvangera – i dodaje da su „sva trojica pokupili kajmak emigracije i postali miljenici celog sveta dok dobri pisci jedva uspevaju da se spasu od uništenja; njih trojica su kolosalan simbol ovog vremena.“

Kao da su želeli da potvrde Muzilovu opasku o intelektualnom oportunizmu, Ludvig i Fojhtvanger, Hitlerove žrtve, objavljivali su hagiografske tekstove o Staljinu u trenutku kad je taj tiranin osuđivao stotine hiljada ljudi, među njima i pisce Isaka Babelja i Osipa Mandeljštama, na ranu smrt.

Takvih istraživanja – o stvaranju i uništavanju međunarodnog ugleda u izgnanstvu, o zavisnosti pisaca od društvenog ugleda ako ne i od buržoaske privilegije, i o njihovoj pripadnosti kosmopolitskoj klasi koja je često bila meta nacionalističkih demagoga – nema u Vitstokovoj knjizi. Ali pred njim je bilo više mogućnosti među kojima je morao da bira dok je preplitao svoju hroniku o uništavanju književne elite Vajmarske republike s opisima sistematske nacističke subverzije državnog aparata i sve većeg gubitka životâ od nacističkog nasilja. On svodi svoj komentar na minimum i uglavnom koristi članke, dnevnike i privatnu prepisku da bi izgradio narativ koji se čita kao uzbudljiv roman.

***

Ovako glase prve dve rečenice Februara 1933: „Ovo nisu priče o junacima. Ovo su priče o ljudima koji se suočavaju sa ekstremnim zlom.“ Pisci koje u njima susrećemo ponašaju se kao većina ljudi; ne možemo ih osuđivati zbog njihove početne pretpostavke da režim ne može da se održi na nasilju, lažima i mržnji i zbog njihove bespomoćnosti kad se pokazalo da nisu bili u pravu. Vitstokovo odbijanje mitologizacije je hvale vredno, ne najmanje zbog toga što su široke moralne kategorije kao što su hrabrost i kukavičluk odveć često pojednostavljivale složena iskustva pisaca u populističkim tiranijama. Pisci koji su pobegli ili bili izgnani iz Sovjetskog Saveza i istočne Evrope za vreme Hladnog rata, na primer, doprineli su stvaranju predstave o „neustrašivom disidentu“ u takozvanom slobodnom svetu: slike pisca koji vlastima govori istinu (kao da vlast već ne zna istinu). Geopolitički oportuna fatva Ajatolaha Homeinija protiv Salmana Ruždija iz 1989. dodatno je potkrepila romantičnu ideju da su pisci nepriznati zakonodavci sveta. Poslednjih godina pripovedanje se aksiomatski vidi kao suprotstavljeno despotizmu i demagogiji – kao da despoti i demagozi nisu i sami ispredali zavodljive priče koje su, po svoj prilici, imale veći uticaj.

Takvo precenjivanje spisateljske mudrosti i moći češće nalazimo u Sjedinjenim Državama i Britaniji, dvema od najmoćnijih i najstabilnijih zemalja modernog doba, u kojima se većina pisaca nikad nije našla u teškim okolnostima kakve opisuje Vitstok. Pisce u drugim zemljama – u Nemačkoj, Španiji, Rusiji, zemljama istočne Evrope, Latinske Amerike, Azije i Afrike – zadesila je žalosna sudbina da moraju da se uhvate u koštac s pitanjima na koja je u suštini nemoguće odgovoriti: kada otići, gde i s kojim jemstvom da će izgnanstvo biti stabilno ili dostojanstveno?

Mnogi pisci u Indiji i Rusiji – dva društva koja su duboko poremetili mesijanski nacionalisti –danas se suočavaju s rizikom kolebljivosti ili pogrešne procene. Pritisci pod kojima se nalaze ne dolaze uvek od rđave države i njenih organa i ne mogu se uporediti s pritiscima Hitlerovog ili Staljinovog režima na građane Nemačke ili Sovjetskog Saveza. Ipak, klima rata ili ratobornog šovinizma i strah od pogoršanja situacije veoma otežavaju, a možda i onemogućuju život i pisanje. Kao što je prošle godine rekla indijska spisateljica Anurada Roj:

„Stalno smo u neizvesnosti – u stanju debate, brige, gneva i zbunjenosti … Zvanično nema cenzure književnih dela, ali u celom društvu čitalaca i pisaca vlada atmosfera neprestane strepnje, osećanje da je nasilje u vazduhu koji dišemo, što jednako potkopava ljude.“

Od Putinovog napada na Ukrajinu Rusija je doživela najveći egzodus književne inteligencije u našem vremenu: Vladimir Sorokin, Marija Stepanova, Maksim Osipov, Galina Juzefovič, Ljudmila Ulicka i Mihail Šiškin su među onima koji su izabrali izgnanstvo. I pisci u Indiji pokušavaju da uoče onu ključnu tačku koju je Vitstok naknadno identifikovao: kad se „svakodnevni život pretvori u borbu za opstanak i kad istorijski trenutak zahteva lične odluke o sopstvenoj egzistenciji“.

Posle ubedljive izborne pobede Narendre Modija u maju 2014. mnogi Indijci su osetili nešto od onog „ledenog užasa“ koji je doživeo Sebastijan Hafner kad je Hitler došao na vlast. Modijev uspon je, kao što Hafner piše o Hitleru u februaru 1933, „već dugo bio mogućnost. Moralo se računati s tim. Ipak, pročitati to sad crno na belo bilo je tako čudno, tako neverovatno.“ Neverica je bila velika i zato što se, za razliku od Hitlera ili Putina, Modi predstavio kao eksponent masovnog nasilja i organizovane mržnje više od deset godina pre nego što je postao predsednik vlade. Kao što pokazuje dokumentarni film BBC-ja iz dva dela, on je nadzirao ili bar olakšavao ubijanje i silovanje stotina muslimana 2002. godine u Gudžaratu u vreme kad je bio glavni ministar te države.⁵

Izveštaj koji je te godine naručio britanski Foreign Office – u pogromu su bili ubijeni i britanski građani – doneo je zaključak da je Modi bio „direktno odgovoran“ za „klimu nekažnjivosti“ koja je dovela do gnusnog nasilja. Slično verovanje u njegovu umešanost navelo je 2005. Bušovu administraciju da mu uskrati diplomatsku vizu za Sjedinjene Države i da ukine njegovu postojeću poslovnu vizu – ta zabrana putovanja povučena je tek 2014, kad je Modi postao premijer.

***

Za mnoge Indijce Modi je neodvojiv od svoje desničarske, hinduističke paravojne jedinice RSS (Rashtriya Swayamsevak Sangh), koja je od 20-ih godina prošlog veka bila odgovorna za mnogobrojne masakre manjina kao i za ubistvo Mahatme Gandija.⁶ Njena osnivačka ideologija bila je izričito inspirisana nacizmom – Mein Kampf je danas u Indiji široko čitana i poštovana knjiga – i smatrala da se prema indijskim muslimanima treba ponašati onako kako se Nemačka ponašala prema Jevrejima.⁷

Modijevih devet godina na vlasti potvrdile su sve strahove koje je izazvala njegova apoteoza 2014. U kulturi nekažnjivosti koju je uveo, hinduistički fanatici napadaju, često ubilački, razne „neprijatelje naroda“, među njima pisce i novinare dok on saučesnički ćuti.⁸

Kao što je rečeno u uvodu u seriju „Indija u 75.“, u kojoj su učestvovali Džumpa Lahiri, Hari Kunzru, Anita Desaj, Gitandžali Šri i više od sto drugih pisaca iz Indije i indijske dijaspore, Modijeva pobeda na izborima 2014. „pretvorila je Indiju u zemlju u kojoj se govor mržnje glasno izražava i širi, u kojoj muslimane diskriminišu i linčuju, ruše im kuće i uništavaju njihova sredstva za život; u kojoj hrišćane tuku i napadaju njihove crkve; u kojoj se politički protivnici zatvaraju bez suđenja. Novinari i pisci koji govore protiv režima ne dobijaju dozvolu da izađu iz zemlje. Institucije koje mogu da brane indijske slobode – sudovi, parlament, građanske službe i veliki deo medija – bivaju kooptirani ili oslabljeni.“

Navodeći intenziviranje nasilja i pozive na masovno ubijanje muslimana, nedavni izveštaj američkog Memorijalnog muzeja holokausta dodelio je Indiji osmo mesto na spisku zemalja u kojima postoji opasnost od masovnog ubijanja, ispred Sudana, Somalije i Sirije. Kad glasni pozivi na istrebljenje muslimana postanu rutinska pojava, „čak i najneosetljiviji i najciničniji među nama“, napisala je Arundati Roj prošle godine, „počinju da šapuću: da li još poziraju ili je već počelo? Je li organizovano ili je izmaklo kontroli? Da li će biti masovno?“

Usamljenost indijske književne inteligencije dalje produbljuje činjenica da mnogi zapadni političari, poslovni ljudi i novinari vide Indiju kao lukrativno tržište i demokratski bedem protiv kineske autokratije u novom hladnom ratu. „On je neverovatan vizionar“, nedavno je američka ministarka trgovine Đina Rajmondo rekla o Modiju, koji je u junu bio na večeri u Beloj kući. Pisci iz Indije danas moraju da premoste duboki ambis neznanja koji ih deli od čitalaca na zapadu – teškoća s kojom se nisu suočavali disidenti iz nacističke Nemačke, Sovjetskog Saveza ili današnje Kine.

Oni koji žele da emigriraju u zapadnu Evropu i Sjedinjene Države i koji su za to finansijski sposobni, suočavaju se s preprekama za dobijanje vize i sve većim neprijateljstvom prema imigraciji, za razliku od ruskih disidenata, kojima su zapadne zemlje relativno brzo pružale dobrodošlicu kao Putinovim protivnicima. Čak i ako indijski autori uspeju da emigriraju, pomučiće se da u inostranstvu nađu čitaoce koje zanimaju njihova sredina i teme; ne mogu se osloniti čak ni na interesovanje – podstaknuto vestima – za književnost iz društava koja zapadni čitaoci mogu jasno da prepoznaju kao žrtve nasilja i tiranije. „Unutrašnja emigracija“ takođe je gotovo nemoguća s obzirom na obim i učestalost čudovišnih postupaka vlasti i glasnih racionalizacija tih postupaka u štampi, na televiziji i društvenim mrežama koje su preplavljene Modijevim pristalicama. S obzirom na takvu izolaciju, nijedna odluka pojedinca – da ostane ili da ode, da se angažuje ili da se povuče – ne može biti adekvatna.

Pisci u današnjoj Indiji došli su do istog neprijatnog otkrića kao i Muzil: da liberalne vrednosti, koje imaju suštinski značaj za njihov rad, nisu naročito omiljene među njihovim sunarodnicima. Na nacionalnim izborima dvaput su morali da se suoče s mogućnošću da su mase konačno našle svog vođu i da ništa ne može okrnjiti njihovo divljenje prema njemu.

Ako se to još jednom potvrdi na izborima 2024, oni će i dalje morati da suprotstavljaju svoju moć individualnog rasuđivanja neprikosnovenoj presudi glasačkih kutija i medija dok budu lebdeli između osećanja straha, gađenja i stida. Moraće i da žive sa sumnjom da je njihova moralna senzitivnost beskorisna, pa i kontraproduktivna. Katalog užasa i broj političara i novinara koji te užase revnosno pravdaju svakog dana se uvećava; osećanje ovo se ne može događati, izazvano poplavom strahota, parališe mišljenje i s vremenom normalizuje surovi i lažljivi režim.⁹

U takvoj situaciji, banalni iskazi o krajnjoj pobedi ljudskog duha ili značaju pripovedanja nužno će izgledati detinjasto. Mnogo je bolje ići za očajničkim, ali tačnim nagonima Jozefa Rota u dugoj zimi indijske književnosti i priznati da smo poraženi.

The New York Review of Books, 21.10.2023.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 16.11.2023.

1. Hitler je posle toga zabranio nemačkim građanima da prime Nobelovu nagradu i osnovao, kao zamenu, Nemačku nacionalnu nagradu za umetnost i nauku.
2. Vidi A German Officer in Occupied Paris: The War Journals, 1941–1945, prevod Thomas S. Hansen i Abby J. Hansen (Columbia University Press, 2019); na ovim stranama knjigu je prikazao Adam Thirlwell, 27.6.2019.
3. Nabokovljeva objavljena pisma supruzi Veri preskaču iz 1932. u 1936. bez ikakvog objašnjenja. Njegov rani biograf Andrew Field pomenuo je da su u Berlinu Nabokov i supruga živeli kod jednog rođaka koji je, kao i neki drugi ruski emigranti, polagao nade u Hitlerov antikomunizam.
4. Godine 1933. Kraus je zapravo napisao dugačko objašnjenje „paralize izazvane buđenjem nacije“, ali je odlučio da ga ne objavi. Ono je objavljeno dugo posle njegove smrti. Vidi The Third Walpurgis Night, prevod Fred  Bridgham i Edward Timms, Yale University Press, 2020.
5. Modijeva vlada je zabranila taj dokumentarni film, indijska policija je tukla studente koji su želeli da ga vide, a poreske vlasti su izvršile raciju u indijskim kancelarijama BBC-ja.
6. Jedna nova knjiga ubedljivo opisuje pokušaj RSS-a da se izvuče iz saučesništva u Gandijevom ubistvu: Dhirendra K. Jha, Gandhi’s Assassin: The Making of Nathuram Godse and His Idea of India, Verso, 2023.
7. Jasnije objašnjenje vidi u Dhirendra K. Jha, „Guruji’s Lie“, The Caravan, august 2021.
8. Užasan primer tog izmeštenog nasilja opisan je u tekstu „Railing Against India’s Right-Wing Nationalism Was a Calling. It Was Also a Death Sentence“, The New York Times Magazine, 14. mart, 2019, o ubistvu novinarke Gauri Lankesh. Vidi i dokumentarni film While We Watched, koji potpisuje Vinay Shukla  i u kom se ispituju mnogi načini na koje je indijska televizija postala raznosač opake propagande u dezinformacija.
9. Teodor Adorno, još jedan izgnanik iz nacističke Nemačke, naveo je, u knjizi Minima moralia: refleksije o oštećenom životu, sledeći podmukli simptom: nacisti su bili „to zaštićeniji od obelodanjivanja njihovih nedela što se više divljački užas širio.“ Naime, „neverovatnost njihovih aktivnosti svima je olakšavala da ne poveruju u ono u šta niko, radi sopstvenog svetog mira, nije želeo da poveruje, mada je u isto vreme tome podlegao.“