Kako zaustaviti brexit

Prikaz knjige Nicka Clegga „How to stop Brexit (and make Britain great again) / Kako zaustaviti brexit (i učiniti Britaniju opet velikom)“.

Živimo u vremenu gneva, ali i kajanja. Dok su glasači besni zbog stanja u društvu, mnoge javne ličnosti se kaju zbog grešaka u svom privatnom životu. Muškarci iz Holivuda se duboko kaju zbog načina na koji su godinama tretirali žene i obećavaju da će se popraviti. U nevladinim organizacijama, BBC-u, preduzećima i na univerzitetima mnogi shvataju da ono što je nekada moglo više ne može da prođe i žale zbog svojih postupaka. Kajanje je obično praćeno izvinjenjima zbog zadatog bola, kao i samosažaljenjem. Tako je profesor sa Harvarda optužen za višestruko seksualno uznemiravanje rekao: „Zbog ovakvog ponašanja bih se uvek kajao“. Kajanje je sve više obaveza, čime gubi smisao.

Ali šta je sa ljutim glasačima? Da li se oni kaju zbog svojih postupaka? Specifičnost danas sveprisutnog kajanja je njegova niska politička cena. Političari će se možda pokajati zbog svog ponašanja u privatnom životu, kada ih prošlost sustigne. Ali retko ili nikada se neće kajati zbog svojih političkih postupaka, koje brane po svaku cenu. Ne, kaže Theresa May, ne kajem se zbog raspisivanja prevremenih izbora. Učinila sam ono što sam smatrala ispravnim, a ako rezultat nije onakav kakav sam želela – to nije moja greška, ljudi su tako glasali. Tony Blaire je po objavljivanju Izveštaja Chilcot rekao da se kaje zbog grešaka tokom planiranja rata u Iraku (koje su po njemu činili drugi), ali da se ne kaje zbog samog rata i odluke da u njemu učestvujemo. A kako bi i mogao? On i dalje misli da je to bila ispravna odluka. S druge strane, oni koji su glasali za Blaira i koji su se u međuvremenu okrenuli protiv njega, retko žale zbog svoje odluke. Nisu oni krivi za njegovo ponašanje. Izneverio ih je. Glasačka kutija nije ispovedaonica. Ona služi ispoljavanju besa zbog ponašanja drugih.

Da li su referendumi drugačiji? Kada političari glasačima prepuste odluku koju se ne usuđuju sami da donesu, to nije prosto priznavanje granica svojih ovlašćenja. To je i način izbegavanja odgovornosti. Da li May žali zbog odluke da napusti Evropsku uniju? Za razliku od odluke da raspiše izbore, što je bila njena lična odluka za koju je odgovorna, ona to pitanje smatra besmislenim. Zašto bi se kajala kada nije ona odlučivala? To je odluka britanskih građana i na njoj je samo da je sprovede. To jako iritira protivnike brexita. Ako ona ne prihvata odgovornost za tu odluku i ne priznaje pravo glasača da promene mišljenje, kakve su šanse da se odustane od nečega što mnogi, čak i premijerka, vide kao strašnu grešku? Odgovor je – nikakve.

Zato se trenutno traga za načinom da glasačko telo iskaže svoje kajanje. Kada bi građani mogli da promisle o svojoj odluci, možda bi je i promenili. Demokratija se dobrim delom i sastoji u promeni mišljenja. To štiti gubitnike u izbornoj trci: novi izbori znače da ništa nije nepromenjivo i da porazi nisu konačni. Problem je u tome što ta logika ne važi u slučaju referenduma. Kada građani donesu odluku o važnom pitanju u ime budućih generacija – tu nema mesta za gubitnike. Ali ako je rezultat tesan, a pitanje i dalje nerešeno, zašto ne razmisliti još jednom? Zašto ne organizovati još jedan referendum da se odluka prvog potvrdi ili opovrgne?

Nema ničeg lošeg u organizovanju novog referenduma u vezi sa tako važnim pitanjem. Referendumi u dve faze su uobičajeni u nekim delovima sveta, gde se smatra da ljudi ne treba da odlučuju na brzinu, pa da se posle kaju. Na Novom Zelandu je 1992-93. referendum o promeni većinskog izbornog sistema (first-past-the-post voting system – FPTP) održan u dve faze: građani su prvo odlučivali da li žele alternativu i kakva bi ona bila, a onda da li su možda za to da sve ostane isto. Na prvom referendumu je ogromna većina glasala za promenu i opciju mešovitog proporcionalnog sistema (mixed member proportional system – MMP). Na drugom referendumu je MMP pobedio sa mnogo manjom razlikom, a FPTP je dobio mnogo više pristalica kada mu je bila suprotstavljena konkretna alternativa. Posle skoro 20 godina, glasači su opet pitani da li su saglasni sa svojom odlukom iz 1993. Odgovorili su da jesu, sa malo većom razlikom nego pre. Onda je, bez obzira na ovaj rezultat, sastavljena komisija za poboljšanje MMP-a. Tako se smanjuje prostor za kajanje.

Nažalost, ovaj impresivno racionalan model se iz više razloga ne može primeniti na revidiranje brexita. U slučaju Novog Zelanda, drugi referendum se nadovezao na prvi. To objašnjava zašto se mnogo više ljudi odlučilo za promenu u prvoj rundi: znali su da će dobiti šansu da se predomisle. Drugi referendum za potvrđivanje ili odbacivanje brexita bio bi nešto sasvim drugo. Stvorio bi utisak da je prvobitna odluka bila proizvod podvale, a ne greška. Greške su sastavni deo demokratske politike, ali podvale nisu. Još je gore to što sa brexitom ne postoji mogućnost povratka na staro – ona je zauvek nestala. Potrebni su novi pregovori da bi Velika Britanija ostala članica EU. Tačno je da se biralo samo između status kvoa i nejasne alternative („izlazak“), i da bi preciziranje te alternative možda doprinelo privlačnosti status kvoa, kao na Novom Zelandu. Ali u ovom slučaju ne postoji način da se specifikuje alternativa – postići dogovor ili ne – a da se ne žrtvuje status kvo.

Tu se radi i o širem problemu, u smislu da je referendum o brexitu sasvim različit od onoga o promeni glasačkog sistema. Kada su građani Britanije 2011. odlučivali o tome da li da FPTP bude zamenjen sistemom alternativnog glasa (alternative vote – AV), mogli su da promene sistem glasanja i dobiju mogućnost suspenzije budućih ishitrenih odluka. U tom slučaju bi parlament mogao da sledi zahteve glasačkog tela. Ali brexit podrazumeva širi mehanizam odlučivanja, šta god o tome govorili oni koji treba da ga sprovedu. On zahteva pregovore sa državama članicama EU i njegov ishod zavisi i od njih. Građani Britanije tu nemaju poslednju reč. Izglasali smo pokretanje procesa nad kojim nemamo kontrolu. Drugi referendum nas ne bi vratio na početnu tačku. On bi prosto bio još samo jedan korak u pregovorima o brexitu. Evo, zamislimo da se na drugom referendumu glasači izjasne protiv brexita. Posledice te odluke ne bile ništa jasnije od onih koje su nastupile posle prvog glasanja. Odluka da se opovrgne prvobitni rezultat referenduma bila bi još jedan skok u nepoznato.

Kritičari brexita s pravom ismevaju čerčilovske aspiracije njenih zagovornika, koji u osamostaljenju Britanije vide šansu da ona zablista na svetskoj pozornici. Sva je prilika da ćemo uvideti samo to da osamostaljenje u 21. veku znači potpadanje pod uticaj velikih sila. Događaji iz 1940. su danas irelevantni, mada bi se odluka o odustajanju od brexita ozbiljno odrazila na prestiž Britanije. U najmračnijim danima maja 1940. Čerčil je rekao da se narodi koji stradaju u borbi ponovo uzdižu, dok onima koji se predaju nema spasa. Ispostavilo se da je čak i to netačno. Narodi sasvim lepo mogu da prežive mnoga poniženja. Ali činjenica je da je način donošenja odluke često podjednako bitan kao i sama odluka. Nije neobično da se glasačko telo predomisli. Ali narodi koji menjaju mišljenje u teškim trenucima odaju utisak nepostojanosti. Države članice EU bi nas sigurno ponovo prihvatile, ali uz određenu cenu. Reći „da“ pa „ne“ brexitu nije isto kao da brexita nije ni bilo. To je kao da kažemo da više ne znamo šta želimo. Opasnost neodlučnosti bila bi faktor u svakoj budućoj kampanji za referendum. Ljudi mogu da se predomisle, ali to uvećava njihovu nesigurnost.

Zato nas zagovornici poništavanja brexita uveravaju da prvi put nismo pogrešili, već da smo bili nasamareni. Glasanje za brexit nije bilo veća greška od glasanja za Blaira – bili smo zavedeni. Prodali su nam maglu. U knjizi Kako zaustaviti brexit Nick Clegg računa na ljutnju ljudi, a ne na njihovo kajanje. On piše: „U politici postoji jednostavno pravilo: ko ne ispuni svoja obećanja snosi odgovornost“. On kaže da sasvim razume glasače koji su kaznili njega i njegovu Liberalno demokratsku partiju, jer su uprkos obećanjima podigli školarine (mada naglašava da se ne kaje zbog te, kako on smatra, ispravne odluke). Jedino oko čega se sve strane slažu jeste da je kampanja za brexit bila besramna, jer su u njoj teška pitanja i izazovi gurnuti u stranu zarad smešnih obećanja i bednih pretnji. Gubitnici ne moraju da se suoče sa svojom sramotom zbog izgovorenih neistina. Clegg smatra da samo pobednici treba da se suoče sa posledicama svojih dela. Ako nema novca za zdravstvenu zaštitu, ako ne možemo da sklopimo povoljne trgovinske sporazume, ako ne možemo da uskladimo imigraciju i ekonomski razvoj, neko treba da odgovara. Ali ko?

Razlika između referenduma i izbora ogleda se u tome što tokom referendumske kampanje političke partije nisu najvažnije. Političke partije sa realnim izgledima da dođu na vlast su relativno iskrene na izborima, jer znaju da će ih proganjati neispunjena obećanja. Cleggova karijera je propala zbog loših odluka njegove partije. Stare partije neprekidno brane svoju teško stečenu reputaciju. Ali glas za „izlazak“ nije nosio takve rizike, jer je referendum odmah otišao u istoriju. Tačno je da će neke političare poput Borisa Johnsona i Michaela Gova proganjati lakomislena obećanja koja su dali tokom kampanje za brexit sve dok budu bili deo aktuelne vlade. Ali njihova je prednost je u tome što mogu da poruče glasačima da treba da ih procenjuju na osnovu rezultata dok su na vlasti, a ne na osnovu njihove individualne uloge u višepartijskoj kampanji za referendum. I glasači upravo to i čine. May je 2017. raspisala izbore i pozvala glasače da je izaberu za sprovođenje brexita. Tražila je od njih veliku većinu. Ali glasači nisu hteli da snose odgovornost za referendum koji su sami izglasali. Ocenjivali su partije na osnovu njihove unutrašnje politike, pa je na rezultate izbora više uticalo pitanje lova na lisice nego brexit. Ishod je bio blokirani parlament i slaba manjinska vlada, što je od sprovođenja brexita napravilo noćnu moru.

Opšti izbori ne uključuju odgovornost za odluku na referendumu. Oni jedino uključuju odgovornost za učinak aktuelne vlade. To su dve sasvim različite stvari. Ako May izgubi naredne izbore zato što se njena vlada raspala zbog brexita, to ništa ne govori o (ne)ispravnosti odluke na referendumu. Sledeća vlada će samostalno odlučivati o sledećem koraku. Glasači će je prosuđivati na osnovu toga. Kao i mnogi protivnici brexita, Clegg je rastrzan između dve nepomirljive činjenice demokratske politike. Izborna odgovornost je mehanizam za ispravljanje starih grešaka. Ali izborna odgovornost prosto ne važi u slučaju referenduma.

Krajnja besmislenost Cleggove pozicije ogleda se u njegovom naoko bezbrižnom, iako očajničkom predlogu da se protivnici brexita priklone jednoj od dve glavne partije – torijevcima ili laburistima, bilo kome, samo ne liberalnim demokratima koji nemaju realne izglede da donesu bitne odluke i tako izvrše pritisak. To neće uspeti. Prvo, liberalni demokrata koji predlaže da se njegove pristalice okrenu partijama kojima inače nisu naklonjene transformiše izbornu demokratiju u prevaru, što je neoprostivo. Drugo, političke partije su poput plemena. Oni koji su glasali za ostanak nisu politička partija. Zato će na sledećim izborima brexit kao temu istisnuti bazična lojalnost glasača prema svojim partijama. To se dogodilo 2017. i dogodiće se opet. Clegg svoj predlog predstavlja kao pragmatični realizam. Ali to ostaje samo idealizam.

Pod uticajem Cleggove knjige protivnici brexita ga više ne vide samo kao podvalu, već kao zločinačku zaveru. Nedavna otkrića o kompaniji Kembridž analitika, a naročito o sredstvima koje je opcija za izlazak dala opskurnoj kanadskoj firmi AIQ, stvorila su utisak da je rezultat referenduma na neki način odraz korumpiranosti demokratije kao takve. Novac je tajno prosleđivan stručnjacima da bi se manipulisalo javnim mnjenjem. To je iskrivilo rezultate. Možda se to dogodilo. Čak i da jeste, tu se brkaju dve vrste objektivnosti. Ako su zvaničnici koji su zagovarali izlazak prekršili pravila Izborne komisije za finansiranje kampanje, odgovorni za to mogu da budu izvedeni pred lice pravde, s manje-više ozbiljnim posledicama po njih kao pojedince. To zavisi ne samo od toga kome se šta može pripisati, već i od cene koju su smatrali prihvatljivom za to da Velika Britanija napusti EU. Ako to znači da će biti isključeni iz budućih kampanja za referendum, nekima od njih to neće teško pasti. Oni nemaju političke karijere koje treba da brane. Brexit je opcija koju su želeli. Slanje njenih zagovornika u zatvor neće promeniti rezultat. S druge strane, ako je ono što izaziva gnev utisak da su internet poruke upućivane glasačima pothranjivale njihove predrasude i uticale na ishod, onda je, bojim se, upravo to način na koji danas funkcioniše politika. Pobeđuje veštiji. Sada kada je sve prošlo, nema sumnje da kampanja za ostanak žali što nije bila veštija, kao što torijevci žale što nisu bili veštiji 2017. Oni će uskoro moći da pokažu šta su naučili iz svog poslednjeg poraza, ali kampanja za referendum neće dobiti novu priliku. Imala je jednu i tada je trebalo pobediti.

***

Postoji li način da se zaustavi brexit? Naravno. Ali samo u okvirima konvencionalne izborne politike. Jedan od načina je da Donji dom ne prihvati nijedan dogovor za brexit, ili da nijedna partija koja se zalaže za postizanje dogovora ne formira vladu ili ne pobedi na opštim izborima. Znamo da je većina poslanika protiv brexita. Da bi se oborila vlada Therese May dovoljno je da nekoliko konzervativaca promeni stranu prilikom glasanja, računajući na to da će laburisti iskoristiti svaku priliku da taj proces ubrzaju. Tada bi se otvorilo pitanje ko uopšte ima snage da se rve sa brexitom. Budući da zaustavljanje brexita nije isto što i njegovo poništavanje, to bi bila promena smera, a ne novo promišljanje rezultata referenduma. Brexit se ne može zaustaviti, ali bi se do njega moglo doći drugim putem.

Taj scenario je moguć. Ali nije naročito uverljiv. Problem je u tome što konvencionalna izborna politika ima svoju logiku, koju uglavnom određuje zastareli FPTP sistem. Poslanici obe stranke uglavnom se podstiču da se drže zajedno, u nadi da će dobiti većinu u parlamentu. Kako stvari stoje, uprkos ličnim preferencijama većine poslanika, obe partije imaju bolje šanse da ostanu ujedinjene ako zagovaraju brexit. Promena smera podrazumeva preuzimanje jasne političke odgovornosti za buduće događaje, sa svim podelama koje bi to povlačilo, dok postupanje u skladu sa odlukom sa referenduma odlaže tu odgovornost. Laburistički strateški kompromis iz 2017. povodom brexita je dobro funkcionisao zato što je partija bila odgovorna samo za svoju unutrašnju politiku. Nisu se bavili tim velikim pitanjem. Poslanici koji se protive brexitu će pristati na sve, dotle dok im rezultat referenduma omogućava da izbegnu bilo kakvu veliku odgovornost. Kada je reč o ključnoj odluci u Donjem domu, politički najbezbednija opcija je nastavak rasprava o brexitu, jer se odluke o tome mogu pripisati nekom drugom.

Drugi faktor koji će definitivno navesti sve poslanike na promišljanje jeste utisak da su suštinski izgubili dodir sa realnošću. To mogu proveriti jedino na narednim izborima i tada možda neće želeti da rizikuju. Niz izbornih iznenađenja – opšti izbori 2015, glasanje za brexit, opšti izbori 2017, da ne pominjemo transatlantske potrese izazvane izborom Trumpa – naveo je sve političare na oprez. To što je većina poslanika protiv brexita kod njih izaziva neodlučnost i strah da ponovo ne naljute svoje glasače. Niko ne zna kada će se brexit pojaviti kao izborna tema, jer trenutno niko ništa ne zna. Osećaj pipanja po mraku navešće obe partije da se drže za ono malo što vide pred sobom dokle god mogu.

Postoji dobar razlog zašto je strah od nepoznatog osnovan. Parlament je postao nereprezentativno telo. Referendum o brexitu pokazao je da je Britanija duboko podeljena po osnovama koje prevazilaze partijske razlike. Jedna je godište: starije generacije – s levice i s desnice – više su glasale za brexit nego mlađe. Ali druga podela tiče se obrazovanja: jedan od glavnih pokazatelja nečije odluke na referendumu bio je nivo obrazovanja (nešto manje od 70 odsto fakultetski obrazovanih su glasali za ostanak). Pa ipak, diploma je nešto poput uslova za političku karijeru u Vestiminsteru. Većina poslanika je završila fakultet (s nekoliko izuzetaka, a Corbyn koji naginje brexitu je jedan od njih), kao i skoro svi savetnici i državni službenici. U pogledu mnogih pitanja – zdravstvo, stambena izgradnja, socijalna pomoć, obrazovanje, pa čak i lov na lisice – to možda nije važno, jer obrazovanje nije jedino što deli javno mnjenje. Ali u slučaju brexita to znači da parlament možda donosi odluku za koju nije u demokratskom smislu pogodan, jer ne predstavlja raznovrsnost javnog mnjenja. To može probuditi osvetoljubivost kod glasača. Moguće je i da neće – jer su se glasači možda predomislili – ali njihovi političari im zapravo nikada neće dati šansu da to pokažu, jer sami ne znaju šta da misle. Nereprezentativna demokratska skupština teži bezobzirnom ponašanju. A pokreće je strah.

Ove podele otkrivaju još jedan način da brexit propadne: puko prolaženje vremena. Clegg ishod referenduma otvoreno prebacuje starijoj generaciji i nada se da će se ta družina smanjivati biološkim putem. Budući da je pobeda brexita bila tesna, on veruje da će se javno mnjenje uskoro preliti na drugu stranu. Radi se o bazičnoj aritmetičkoj grešci. Velika Britanija ima sve stariju populaciju zato što prosečni životni vek raste, iako sporije nego pre (još nije promenjen smer kao u SAD, gde epidemija predoziranja opioidima i drugi katastrofalni društveni neuspesi smanjuju broj Trumpovih pristalica). Svakog meseca u Velikoj Britaniji je sve više starijih glasača, a ne manje. Tačno je da to nisu isti ljudi koju su glasali 2016. godine. Pitanje je da li će pridošlice u družinu starijih zadržati svoje liberalne stavove. Verovatno hoće, mada će to ići sporo. Na primer, pošto se poslednjih 50 (i naročito poslednjih 20) godina širi fakultetsko obrazovanje, sve je više ljudi s diplomom. Ako posedovanje diplome oblikuje političke poglede, šanse da većina nastavi da podržava brexit su sve manje. A bez većine čitav projekat gubi legitimitet.

Šta god mislio Clegg, za to nema mnogo nade. Treba mnogo vremena da se konačno reši problem. To je samo jedna od mnogih promena, a neke druge će možda vući na neku drugu stranu. Ništa nije isto posle referenduma – on se nije odigrao u političkom vakuumu, tako da malo svežeg vazduha može da promeni ishod dok sve drugo ostaje isto. Glasači su doneli odluku, a na njihovo ponašanje će uticati ono što sledi, a ne ono što se već odigralo. Liberalni stavovi u najširem smislu suočiće se sa mnogim neposrednijim političkim brigama, uključujući povlačenje ili kršenje obećanja. Pred sledeće izbore ljudi će se lomiti između otpora brexitu i plemenskih i partijskih lojalnosti. Kao što smo videli 2017, to bi moglo dodatno da iskomplikuje podele nastale posle referenduma. Stavovi građana o brexitu su politički faktor, ali i veoma nesiguran politički teren.

Iz tog razloga, za opovrgavanje rezultata referenduma po svemu sudeći biće potrebno da neka partija odluči da prihvati njegove posledice. Za to je potrebno da se brexit dogodi. Možda će posle toga biti potreban novi referendum da se utvrdi da li su građani raspoloženi za alternativu. Do tada će o našoj sudbini odlučivati konvencionalna izborna politika. Opravdano je kajanje za to što se referendum uopšte desio. Ali kajanje zbog rezultata referenduma nije produktivno. To je izbegavanje odgovornosti. Još uvek je moguće da se brexit ne dogodi, ukoliko se uplete u parlamentarnu aritmetiku. Ali da bi se opovrgnuo, prvo je potrebno da ga neko sprovede.

London Review of Books, 10.05.2018.

Prevela Lucy Stevens

Peščanik.net, 24.05.2018.

TEMA – BREXIT