Kovid me muči već skoro mesec dana; danas, umesto da se veselim u Skopju na konferenciji o mitu i drami, obraćam im se preko zoom-a. Ujutro smo pustili himnu i druge rodoljubne pesme, malo se isplakali, koliko se priliči i utonuli u štampu i kafu. Posle predavanja, zoom me više ne pušta unutra, ne mogu da pratim dalje konferenciju i svoje nekadašnje i još briljantnije studentkinje. No đavo nađe svoje vreme, kad je radni dan završen već oko podne, a trebalo bi još da bude praznik, i eto depresije. Stiže i kazna: svesno i zločinački, ili nesvesno i isto tako zločinački, onaj drugi pušta video, onaj video, gde se reklame sreću sa pesmom Od Vardara pa do Triglava. Prethodno objašnjenje: u ono doba sam i pesmu i video iskreno mrzela, kao što protestno nisam htela da gledam Neretvu sve negde do sredine rata.
Dakle, eto videa uz pesmu: nijedna nova država, trideset godina posle, još nije napravila nešto tako dobro. U osnovi reklame je ACY, iliti Jadranski jaht klub, to je bio lanac luka i sadržaja oko luka za strane i domaće bogataše sa jahtama, da se imaju gde naspavati i relaksirati, pojesti nešto fino i popiti dosta u baru, sa hostesama. I ono sto sledi, naravno. Mamipara i operuša, to im se nudilo. No to je tako dobro upakovano! ACY-jeve uniformisane cure, prva klasa, prošetaju dva-tri puta kroz spot, i to je skoro sve. A ostalo, naša stvar, sa sve rečima pesme. Još nisam videla tako dobro poređano reč-slika, pomisliš, čuješ, vidiš. I sve je tu naše: avioni, baloni, padobrani, automobili, jedrilice, čamci, bicikli, konji, vodeni skuteri, surf, skije, ma sve! Uz to možeš preživeti kada se pojave prenašminkane cure u narodnim nošnjama koje tu nešto nameštaju nacionalnu hranu. „Borba te je naša rodila“, a okolo sam luksuz i veselje. Jedini fuš: kada Slovenka u nošnji, pravo dekle, sa prozora uzme crveni cvetić pa ga pomiriše, a ono je cvet koji svi znamo kao smrdljevak… Sve drugo drži kao zakucano, posebno kad se u sekundi pojavi i Josipa Lisac. Zemlja bre, nema šta nema, cupkaju lipicaneri, sviraju frule, harmonike, mandoline i gitare, i gusle su tu, samo se srećom ne čuje pesma, sneg pršti, riba se prži, turisti se isto prže, klopa, piće, moda, kutije bajadera samo ispadaju sa fabričke trake. Pa hokejaši jure pak po ledu, pa jedni frljaju balun u koš, pa drugi jedan drugom skidaju gaće pod vodom u vaterpolu, al’ to se ne vidi. A ima i noge tipa koji nosi poslovnu tašnu-koferče, ali odmah i žena u suknji i na visokim petama, isto nosi poslovnu tašnu, na snežnoj livadi žene izvode aerobik, to je kod nas valjda bilo tradicionalno, ravnopravnost, sine! Tu je industrija, kombajni švigaju kroz žito, tu su spomenici, obaška prirodne lepote a mi, Jugosloveni, samo na sve to đuskamo.
Dovoljno za dužu seansu neutešnog plakanja. Onaj pokušava da popravi stvar i pušta Buldožer iz sedamdesetih:
„U mom kaputu ima mjesta za sve… …životinjice male…“
Mesta ima još u telu, glavi, i rupi u zubu.
„Ima mjesta za blues…“
Snimak se završava zvucima povraćanja i puštanja vode. Pesma se zove Blues gnjus. Da, to je bila Jugoslavija! A suze su mi grunule još jače. Trenutak za radikalne mere. Prvo, pesma Moja domovina crnogorske grupe Books of knjige:
Ne deluje. Zatim, pesma iste grupe, Gumena pjesma. Šmrcanje zamenjuje jecanje. Idemo u rekonvalescenciju, sa nekoliko partizanskih pesama. Na kraju, razveseljavanje sa venčićem najogavnijih pseudonarodnih pesama posvećenih vođama grčke hunte; neodoljivo podsećaju na pohvalnice Dodiku koje slušamo na putu Zagreb-Beograd i nazad, negde u visini Kozare. Konačni test: „Padaj silo i nepravdo“, dok neki brka viče „Palji!“ – iz filma Neretva, naravno. To nas uvek razveseli, jer se setimo grčkog plakata za film, na kome je pisalo Maršal Tito – karate. Možemo se posvetiti uobičajenom dnevnom rasporedu, fešta je gotova.
Pa ipak, one superiornosti koju smo imali prema slavljenju YU u potrošačkim okvirima više nema: to je bila superiornost onih koji pojma nemaju. Ponekad se to zove mladost.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
