Southall, London, 1972, foto: Tony Henshaw/Alamy Stock Photo
Southall, London, 1972, foto: Tony Henshaw/Alamy Stock Photo

„Moramo se boriti protiv privilegija“, insistirao je George Orwell 1941, „protiv ideje da je odgovoran položaj bolje poveriti maloumnom učeniku privatne škole nego inteligentnom mehaničaru“. Engleskom, pisao je on, vlada nepopravljiva vladajuća klasa koja odveć često zapada u „glupost“ i previđa da „ekonomski sistem u kome su zemlja, fabrike, rudnici i transport u privatnoj svojini i služe isključivo ostvarivanju profita… ne funkcioniše“. Samo bi socijalistička revolucija, nastavlja Orwell, mogla da oslobodi „prirodnu oštroumnost engleskog naroda“. Naravno, „bankari i krupni biznismeni, veleposednici i veliki akcionari, političari sa svojim gramzivim guzicama, činiće sve što je u njihovoj moći da do nje ne dođe“. Ali nije važno: „ako bogati glasno ciče, utoliko bolje“.

Posle bezmalo 80 godina, ova Orwellova dijagnoza za zemlju koju je nazvao „raj bogataša“ – pa i terapija koju preporučuje: nacionalizacija najvažnijih industrijskih grana, ukidanje naslednih privilegija, reforma obrazovanja i kazneno oporezivanje prevelikog dohotka – još odjekuje posle još jednih engleskih izbora, što pokazuje da se u međuvremenu nije mnogo toga promenilo. Duga engleska prošlost ušančenih privilegija i ekstremnih nejednakosti se vratila, ako je ikada i odlazila. Čini se da su problemi proizašli iz prastarih političkih i društvenih struktura i ekonomije koja pogoduje daljem bogaćenju bogatih još teže rešivi.

U isto vreme, engleski patriotizam iz doba Drugog svetskog rata, koji je Orwell alhemijski pokušao da pretvori u socijalizam (dok su inteligentni Nemci pokušavali da mu zatru seme), izrodio se u autodestruktivni nihilizam za vreme torijevskog napada na Evropsku uniju u kojoj Nemci igraju glavnu ulogu – nihilizam koji se miri čak i sa raspadom Ujedinjenog Kraljevstva.

Kada bi se Velika Britanija raspala, Vels i Škotska bi naravno izgradili snažnije osećanje sopstvenog političkog i kulturnog identiteta. Engleski identitet, na drugoj strani, izgleda jednako maglovito kao i dosad. Dok se lovci na autentični engleski identitet teturaju ka političkom klimaksu, ima smisla zapitati se: o čemu se tu uopšte radi?

Engleski identitet je uvek bio nalik pozorišnom komadu koji je prvi put igran u prekomorskim zemljama. Otkrivši njegove tragove kod Rudyarda Kiplinga i u Indiji, V.S. Naipaul je primetio da su „na vrhuncu svoje moći Britanci odavali utisak ljudi u pozorišnoj predstavi, ljudi koji igraju Engleze, koji glume Engleze određene klase“. Danas, u postimperijalnoj Britaniji koju vodi maloumni učenik privatne škole, engleski karakter više nego ikada izgleda kao „plod mašte“.

Oni koji su, poput Orwella, prozreli tu fantaziju obično su bili stavljani na stub srama. Orwell je rođen u Biharu, u Indiji. Otac mu je bio trgovac opijumom, a jedan od predaka robovlasnik. Dok je radio kao kolonijalni policajac u Burmi, otkrio je da je imperijalizam „zli despotizam“, a engleski identitet ponižavajuća predstava: glumljenje muškog autoriteta i rasne superiornosti s ciljem da se prevrtljivi starosedeoci postave na svoje mesto. Druge, poput Enocha Powella, rođenog u nižoj srednjoj klasi zapadnog Midlendsa, zavela je ta poza krute nadmoći. Powell je postao klasičar na Kejmbridžu, naučio da lovi lisice, pisao visokoparne georgijanske stihove i šepurio se kao brigadir u hijerarhijama imperije u Indiji. A onda je, poput Curzona, Milnera, Cromera i drugih liferanata engleskog identiteta skovanog u Indiji i Egiptu, počeo da razvija prilično opake ideje o Engleskoj i njenoj sudbini.

Orwell je pak po povratku kući bio arhetip nepatriotskog levičara – sve dok nije otkrio žicu prirodnog engleskog genija u „crvenim oblastima“ severne Engleske. Odlučan i nadahnut engleski odgovor na Hitlerov mučki napad produbio je njegovo uverenje da je u Engleskoj otkrio novo „emocionalno jedinstvo“ – koje bi socijalistička revolucija mogla da preokrene u korist mnogobrojnih ugnjetenih Engleza. Ubedio je sam sebe da se „Engleska zajedno sa ostatkom sveta menja“ i da će stapanje nove srednje klase s radničkom klasom iznedriti „novu krv, nove ljude, nove ideje“.

Rat je zaista probudio duh društvenog egalitarizma, što je dovelo do poraza konzervativaca 1945. Neke od Orwellovih predloga delimično je sprovela Attleejeva vlada. Ali u scenariju o iskorenjenom intelektualcu koji se vraća kući uvek je bilo nečeg odveć optimističnog. Naime, ako je Engleska bila porodica, kao što je tvrdio Orwell, s „bogatim rođacima kojima se treba dodvoravati i siromašnim rođacima koje treba nipodaštavati“, onda su u toj porodici, kao što su tada primetili mnogi posmatrači, u neuobičajenoj meri vladali sadomazohistički odnosi.

J.G. Ballard – još jedno nezadovoljno dete imperijalizma – koji je došao u Englesku 1946, nakon što je proveo tri godine u japanskom internirskom logoru u Šangaju, ne samo što se zgrozio nad „grotesknom društvenom podelom“ u svojoj zemlji već se i čudio „sistemu samoobmana“ koji omogućava ljudima čije se jadno obrazovanje, siromašna ishrana i bedni stambeni uslovi mogu uporediti sa stanjem najnižih, nekvalifikovanih radnika u Šangaju da daju život za „imperiju od koje nikad nisu imali nikave koristi“. „Engleski klasni sistem, koji svi u potaji prihvataju iz razloga koje nikad nisam razumeo“, pisao je kasnije Ballard, zapravo je „instrument političke kontrole“. Daleko od pomisli da se pridruži revoluciji, osiromašena srednja klasa se plašila radničke klase, posebno sindikata, i bila je opsednuta jačanjem kodova ponašanja „sračunatih da stvore neiskorenjivo osećanje potčinjenosti“.

Što se tiče najviše klase, američki kritičar Edmund Wilson primetio je 1945. da se kod njenih članova ispoljavaju „odvratne“ osobine koje je našao u romanima kao što su Thackerayev Vašar taštine i Butlerov Put svega živog: „strast prema društvenim privilegijama“ i „oslanjanje na nasleđenu prednost“. Velika novozelandska memoaristkinja Janet Frame opisuje naizgled neuništivo osećanje društvene superiornosti rođenih Engleza u odnosu prema starosedeocima Novog Zelanda i Australije u Londonu 50-ih godina prošlog veka i zaključuje: „Oni žive u srednjem veku“.

„Osećao sam da je Engleskoj očajnički potrebna promena“, piše Ballard 2009, dve godine pre smrti, prisećajući se 40-ih godina 20. veka, „i još to osećam“. Ali engleski politički i društveni sistem dugo je počivao na regulisanju promene kad je ona odgovarala srednjoj klasi i na njenom predupređivanju kad je promenu zahtevala radnička klasa, a sve vreme je štitio nepopravljivo glupu najvišu klasa. Walter Bagehot, urednik časopisa Economist koji je imao akutnu fobiju od engleske sirotinje i obespravljenih, otvoreno je rekao 1867: nepisani „engleski ustav u svom opipljivom obliku je ovo – masa mora da se pokorava nekolicini izabranih“; ona se „pokorava nečem što bismo mogli nazvati društvenom pozorišnom predstavom“.

Kad govori o ulozi monarhije u toj predstavi, Bagehot je jednako iskren: „Ne smemo dopustiti da dnevna svetlost naruši magiju“. Drugim rečima, engleskim masama treba vladati pomoću bezmalo iste kombinacije pompe, blefiranja i ugnjetavanja kojom se vlada starosedeocima Indije. Fosilizovana politika uživala je veću legitimnost kod kuće zato što su Englezi u većem delu modernog doba bili pobednici, jer su prednjačili u industrijskim inovacijama i komercijalnoj ekspanziji; mistika britanske moći nalagala je uljudnost i snishodljivost, iako je održavala zastarele forme kao što je jedan parlament za četiri nacionalnosti. Mada su bili jednako eksploatisani i obmanjivani kao Indijci, starosedeoci Engleske, pisao je Orwell, „bili su tolerantni“ prema svojoj sebičnoj, nesposobnoj i često „budalastoj“ vladajućoj klasi, pri čemu je revoluciju u velikoj meri predupredila „posleratna ponuda jeftinog luksuza“.

Godine 1977. Economist piše: „Sama stabilnost Britanije, zavodljiva čar njenih institucija održava većinu njenih građana u transu prihvatanja“. Ali posle 1945. trans je narušen; umesto da proširuje oblast u kojoj sunce nikad ne zalazi, Engleska je počela da se povlači; sa gubitkom kolonijalnih teritorija kolonizovani su počeli da dolaze u ratom opustošenu Englesku. Među ostalima, i Powellu je prirasla za srce naivna ideja o imperiji kao porodici sačinjenoj od više rasa (s belim muškarcima na vrhu). Ali prećutni uslov za pater familijase uvek je bio da članovi tamnoputih porodica ostanu u svojim zemljama, da ne pokušavaju da žive i rade u Engleskoj i da ne stupaju u brakove s belcima. Privučene povećanim potrebama za negovateljima odraslih osoba, vozačima autobusa i drugim radnicima, pridošlice su brzo otkrile podvalu Komonvelta sadržanu u izrazu „odvojeni mada jednaki“. U pismu supruzi 1953. Naipaul sažima neprijateljsku sredinu s kojom se u Engleskoj suočavaju nekadašnji nevidljivi građani. Trinidađanin koji se školovao na Oksfordu mogao se nadati samo „poslovima kuhinjskog potrčka ili putara“; živeo je kao „siromašni dođoš koji doslovno umire od gladi i smrzava se“ jer „u sobi dva dana nema grejanja, a u stomaku su mi samo čaj i tost“. „Ovi ljudi žele da mi slome duh“, piše Naipaul. „Žele da zaboravim svoje ljudsko dostojanstvo“.

Činjenica da je većina ljudi iz kolonija živela na nižim nivoima siromaštva, poniženja i očajanja nije uticala na javno mnjenje i politiku. Tokom 60-ih godina prošlog veka usvajani su zakoni o rasijalizovanoj imigraciji; policija, mediji i političari redovno su siromašnim „dođošima“ stavljali do znanja gde im je mesto. Torijevski kandidat u Powellovom omiljenom zapadnom Midlendsu pobedio je na izborima 1964. sa sloganom: „Ako želite crnca za suseda, glasajte za laburiste!“

Ali oni koji su navikli na gazdovanje nad tamnoputim starosedeocima u udaljenim delovima imperije nisu bili zadovoljni. Ako je, kao što je pisao Naipaul, „biti Englez u Indiji značilo biti izuzetan“, onda je biti Englez u multirasnoj Engleskoj posle 1945. značilo ogroman gubitak muškosti. Powellu je dovoljno teško pala dekolonizacija; još 1951. se nadao da će Churchill ponovo osvojiti njegovu ljubav, Indiju. A kad su se na engleskim ulicama pojavili opasni divljaci naspram kojih je bio definisan engleski identitet, to je prosto prevršilo meru. Rasna hijerarhija u kojoj je on iskovao svoje Ja kao da se nastavljala na epidemiju predrasuda protiv jevrejske imigracije u periodu 1890-1905. Kao što kaže u govoru o „Rekama krvi“ iz 1968. (citirajući neimenovanu „sasvim običnu“ osobu), „za 15 do 20 godina u ovoj zemlji će crnci preuzeti bič od belaca“. Nepodnošljiva je bila i činjenica da je među mladima imperijalizam postao, ako ne izvor stida i nelagode, onda bar tema za komediju – sažeto prikazanu na korici albuma Bitlsa Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Šezdesete godine prošlog veka bile su pakao za Powella.

„Kakvi smo to ljudi postali?“, grmeo je 1967. Najblaži odgovor je glasio: „nacija kolebljivaca“. Naredne godine Powell je mutirao u trbuhozborca tihe većine – pripadnike bele radničke klase zabrinute zbog imigracije, koji su zbog svoje iskrenosti bili proglašeni rasistima i ignorisani od „profesora, novinara, političara i stranaka“. Posluživši se klasičnim trikom intelektualne demagogije, bivši profesor starogrčkog tvrdio je da samo izgovara „očigledne istine i zdravorazumske stavove“ koje obični, pošteni ljudi u strahu od politički korektnog establišmenta ne smeju da kažu.

Kad je posleratni ekonomski rast posustao, u Engleskoj je ojačalo uobičajeno iskušenje da se stranci i imigranti proglase krivima za opadanje i stagnaciju. U izuzetnom, nedavno ponovo objavljenom romanu Kamale Markandaye Čovek niotkuda (1972), čija se radnja zbiva u nedeljama oko Powellowog govora iz aprila 1968, jedan beli građanin Londona, koji je prinuđen da živi s taštom, doživljava veliko olakšanje kad otkrije da su za njegovu nesreću krivi crni ljudi. „Svanulo mu je“ kad je čuo Powellove mudre reči: „Došli su u hordama, prisvojili naše kuće, popunili sve krevete u bolnicama, a njihovi potomci su preplavili naše škole“.

Godine 1970. novinar Paul Foot je primetio: „Jedina promena je otkriće novih žrtvenih jaraca kao razloga za povećano beskućništvo, loše uslove u bolnicama i pretrpane škole“. Politikolog Tom Nairn upozorio je na opštu tendenciju odmahivanja rukom na Powella kao na pomodnog provokatora ili brkatu avet iz imperijalne prošlosti. Nairn je istakao da se Powell, okrenuvši leđa nepovratno izgubljenoj imperiji, bacio na izgradnju postimperijalnog engleskog nacionalizma s masovnom bazom. Problem sa engleskim identitetom uvek je bio to što je englestvo bilo malo šta drugo do pozorišna predstava o sirovoj moći, koju su izvan Engleske izvodili pripadnici imperijalne vladajuće klase. Nedostajao mu je bilo kakav širi sadržaj u domovini (ako izuzmemo Orwellove infuzije socijalizma i njegov zakasneli patriotizam). Ambicioznije i uspešnije nego što je to radio Orwell, Powel je sada kovao engleski nacionalni duh u domovini tako što je definisao engleski identitet kao borbu protiv stranaca koji ugrožavaju muškost Engleza.

Politikolog Tom Nairn je predvideo uspešnu budućnost pauelizma koji, piše on 1970, „aktivno podstiče konflikte umesto da ih primiruje ili ignoriše“, i koji u egzistencijalnoj krizi „može da povuče celu zvaničnu strukturu britanske politike u tom pravcu“. Naknadno vidimo da je Powell postavio engleski autoput pauelizma kada je odlučno podržao neoliberalizam i fobiju od Evrope: „Pripadanje zajedničkom tržištu“, pisao je 1975, „znači smrt za života, napuštanje svih nada u nacionalni preporod, ukidanje mogućnosti našeg oživljavanja“.

Drukčija sudbina Engleske, koja nije podrazumevala šarlatansku ponudu pilula za muškost imperijalnog doba, uvek je bila moguća. Mogućnosti su bile sadržane u njenom multirasnom iskustvu – nečem istinski novom u Engleskoj posle orvelovskog vremena. Neke od ranih pridošlica to iskustvo je duboko povredilo, na primer Naipaula, koji je pobegao od poniženja namenjenih „dođošu“ u društvo onih kojima je prijao njegov prezir prema „dođošima“. Ali mnogi drugi svedoče o potencijalu mnogo fluidnijih postimperijalnih identiteta. „Ja sam Englez, rođen i odgajan kao takav“, kaže Karim Arim, glavni junak romana Hanifa Kureishija Buda iz predgrađa (1990).

Pauelizam se, međutim, razvijao do svoje današnje političke apoteoze brexita – preko godina deregulacije i privatizacije u režiji Margaret Thatcher i Tonyja Blairea, preko jačanja političkog konsenzusa protiv imigracije, preko tabloidne novinarske kulture i dementnog torijevskog provociranja EU, a svemu tome je pripomogla propagandna imperija australijskog medijskog tajkuna koji je bolest ksenofobije nasledio od svog oca, zastupnika ideje o beloj Australiji.

Dok nije uspevao da uđe u Vestminster, Powellov hiperbolički engleski identitet renovirao je svoju prvobitnu kuću u znaku kiča. U romanu Juliana Barnesa Engleska, Engleska, jedna marketinška kompanija, rešena da zaradi od zemlje koja naglo propada, odlučuje da izgradi tematski park engleskog identiteta na ostrvu Vajt. Tajkun à la Rupert Murdoch ili Robert Maxwell ubeđuje kraljevsku porodicu da se preseli u savremeniju kopiju Bakingamske palate, dok ona prava zapada u preindustrijsku bedu.

Roman Engleska, Engleska, objavljen godinu dana posle smrti princeze Diane i početka izgradnje Milenijumske kupole, danas se čita kao pravovremena meditacija o sudbini engleskog identiteta, koji je tokom 80-ih i 90-ih još dublje zapao u parodiju jer je londonska princeza dopustila da na monarhiju padne suviše dnevne svetlosti i jer su devolucionarni zahtevi Škotske i Velsa otkrili neslaganja o pojmu britanstva. Mnogi kulturni i intelektualni preduzetnici iz tih decenija, od proizvođača zastave svetog Đorđa do Churchillovih fanova, bacili su se na prodaju englestva i razvijanje pauelizma na visokom i niskom intelektualnom nivou.

Roger Scruton, filozof i autor knjige Engleska: jedna elegija, preuzeo je Powellov lament nad pljačkanjem Engleske i dao mu neopastoralnu boju. Scruton, koji je kao i Powell ponikao iz niže srednje klase Severne Engleske, premetnuo se u vlastelina koji lovi lisice i jednako je sklon da brani private škole od „resantimana“ svog oca koji je glasao za laburiste kao i da prezire one koji „prljaju zemlju svojim nezakonitim i zapuštenim potomstvom odgajanim na socijalnoj pomoći“. Dok je zalaganje torijevaca i novih laburista za slobodu tržišta uništavalo zajednice i društvene veze, Scruton je jadikovao zbog gubitka „imperijalnog ponosa“.

Scruton je tako otelovio dva „suštinska svojstva“ engleskog identiteta koja je Barnes opisao u romanu Engleska, Engleska: „snobizam“ i „jadikovanje“. Ipak, prodavci englestva dobro su procenili svoje tržište u vreme Reagana i Margaret Thatcher, kada je strast za socijalnim privilegijama postala modni diktat. Televizijska verzija Povratka u Brajdshed, romana koji se bezgranično divi plemenitom poreklu i prezire sve ostalo, postao je jedan od najvećih britanskih kulturnih izvoznih artikala u SAD još od vremena Bitlsa. Očaran Jeremyjem Ironsom i zamkom Hauard, Ralf Lauren je za Amerikance prepakovao otmenost seoskog imanja i čak je to preprodao Englezima koji su se već primili na zelene vlastelinske kapute.

Britanski Radž, raskošno filmovan 80-ih godina prošlog veka, ponovo se pojavio u engleskoj imaginaciji kao estetski spektakl i izazvao strahopoštovanje, a ne stid i nelagodu. I mnogi Amerikanci su podlegli imperijalnom šiku i učinili ga još raskošnijim. Film „Put u Indiju“ pojavio u pravi čas da zgrne pare na pomami za imperijom, a ponuda kolonijalnih kaki odela pružila je priliku za identifikaciju s pobednicima nad pobunjenim starosedeocima Sinda i Pandžaba i za paradiranje u jahaćim pantalonama i s kolonijalnim šlemovima. U tom smislu, oni britanski avanturisti-oportunisti koji su prešli Atlantik kako bi podstakli Amerikance da osnuju imperiju i ponudili im svoje iskustvo i stručnost u upravljanju Basrom i Helmandom, samo su pratili trag novca.

Argumenti za pokolj u Mesopotamiji izvesno su zvučali ubedljivije u bespogovornoj oksfordskoj verziji Christophera Hitchensa, savremenog Orwella. Englestvo kao glamurozno distanciran, sveznajući i umni elitizam postalo je jedan od glavnih izvoznih artikala Engleske. Orwell je grmeo protiv engleskih „dokonih bogataša“, koji „jedva znaju odakle stiže novac za njihov život na visokoj nozi“ i čije „fotografije možete videti u Tatleru… a podrazumeva se da to želite“. Pošto je Tatler koristio duh vremena – osećanje da su trula bogatstva sasvim okej – njegov tiraž je rastao, cvetala su međunarodna izdanja, a polusvet iz Džakarte i Manile u smokinzima i večernjim haljinama postao je prihvatljiv i zanimljiv otmenoj Britaniji.

Staroengleska odgajališta imperijalne vladajuće klase poput Haroua i Velingtona otvorila su franšize na Tajlandu i u Kini kako bi prenosili visoki nauk bele nadmoći enormno bogatim Azijatima. Dve londonske publikacije koje uređuje elita Oksbridža, Economist i Financial Times, postale su svetski priručnici za finansijsku globalizaciju koji uče zainteresovane kako da misle i osećaju kao truli bogataši, a i kako da troše kao oni.

U Ballardovim poslednjim romanima Engleska u kojoj je zavladao autoritarni populizam, svedena je na ponudu svojih kulturnih ikona pogodnih za diznifikaciju. Danas se čini da se stvarnost veoma približila Ballardovoj distopijskoj fikciji. Naime, dok je ljupki osmeh Hugha Granta reklamirao čari engleske porodice, njena dragocena srebrnina je rasprodata. U procesu nezabeleženom ni u jednoj velikoj zapadnoj zemlji, mnogi veliki simboli nacionalne moći, prestiža i glamura – British Steel, Rolls-Royce, Aston Martin, Bentley, Jaguar, Debenhams, British Home Stores, HMV, Cadbury, Gieves & Hawkes, Hamleys – nestali su ili prešli u ruke vanbritanskog kapitala od 80-ih godina do danas. U septembru je kompanija Thomas Cook, čiji je klijent bio Churchill, postala nesolventna, ostavila na cedilu mnoge klijente van zemlje i primorala vladu da se upusti u najveću civilnu operaciju spasavanja posle Denkerka.

Samo u takvoj „ustajaloj, posuvraćenoj atmosferi sveta koji je na putu da maksimalno zategne svoje uže“ pauelizam bi mogao postati dominantan, predvideo je Tom Nairn 1970, jer nudi reakcionarni melem za ranjeni engleski ponos i poziva se „na (sasvim opravdano) nacionalno osećanje frustriranosti i gneva“. A „zato što je to osećanje tako neartikulisano i tako različito od uglađenih klišea establišmenta“, pauelizam bi mogao „ubedljivo sugerisati da je nešto duboko pogrešno i da s tim u vezi nešto treba preduzeti“.

Kao što Boris Johnson ponavlja do iznemoglosti: Hajde da završimo brexit. Ništa kao izvesna doza beskompromisnog brexita, kaže on, ne može tako očvrsnuti nacionalni duh i telo za energičan uspon do sunčanih visova nove imperije. Poput Powella, a za razliku od kolebljivaca, on sebe predstavlja kao spasioca engleske jedinstvene sudbine. Ako ostavimo po strani izbornu retoriku, on se slaže s Powellom i brexitovcima da će veća doza deregulacije i privatizacije Englesku ponovo učiniti velikom. Pritvornije od Powella, on ismeva obojenu decu i tuđinke u crnim poštanskim sandučićima i obećava lordovima-pukovnicima u metropolitenskim grofovijama da će pozatvarati crnpuraste kriminalce i baciti ključ. Nema sumnje da on promoviše neofašističke kultove jedinstva i moći i da ih tabloidni mediji preuzimaju i šire.

U Ballardovom poslednjem romanu Dolazak kraljevstva (2006), koji je nadahnut klasičnim delom Roberta O. Pixtona Anatomija fašizma, engleski nacionalizam se sadistički okreće protiv onih koje je Powell stigmatizovao kao neprijateljske tuđine. Ali nasilni rasizam, koji je eksplodirao poslednjih godina, nije ni blizu tako opak kao postojano prerastanje pauelovskih načela u ortodoksno javno mnjenje. Neoliberali i tvrdokorne pristalice brexita verovatno će se pozivati na njegovu viktimizovanu tihu većinu običnih, pristojnih ljudi koje su najpre poharali imigranti, a zatim je ismejali politički korektni profesori i novinari. Kao što je nedavno Simon Jenkins rekao u Guardianu, brexit zapravo pokazuje „dokle Britanci mogu da definišu i zaštite karakter zemlje u kojoj žive“.

S brexitovcima u političkom i kulturnom usponu, trijumf pauelizma je potpun. Ali možda je tu reč, da se poslužimo jednim izrazom Bušove administracije, o „katastrofalnom uspehu“. Naime, na svom vrhuncu pauelizam ostaje pre simptom nego lek za naizgled nerešivu krizu koju je Orwell dijagnostifikovao: opadajuću materijalnu bazu bivše imperijalističke zemlje koja, u globalizovanom svetu, nije u stanju da raskrsti sa starim pretpostavkama o sopstvenoj moći i samodovoljnosti i čiji je cinični model politike, u kom se volja nekolicine predstavlja kao volja mnogih, doživeo krah jer je nesposoban da se suoči s promenom i primiri gnev onih koje tako dugo ugnjetavaju društvena i ekonomska nejednakost.

„Život nacija“, tvrdio je Powell, „baš kao i život pojedinaca, uglavnom se odvija u mašti“. Ali nacije koje su suviše ekstravagantno maštale na kraju plaćaju visoku cenu za svoj sistem samoobmanjivanja. Postkolonijalna Indija povlači se u sebe gnevna i frustrirana dok se raspršuje njen san o moći i slavi. Postimperijalno preispitivanje Engleske je veoma težak proces zato što je tako dugo odlagano i što su sećanja na moć i slavu tako neiskorenjiva. U međuvremenu su okončani najvažniji izbori u našem životu i, kao što je Orwell upozorio, „ta generacija nepopravljivih nam visi o vratu kao ogrlica od leševa“.

The Guardian, 07.12.2019.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 21.12.2019.

TEMA – BREXIT