Popul-formalizam Ustavnog suda Srbije

Da li se sećate onih iritantnih tipova iz škole koji svima žele da se svide, nemaju sopstveno mišljenje, i nikada, ali nikada se nikome ne suprotstavljaju? U našem političkom sistemu, taj iritantni tip je Ustavni sud. Navikli smo da su političari stalno u kampanji, ali da ipak nastoje da se pozicioniraju, svide samo jednom delu biračkog tela, i pri tome zauzmu nekakav – kakav-takav – stav. Ustavne sudije su danas jedini političari u konstantnoj kampanji, pokušavajući svima da se dopadnu. Paradoksalno, mislićete. Tačno, ali ne zato što iko veruje da odluke Ustavnog suda nemaju političke posledice, nego zato što je baš to organ koji bi trebalo da ublaži rezultate političkog dodvoravanja javnosti.

Međutim, za razliku od populizma koji u Srbiji cveta na sve strane, ovde je u pitanju jedan sasvim drugi fenomen. Nije (barem ne uvek) reč o tome da sud nastoji da se svidi mišljenju većine. To bi bilo lako. Ono što muči sudije je sledeće: kako da se svidimo ama baš svima – većini, manjini, levici, desnici, vlasti, opoziciji – kako da svako nađe ponešto za sebe u našim odlukama? Pokušavajući nemoguće, sud izvrće naglavačke vrednosti zbog kojih bi građanke i građani Srbije želeli da tolerišu takav organ. Nezavisnost se shvata kao impotentnost, a pravo kao veština mogućeg. U tom procesu rađa se nova, Frankenštajn formula ustavnog sudovanja: populizam se pari sa pravnim formalizmom, i dobija se popul-formalizam. Ružna, rogobatna reč za nakaradnu pojavu. Popul-formalizam oslikava nastojanje suda da zadovolji sve u rezultatu, ali da u obrazloženju i argumentima izbegne pitanja koja se iole mogu protumačiti kao kontroverzna. Problem je što su upravo ta, kontroverzna pitanja ona koja bi najviše trebalo da nas interesuju i za koja redovan politički proces ne nudi rešenje.

No, počnimo redom. Novine objavljuju da je Ustavni sud usvojio žalbu organizatora otkazane Parade ponosa iz 2011. godine. Čitajući naslove, pomislih – ma nije moguće? Da li je sud odbranio pravo svih na mirno okupljanje, koje država nije uspela da nam garantuje? Ili je barem razjasnio da li je zabrana skupa bila opravdana? Ne, naravno da nije. Dopustite mi, dakle, da pokušam da prevedem ovu odluku za one koji nemaju strpljenja da prolaze kroz agoniju tumačenja birokratskog rečnika našeg (vašeg i mog) suda. Svi smo svesni činjenica slučaja, pa ću se ograničiti na pravne aspekte.

Nakon otkazivanja Parade, organizatori skupa su zajedno sa Beogradskim centrom za ljudska prava podneli ustavnu žalbu. Žalba je – kao i svaka žalba uostalom – pokušala da ponudi što širi mogući pravni osnov za usvajanje. Tvrdilo se da je povređeno pravo na mirno okupljanje, pravo na efikasnu sudsku zaštitu i zabrana diskriminacije. Ovo je razumljivo, niko ne treba da očekuje od građana da budu skromni kada su u pitanju njihova prava. Ali ono što zabrinjava je da država nije ostala dužna, iako bi bilo razumno da se uzdržava kada nisu u pitanju njena, već naša prava. Pucajući iz svih oružja – pravnih, ovaj put – policija (Policijska uprava za grad Beograd, od sada: PU) u rešenju kojim zabranjuje skup, navodi sve moguće osnove zbog kojih se skup teoretski može otkazati: ometanje saobraćaja, ugrožavanje zdravlja, javnog morala i bezbednosti ljudi i imovine. Naravno, svakome je jasno da ovaj skup, na primer, nikako nije mogao ugroziti zdravlje, no policija je odlučila da ponudi takvo à la carte obrazloženje: od viška glava ne boli, vi izaberite šta vam se sviđa, a nama se samo sviđa da do skupa ne dođe. Sa istim obrazloženjem i o istom trošku, što će se kasnije pokazati kao ključno za shvatanje diskriminacije Ustavnog suda, PU otkazuje i ostale skupove zakazane za isti dan. Takođe, PU sačinjava bezbednosnu procenu u kojoj tvrdi da može doći do narušavanja javnog reda i mira, uništenja imovine i sličnog folklora (ali ne i ugrožavanja zdravlja ili javnog morala, osnova koje daju homofobičan ton rešenju o otkazivanju skupa). Sud nalazi, ne ulazeći ni u kakve detalje, da je bezbednosna procena – opet, pokazaće se kao ključno za shvatanje prava na mirno okupljanje Ustavnog suda – sačinjena na osnovu “konkretnih, taksativno izloženih činjenica i podataka”. Za nas, obične građane, te konkretne činjenice i podaci ostaće tajna.

Sud u odluci prvo odgovara na pitanje ko ima pravo da podnese žalbu, te odlučuje da to može biti samo udruženje koje je prijavljeno kao organizator skupa, ali ne i pojedinci čije je individualno pravo na okupljanje povređeno. “Pravni” razlog je to što je PU zabranila okupljanje organizatoru, ali ne i pojedincima koji su želeli da dođu na skup. Never mind što Ustav kaže da “svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo” (čl. 22.1 Ustava), što je pravo na mirno okupljanje slobodno za sve građane (čl. 54.1 Ustava), a što Zakon o ustavnom sudu predviđa da ustavnu žalbu može podneti “svako lice” koje smatra da mu je pravo povređeno (čl. 81.1 Zakona). Zar nije svima nama koji smo želeli da idemo na skup povređeno pravo na okupljanje? Direktna posledica rešenja PU je da nismo mogli da se okupimo. Zbog čega se sud u tumačenju ustava ograničio samo na ono što je eksplicitno navedeno u rešenju PU? Zbog sledećeg problema: ako sud prizna da je svima povređeno pravo na mirno okupljanje, država bi svima trebala i da isplati naknadu. Ali nije samo to u pitanju. Meni bi, na primer, bilo dovoljno i priznanje države da mi je pravo povređeno. Tek kasnije se razjašnjava suština ovog poteza – sud uopšte i ne namerava da prizna da nam je pravo na mirno okupljanje povređeno direktno, već samo posredno, preko povrede prava na efikasan pravni lek. U dobroj tradiciji popul-formalizma, da bi se izbeglo glavno pitanje (da li mi svi imamo pravo na mirno okupljanje ili ne?) potrebno je suziti manevarski prostor samo na organizatore skupa, jer su oni nosioci prava na efikasan pravni lek. A u tu svrhu poslužiće rešenje PU u Beogradu.

Kako sve to funkcioniše, pitate se? Da biste ostvarili pravo na okupljanje, morate kao preduslov imati pravo na efikasnu žalbu. Zvuči razumno: šta će mi pravo koje je prepušteno na milost i nemilost policijskoj proceni? Tu nastupa formalistički genij Ustavnog suda. Zašto ne bismo izbegli sva otvorena pitanja – pita se sud – a da pri tome konstatujemo povredu prava na okupljanje? Kako da budu zadovoljni i organizatori skupa, policija, Dveri, Obraz i sve ostale “zainteresovane” strane? Po već viđenom scenariju (u odluci povodom otkazivanja prethodne Povorke ponosa iz 2009. godine, [1] sud nalazi da je povređeno pravo na sudsku zaštitu i pravo na efikasan pravni lek, i tek posledično, pravo na mirno okupljanje. Budući da su organizatori skupa dobili rešenje u petak popodne, a skup je bio zakazan za nedelju, zakonski rok za ulaganje žalbe od 15 dana isticao je tek nakon što je skup već trebao da se održi. Sud nalazi da je to neprihvatljivo (a bogami i jeste neprihvatljivo), jer bi žalbeni postupak ipak morao da se okonča pre termina u kome je predviđen skup. Greška je, dakle, u Zakonu o okupljanju građana koji nije adekvatno uredio pitanje žalbe. E, sad, pošto država krši naša prava u povratu – jer je već upozorena da zakon ne valja u prethodnoj odluci iz 2011. godine – Ustavni sud se razljutio i kaznio je sa 500 evra (slovima: pet stotina evra). To bi, valjda, trebalo da primora Narodnu skupštinu da promeni zakon. Što znači, nije kriva Policijska uprava, kriv je zakon, građani dobijaju potvrdu da im je pravo povređeno, a skupština može da plaća po 500 evra dokle god joj se sviđa da ima takav zakon. Pošto je Parada jednom godišnje (u stvari, pošto Parada nije jednom godišnje), trošak se ni ne oseti, a i ko će se sad prisetiti ko je i kada imao većinu u skupštini i čija je zapravo odgovornost. Ali, mislio je Ustavni sud i na sebe, te je, fokusirajući se isključivo na potrebu promene pravila o žalbi, između redova poručio: možete sada unapred da znate da vaše ustavno pravo država ne može da garantuje, i by the way nemojte više da kucate na naša vrata da vam to saopštimo, za to su dovoljni i redovni sudovi. Kad odluče nakon nekoliko godina (vodi se upravni postupak+upravni spor, potrajaće).

Šta bi sa zaštitom bezbednosti i diskriminacijom? Počnimo od bezbednosti. Posao Ustavnog suda je da utvrdi da li je ograničenje prava bilo “u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji” (čl. 20.1 Ustava). Drugim rečima, sud nalazi da je pravo povređeno ukoliko je cilj ograničenja prava mogao biti ostvaren i merom manjeg intenziteta. Konkretno, to znači da bezbednost mora biti ugrožena u obimu koji nalaže radikalnu meru zabrane skupa. Takođe – i daleko važnije! – proporcionalnost mere se mora utvrditi u odnosu na sve radnje države vezane za konkretan događaj. Dakle, nije nebezbednost nešto što se državi “dešava”, kao prirodna nepogoda. Dužnost suda je da utvrdi da li je preduzeto sve što je neophodno da do ugrožavanja bezbednosti ne dođe. Lako je uočiti da sud – hteo to ili ne – mora da se dotakne i pitanja zašto uopšte imamo državu sa monopolom fizičke prinude, ako ne može da nas zaštiti? Jasno, sve to mora biti u razumnim granicama, tj. država neće uvek i svuda biti u stanju da spreči ugrožavanje prava, ali tada mora da reaguje naknadno, da one koji su prava ugrozili kazni i preduzme sve da se tako nešto ne bi ponovilo. Ne ulazeći u razmatranje ovih pitanja, sud ih nije izbegao. Naprotiv, sud je ili prećutno zaključio da je država učinila sve, ili se svrstao na stranu onih koji nam ugrožavaju bezbednost. Sudije kažu da je ovo prvo, ali moraćemo da im verujemo budući da odluka ne sadrži ništa što bi ukazivalo na bilo kakav ozbiljan proces utvrđivanja činjenica o policijskom bezbednosnom izveštaju. Pomalo ironično, sud piše: “prikupljeni podaci ne pružaju pouzdan osnov za zaključak da je nadležni organ uprave osporeni pojedinačni akt doneo arbitrernom i proizvoljnom ocenom relevantnih okolnosti”. Dakle, organima se veruje na reč dok se suprotno ne dokaže u postupku u koji samo sud ima uvid, te ćemo i njima morati da verujemo na reč. Primetićete da je ovo potpuno obrnuta logika: umesto da oni dokažu da je bilo opravdano to što su nam ograničili prava, mi moramo da dokažemo da je to bilo neopravdano. Đura će ti oprostiti što te je tukao.

Pa da li je barem bilo diskriminacije? Ne zna se, ali jedno je sigurno – Ustavni sud Srbije ne zna šta je diskriminacija. Argument suda je sledeći: otkazani su svi skupovi jednako, pa šta se vi tu žalite da ste diskriminisani? Svi smo jednaki, diskriminator i diskriminisani, nasilnik i žrtva. Jednako su nemoćni i država i građani, jer su neki loši ljudi hteli da se tuku. Možete sad pomisliti give them a break, živimo u takvom društvu i nije na Ustavnom sudu da obrazuje građanstvo da ne treba tući druge kad si besan što te ostavila devojka ili si izgubio posao. Ali zabrana diskriminacije ima i drugu stranu, pozitivnu obavezu države da je spreči. Opet, sud je morao da ispita da li je država preduzela sve da do diskriminacije ne dođe, a ne samo da li je sve blanko i jednako poslala kućama tog dana.

Zaključak je da je sud našao formalni prostor da ni o čemu ne odluči, a da svi imaju poneki razlog da budu zadovoljni. Organizator je dobio 500 evra i priznanje da su mu povređena prava, policija potvrdu da je samo radila svoj posao, skupština ne mora da menja zakon ako joj se plaća, Obraz i Dveri su jednaki sa organizatorima Parade ponosa, a od sutra će – ako bude sreće i zakon se zaista promeni – o tome svemu odlučivati neko drugi u beskrajnom postupku. I da – sud je citirao jednu (brojem: 1) odluku Evropskog suda za ljudska prava, čisto da i oni budu zadovoljni.

Ali mi ne smemo da budemo zadovoljni. Jer nije to više samo pitanje parade ponosa, već toga kakav politički i pravni sistem želimo. Da li želimo popul-formalizam ili vladavinu prava? Kontrolu vlasti ili vladinu kontrolu? Budući da se naš sud toliko plaši pritisaka, predlažem da kolektivno izvršimo pritisak na sudije da se ne plaše da rade svoj posao. I ovako ne znaju ko će sutra biti na vlasti i da li će biti reizabrani. Pa zašto ne bi bili upamćeni kao neko ko nam je štitio prava, a ne kao neko ko se skrivao iza prava?

Autor je istraživač na Evropskom univerzitetskom institutu (EUI) i Njujorškom univerzitetu (NYU).

Peščanik.net, 30.04.2013.

TEMA – PARADA PONOSA +

———–    

  1. Už 1918/2009 od 22. decembra 2011.