strašilo

Foto: Nenad Kostić Kajla

Manijak! Kako to u Srbiji obično i gordo zvuči. Skoro kao tepanje, često i više od toga. Pojam koji ilustruje ili objašnjava stanje savršenih ili odvratnih stvari, leksičko sredstvo za iskazivanje ili razmenu simpatija: Gde si, manijače?

Radim kao manijak, onaj moj manijak se nije javio ceo dan, to je zaista manijački poduhvat. Ti si manijak, majke mi. Jesi li negde sreo onog mog manijaka? Manijački se borim za to mesto, ovi igraju kao manijaci. Jesi li čuo šta sinoć reče onaj manijak? Šta mi to radiš manijače?

Manijak na Zvezdari, manijak na Novom Beogradu, manijak na Pinku, manijak po glavi stanovnika. Manijak u tramvaju.

Manijak, neki pojmovi iz rečnika sinonima: huligan, katil, siledžija, krvnik, čudovište, zver, tiranin, goropadnik, kabadahija, nasilnik, okrutnik, mučitelj, vandal, dušmanin, kanibal, sivonja, razbludnik, zločinac…

Posle filma „Vrtoglavica“, pitali su Hičkoka: šta je to što izaziva najveći strah u njegovim filmovima. A on je odgovorio: Čovek! On je najstrašnije biće među živim svetom, samo u njemu se nalazi satana.

Da li je Hičkok preterao, možda pod uticajem svoje nesavladive opsesije plavušama, koje su bile zvezde njegovih filmova? Ili je bio mizantrop, ne verujući u utopiju o endemskoj ljudskoj dobroti, uveren da je strah od sopstvene vrste jedna od neizbežnih ljudskih potreba.

No, šta se dogodilo sa kolonijom manijaka u Srbiji, koji nisu podložni ni opštim ni specifičnim definicijama. Kako su oni postali naši gospodari?

Njihova pojava je postala redovna u javnom prostoru, i oni postaju važni u iskazivanju kampanjske socijalne hipokrizije. Ispod površine rasporenog društva kriju se i skoro nikada ne otkrivaju strašni manijački poduhvati, ovo što se pojavljuje pred nama samo je prilika da optužimo i opravdamo sebe zbog nemoći u borbi protiv dobro raspoređenih čudovišta maskiranih u prve građane.

Korišćenjem pohabanih „lidera javnog mnenja“, društvo traži mlako opravdanje za svoj vrednosni raspad, simbolički optužujući, na primer, tri žene u ozbiljnim godinama: zašto nisu skleptale onog stvora u tramvaju, kad su takvi poduhvati za kostobolne dame inače sasvim uobičajeni.

Želim da na ovom mestu amnestiram čestite starice, uveren da bi slično ili još gore postupili i ugledni očevi porodica u najboljim godinama da su bili tamo i zijali kroz prozor, tobož gledajući neodoljive gradske pejzaže.

Pomno se trudim da moja sledeća teza ne bude jeretička, ali mi se čini da preteća epidemija manijaka-samotnjaka, nije najgore što nas je snašlo. To jeste loš znak, bar kao nagoveštaj porekla infekcije: Šta ih je izazvalo? Zašto smo nemoćni?

Suviše dugo živimo na granici civilizacije i varvarstva. Sve manje razaznajemo šta je šta i pristajemo na sve. Ali, u nama se pouzdano gase motivi, ili porivi, kako hoćete, za neizbežnu ljudsku pobunu. Letargija je okovala nekadašnje velegradsko viteštvo u sramni strah od bilo čega, građanski prkos je nestao u kalkulacijama elementarnog čuvanja života, po cenu gubitka svega što ima smisla. Sagnuta glava pred nitkovima poslednji je čin rasula jednog društva.

U svakome od nas može da se krije satana, kako reče Hičkok, ali se ne krije. I ne moramo uvek znati gde je čudovište. Ako ga prepoznamo, optužiće nas da mrzimo državu i njen progres, pojaviće se nakaze koje će nas proglasiti rušiocima idiličnog sveta na čelu sa rugobnim i nepogrešivim princem.

Ravnodušnost prema zastrašujućim kreaturama, koje slobodno napastvuju devojčice u gradskom prevozu, može da nas ubije. Ona nastaje iz pomirenosti sa sudbinom, i iz uverenja da ne možemo da je menjamo svojom snagom niti hrabrošću, jer više nemamo ni jedno ni drugo. Tako smo izgubili i onaj nivo slobode koji nam pomaže da savladamo strah, jer strah vlada nama.

I zato su umesto nas, slobodni manijaci.

I oni mogu da nam rade šta god požele, svejedno jesu li u tramvaju ili na vrhu države.

Peščanik.net, 30.10.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)