Dear Esther

Ako niste znali, poplava ima i miris. Nisam siguran da je to ostavilo utisak i na druge, ali meni se čini, a inače sam osetljiv na mirise, da ću se obrenovačkih poplava sećati baš po mirisima. Ako imate sreće, poplava će mirisati na reku, ako nemate, smrdeće na kanalizaciju. Neizbežno je da vas negde zapahne i crkotina. Nadam se da je bila životinjska. Miris ljudskih tela preovladava u centrima gde se skupljaju oni koji izbegnu neposrednu opasnost, ali čak i za osetljivije noseve ovaj miris je umirujuć jer znači varljivu sigurnost gomile. Gomila svoje ružno lice pokazuje tek kasnije. Mirisi poplave do izražaja dolaze nocu, tada su čula nategnutija, jer se kroz mrak teško može šta nazreti a ljudi se tada ućute, ko za inat. Verovatno pokušavaju da čuju rast vode, ali on je uglavnom nečujan, sem što se ponekad nešto razbije ili pukne. Najsablasniji su svetla i zvukovi koji dolaze iz potopljenih automobila. Kratki spojevi pale i gase svetla, migavce i alarme, pa dok se ne setite šta je u pitanju, mislite da u njima ima ljudi kojima bi trebalo pomoći. Ali nisu u pitanju ljudi već afterlife udavljenih automobila. Čini mi se da je to najsablasnije: bljeskanje beživotnih svetala u mrklom mraku.

Od pre neki dan verujem da su panika i psihologija čopora zarazne. Ako prelaze sa pojedinca na pojedinca vazduhom, ako se množe brzo poput bakterije i ako im intenzitet raste eksponencijalno, onda maltene nema razlike između njih i kuge. Ko je čitao „Besnilo“ Borislava Pekića prepoznaće simptome ovih zaraza.

Da postoji neka solidarnost osetite onog trenutka kada se iz najveće nevolje izvučete. Niko vam tada neće reći „šta sam ja tu dobar?“ Dobra strana ovakvih nesreća je to što podsete da nema pojedinaca, ima samo društva i da je društvo nekada jedina odbrana koja pojedincima ostaje. Ako se ne varam, pre dve i po decenije zapljusnulo nas je društvo u kojem se svako bori samo za sebe. Oni koji su to shvatili postali su tajkuni, oni koji nisu ispali su naivčine i sve je bilo idilično dok nije došla ovakva nesreća.

Još jedan utisak koji ostaje nakon što se poplava povuče je svest o moći vode. Na nekim mestima se poplava vuče kao puž, ali je i pored toga nezaustavljiva, jer dolazi iz zemlje i odbrane nema. Izgleda da samo u tim trenucima osetimo koliko je društvo nemoćno da se odbrani od nevolja koje samo uzrokuje. Ne treba sumnjati da su ove poplave, manje ili više direktno, posledica i globalnog zagrevanja pa se na njih treba navikavati i pretpostavljam da će biti sve češće. Ne znam kako se uopšte dolazi do trenutka kada pogledate ovakve posledice i kažete: nemoguće je pronaći alternativu.

Naučio sam i kako se osećaju izbeglice. Neobično osećanje jer je sve naglavačke u odnosu na ono kada ste na svome. Umesto da u kuću dođete da biste se odmarali, tu se osećate kao nametljivac, a za odmor izađete ne ulicu. Ranac na leđa i u njega što više stvari, da ne bi domaćinu pravile krš i da biste što duže ostali van kuće, jer na ulici se ne vidi da ste gost. Odaje vas samo duks zavezan oko struka.

***

A sad malo politike kao pragme. Utisak je da su u Obrenovcu i njegovim prihvatnim centrima stvari počele da se rešavaju tek nakon što je vojska počela da uzima stvari u svoje ruke. Do tada su svi naređivali svima, svađali se oko nadležnosti a sigurno je da je malo ko znao i jednu jedinu proceduru ili protokol. Uostalom, kad ste poslednji put videli poznati plakat, nekad obavezan dekor u svakoj instituciji, koji nam kazuje kako treba reagovati u vanrednim situacijama i kako zvuči ovaj ili onaj zvuk za uzbunu. Izgleda da je mismenadžment, koji je nesumnjivo kumovao katastrofi, uzrokovan dvadesetpetogodišnjom tradicijom nepotizma. Ali, moj je lični utisak, i gerontofobijom mlade političke elite koja od 1990. juriša na pozicije moći.

Već dvadeset pet godina je bitnije koliko se (na političkom, estetskom, partijskom i ideološkom nivou) uklapate u dominantni model assault-menadžera. Naravno, bilo je potrebno sistematski i dugi niz godina odbacivati starije stručnjake (koji vuku sa sobom nekakve nepotrebne relikte prošlosti: karte sa podatcima o nadmorskoj visini i plavnim područjima), ali ih prvo proglasiti za konzervativne, nesposobne, izlapele i, naravno, klipove u točkovima razvoja. Isto tako ne treba sumnjati ni da je odgovorna i politika zatezanja javnih servisa i javnih službi, koja je teret odgovornosti tovarila onima koji su apsolutno nekompetentni da bi im natovarila lukrativne nadležnosti.

Ono što je zaboravljeno (potisnuto, žrtvovano, svejedno) je da će u jednom trenutku neko morati da zna da radi pos’o i da je taj pos’o zanat koji se mora ispeći. Sadašnji upravljači izgleda da nisu čuli za oni izreku srednje starosti: ako si u sobi najpametniji, onda se nalaziš u pogrešnoj sobi. Prekobrojni menadžeri i totalno nejasna hijerarhija uzrokovali su potpuni haos: upravljali su jedni drugima, svima se ispunila želja da budu glavni (svi su bili nadležni, niko nije bio odgovoran), svi su svima koordinirali i jurili sopstvene repove, a stvari su se odvijale traljavo. Da bi bili najpametniji u prostoriji, morali su da se izoluju u fioku; zato Jugoslavija i jeste rastrgnuta. Nove države, međutim, tri decenije nisu održavale zaštitne bedeme, relikte socijalizma.

Autor je i stanovnik Obrenovca.

Peščanik.net, 20.05.2014.

Srodni linkovi:

YouTube – Baka iz Obrenovca

Nadežda Milenković – Stanje redovno

Vesna Rakić–Vodinelić – Sloboda mišljenja i izražavanja u vanrednoj situaciji

Saša Ilić – Vođa do grla

Grupa blogera – U lice cenzuri

Sofija Mandić – Primedbe o odgovornosti

Miša Brkić – MULJ(anje)

Svetlana Slapšak – Waterworld

Milica Jovanović – Pravda za poplavu

Nadežda Milenković – Popu pop, bobu bob

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Ronilačka priča

Sofija Mandić – Nadvikivanje

Dejan Ilić – Država pod vodom

Milica Jovanović – Društvena nepogoda

Dejan Ilić – Šabac ne sme pasti