Prikaz knjige Martina Wolfa „The Crisis of Democratic Capitalism / Kriza demokratskog kapitalizma“, Allen Lane 2023.
Martin Wolf veruje da kapitalizam i demokratija funkcionišu kao stari bračni par. Ni jedan ni drugi supružnik ne mogu bez onog drugog. Bez demokratskih mehanizama uzajamne kontrole, kapitalizam se odaje pohlepi i korupciji: ljudi s novcem nagrađuju sebe kontrolom vlasti, koju onda koriste da steknu još više novca. U tome ih mogu zaustaviti jedino političari izabrani voljom glasača. Ali bez preduzetnosti i ekonomske nezavisnosti kapitalista, demokratija i sama podleže pohlepi i korupciji: oni koji vrše vlast nagrađuju sebe novcem, koji onda koriste da dodatno učvrste svoje pozicije. Demokratija je sklona toksičnom populizmu, upozoravao je Platon. Kapitalizam je sklon proizvodnji oligarhija koje služe isključivo sopstvenim interesima, predvideo je Marx. I jedno i drugo mogu biti funkcionalni samo ako je prisutan i drugi partner.
Wolf bi voleo da veruje da su demokratija i kapitalizam stvoreni jedno za drugo, uprkos očitim razilaženjima, da i demokratija i kapitalizam počivaju na ideji o delatnoj moći pojedinca. U kapitalističkoj ekonomiji, potrošački izbori diriguju šta će se proizvoditi, šta će se prodavati, i po kojoj ceni. To pomaže da se proizvođači drže pod kontrolom. U demokratskom društvu, izbor građana – naročito na biralištima – određuje ko će dobiti vlast, šta vršioci vlasti mogu činiti i koliko dugo to može trajati. To pomaže da se političari drže pod kontrolom. Ili bi bar tako trebalo da bude. Problem je u tome što izgleda da demokratija i kapitalizam nisu više naklonjeni jedno drugom kao nekada. Naklonost koja ih je zbližila istopila se u otužnosti svakodnevne koegzistencije. Poslovni ljudi ne žele da im predavanja drže političari koji nikada ništa nisu prodali. Političari ne žele da slušaju poslovne ljude koji nikada nisu pobedili na izborima („Neka crkne biznis“, rekao je Boris Johnson). Zato se mršte i reže jedni na druge, tragaju za svakom prednošću koju mogu iskoristiti i ne propuštaju prilike za zakulisne dogovore. U međuvremenu, građani i potrošači (često, mada ne uvek, isti ljudi) stoje po strani i posmatraju ispade svojih takozvanih lidera sa sve većom nevericom. U takvim situacijama glasači će možda pokušati da nagrade otpadnike, one koji zanemaruju sve što je nebitno da bi isporučili obećano. Ali to samo pogoršava situaciju, jer zanemarivanje nebitnog često znači i zanemarivanje mehanizama uzajamne kontrole koji sprečavaju raspad čitavog sistema. Rezultat je „pluto-populizam“. Ili, jednostavnije rečeno: Trump.
Šta da se radi? Wolfov odgovor je zavaravajuće jednostavan, mada u njemu ima dosta ne sasvim jasno definisanih elemenata. Epigraf na početku knjige preuzet je iz Apolonovog hrama u Delfima: ničega previše. Rešenje je u uspostavljanju ravnoteže i usvajanju odgovarajuće perspektive. „Nesigurni brak liberalne demokratije i kapitalizma“, piše Wolf, „podrazumeva održavanje složene ravnoteže između pojedinca i zajednice, između privatnog i javnog, između slobode i odgovornosti, između ekonomije i politike, između novca i etike, između elita i naroda, između državljana i nedržavljana, između nacionalnog i globalnog“. Čini se da problem koji Wolf opisuje najviše liči na Zlatokosinu dilemu.
Nevolja je u tome što dok nabraja teškoće s kojima se svet danas suočava – od klimatskih promena do rata u Ukrajini, od rastuće nejednakosti do propadanja javnih standarda – čitalac stiče utisak da on govori o problemu kokoške i jajeta. Kako stići do ravnoteže ako svaki od supružnika tumači uzdržanost druge strane kao poziv da proširi sopstvene zahteve? Kada su političari uzdržani, kapitalisti koriste priliku. Ako kapital popusti, političari traže još. Snažna država je neophodna da bi se kapitalizam držao pod kontrolom, ali i kapitalizam mora biti snažan da bi se kontrolisala država. Oni zavise jedno od drugog. I znaju da će gubitnik biti onaj ko prvi trepne. Ravnoteža u ovom slučaju zavisi od redosleda poteza, što opet zavisi od toga mogu li dve strane da postupaju zajednički. Ali kada bi partneri bili sposobni da zajednički postupaju, ne bismo morali ovoliko da govorimo o potrebi za ravnotežom.
To nije nesavladiv problem, kao što ni zagonetka kokoške i jajeta ne znači da ne možemo imati i kokoške i jaja. Wolf pronalazi nadu u činjenici da su se kapitalizam i demokratija u ne tako davnoj prošlosti uspešno uzajamno podržavali. Većim delom druge polovine 20. veka, demokratska politika i kapitalistički rast su snažili jedno drugo: što su glasači bolje živeli, to je njihova posvećenost demokratskom procesu odlučivanja bila dublja; što su se više uključivali u demokratske procese, to su više insistirali na pravičnijoj raspodeli plodova rasta. Zlatno doba se završilo 80-ih godina 20. veka, da bi već 90-ih samozadovoljni partneri počeli da se udaljavaju: korporacije su postavile profit iznad svega ostalog, a političari su se fokusirali isključivo na koristi za sopstvenu partiju; vremenski horizonti su se skratili, a strpljenje nestalo.
U tom smislu, nema sumnje da bi bilo poželjno da se vratimo onome što smo nekada imali. Potrebna nam je reorganizacija prioriteta. Wolf nudi opširan spisak promena u državnim politikama koje su potrebne da bismo prevelike korporacije prinudili da poštuju obaveze prema široj zajednici, političare da uvaže dugoročne interese glasača i zakonodavce da shvate rizike svojih postupaka. Treba ubrzati prelazak na obnovljive izvore energije, reformisati sistem zdravstvene zaštite i kolektivne penzione fondove, sprečiti uticaj korporacija na politiku, unaprediti transparentnost, pronaći bolje načine da oporezujemo kapital i tako dalje. Wolf već zna šta nam u tom poslu neće biti od koristi. Univerzalni osnovi dohodak, na primer, odbacuje po kratkom postupku („Konačno, univerzalni osnovni dohodak je loše koncipiran i ne može opravdati dodatno poresko opterećenje potrebno da se pokriju troškovi. I to je, zapravo, sve što treba reći o ovoj ideji“). Cilj je izvesti promene koje će se dokazati kao obostrano korisne: potrebni su nam dobri politički izbori koji će generisati ekonomsku sigurnost koja osigurava stabilnost političkog života; pravičnije poslovne prakse koje vraćaju veru u proces političkog odlučivanja i doprinose boljoj regulaciji poslovnog sveta. Postizanje obostrane koristi je jedini način da se povrati vera u sistem.
Ali na tom putu stoje dve velike prepreke. Prvo, neko mora prvi početi. Čak i ako znamo šta nam je činiti, ko će se usuditi da načini prvi korak, s obzirom da su očekivana poboljšanja još nevidljiva? Za bolji kapitalizam potrebna nam je bolja demokratija, a za bolju demokratiju bolji kapitalizam. Zato je ovo problem kokoške i jajeta. Drugo, kako znamo da period skladnog suživota kapitalizma i demokratije nije zauvek ostao u prošlosti? Wolf govori o osećaju da je životni vek proveo u čarobno doba. Njegovi roditelji su za dlaku izbegli holokaust u kome je nestao najveći deo njihove šire porodice. Odrastao je u posleratnoj Britaniji koja je izgledala kao „stabilna, mirna, demokratska i slobodna“ zemlja. Roditelji su mu preminuli 90-ih godina, u svetu koji je po gotovo svakom merilu bio bolji od sveta njegovog detinjstva i rane mladosti. Ipak, po sopstvenom priznanju, Wolf je pesimista. Zašto? Zato što potiče iz porodice koju je sačuvao pesimizam: da njegovi roditelji i njihovi roditelji nisu strahovali od najgoreg, ne bi se iselili na vreme. Možda i zato što se kao glavni ekonomski komentator Financial Timesa od polovine 90-ih previše puta opekao na neodmerenom optimizmu i naročito veri u „mudrost finansijskog sistema i zdrav razum biračkog tela“.
Wolf se ne može odupreti osećaju da je dane stare slave moguće obnoviti, iako odlično shvata da je posleratni period bio nešto sasvim posebno, ne samo u njegovom životu i životu njegove porodice, već i u čitavoj istoriji kapitalističke demokratije. Rekao bih da su bar tri stvari zauvek nestale. Prvo, bilo je to doba kada su dobra vremena usledila posle najgorih vremena, posle dva svetska rata i globalne depresije. Od 40-ih do 70-ih godina 20. veka, brak demokratije i kapitalizma bio je zapečaćen živim sećanjem na stvari koje se mogu dogoditi kada se raziđu. Možda bi Kina – gde se kapitalizam odvojio od liberalne demokratije – mogla poslužiti kao upozorenje na to šta ćemo sve izgubiti ako ne povratimo ono što smo nekada imali. Ali bilo bi neodgovorno očekivati od Kine da nas podseća na visinu uloga: jer bi prvo morala da propadne, a to bi bila veoma loša vest za čitav svet. Takođe, njena sudbina bi bila samo poučna priča, a ne živo sećanje. Venčanje kapitalizma i demokratije moramo obaviti sami. Ali činjenica je da nam je to dosad samo jednom pošlo za rukom – posle svetskog rata.
Drugo, posleratni savez kapitalizma i demokratije bio je izgrađen na obilju solidno plaćenih poslova za nisko kvalifikovanu radnu snagu. Danas je većina takvih poslova nestala, a industrijski know-how od koga su takvi poslovi zavisili distribuiran je širom sveta (Sjedinjene Države i Evropa su nekada pravili stvari koje niko drugi u svetu nije umeo da napravi; ali to se promenilo); s nestajanjem ovih poslova radnički pokreti su zamrli (sindikati su još aktivni, ali su snažniji u obrazovanim klasama); a demokratsko nadmetanje se svelo na međupartijsko prepucavanje. Neki od Wolfovih predloga imaju za cilj povratak boljih radnih mesta. Ali ne onih starih poslova i starih načina rada.
S tim je povezana treća velika razlika: naše ekonomije su donedavno bile duboko patrijarhalne. Rad i organizacija rada pripadali su muškarcima. Priključivanje žena radnoj snazi, uz izmeštanje manuelnog rada u daleke zemlje i udaljavanje od stabilne životne putanje – rođenje, školovanje, rad, smrt – imalo je dva efekta. Mnogi muškarci su nezadovoljni takvim promenama i osećaju se skrajnuto, jednako prezaduženi mladi i ogorčeni stari. To je loše za politički život. A organizovanje otpora kapitalu sve je teže zbog velikog broja novih interesa koje treba izmiriti. Rad je sada jedan od faktora koji narušavaju željenu ravnotežu.
Rat, rad, patrijarhat: to su bili stubovi stabilnog odnosa demokratije i kapitalizma. Prvi stub traži previsoku cenu. Ako preživi sukob s Rusijom, Ukrajina će gotovo sigurno dobiti revitalizovanu demokratiju (pre rata bio je to samo još jedan korumpiran i sklerotičan poluoligarhijski režim). Ali ko može reći da su žrtve koje Ukrajina sada podnosi vredne toga? Drugi stub je relikt prošlosti: čak i ako zelena industrijska revolucija proizvede obilje novih radnih mesta, većina njih će zahtevati kvalifikovanu radnu snagu, a poslovi će verovatno biti vremenski ograničeni, neki i automatizovani. Rad više nema snage da ponese najveći deo tereta u borbi za stabilizaciju socijalne demokratije. To je očigledno na primeru Laburističke stranke koja je početkom ovog veka prestala da bude partija radnika i postala partija univerzitetski školovanih kadrova, službenika u javnom sektoru, gradskog stanovništva i mladih. Uz povoljan vetar to je moćna kombinacija. Ostaje patrijarhat. Toliko o patrijarhatu.
Wolf ne oseća nostalgiju za stvarima koje se neće vratiti. Ali želeo bi da se iz starih vremena vrati osećaj da je sve moguće, osećaj koji ljudima daje veru da vredi probati nove stvari. Wolf misli su se naš pad u očajanje i gubitak imaginacije odigrali u isto vreme: zaista, nesrećni smo delom zato što smo tako nemaštoviti, a nemaštoviti zato što smo tako nesrećni. Iako to više nije u modi, Wolf predlaže povratak onome što je Karl Popper nazivao „socijalnim inženjeringom korak po korak“, metodu koji zaobilazi grandiozne projekte u korist pragmatičnog eksperimentisanja. Znamo da grandiozni projekti ne daju rezultate i deo našeg očaja posledica je čežnje za svetom u kome bi to bilo drugačije. Ne možemo imati nesputani kapitalizam, a da tako ne uništimo demokratiju. Dosledni libertarijanci, kaže Wolf, treba „otvoreno da priznaju da se protive demokratiji s univerzalnim pravom glasa“. S druge strane, državni socijalizam nije moguć bez urušavanja ekonomskog rasta koji generiše tržište.
Socijalni inženjering je nepopularan jer asocira na tehnokratski elitizam ili, još gore, na tretiranje običnih ljudi kao žetona u državnim i korporativnim igrama. Wolf je svestan opasnosti. „Socijalni inženjering takve vrste podrazumeva ekspertska znanja, ali ekspertska znanja nikada nisu dovoljna. Potreban je i angažman javnosti na formulisanju željenih ciljeva i postizanju konsenzusa o ishodima“. Koliko god da se trudi da ne ostavi takav utisak, Wolf zvuči kao čovek koji je sve već video. Mada hvali otvorenost za nove ideje, izgleda da unapred zna šta od novih ideja ima izgleda za uspeh, a šta ne (na primer, univerzalni osnovni dohodak). Ali to nije suština problema. Problem je u tome što o neophodnosti da se državnim politikama pristupi na pragmatičniji način govori kao da je to samo pitanje dobre volje i spremnosti da se isprobaju nove ideje. Novih ideja odavno ne manjka. Ekspertske grupe, tehnološke kompanije, kolumnisti i ekonomski savetnici svakodnevno nas zasipaju novim idejama. Ono što nam nedostaje jeste bolje razumevanje načina da se novim idejama pruži šansa da se ukorene. Ne znamo odakle da počnemo. Zapravo su nam potrebne nove ideje o tome kako udahnuti život novim idejama.
Indikativno je to što autor mnogo više prostora posvećuje nabrajanju različitih načina da se regulišu globalni kapitalizam i korporacije koje njim upravljaju nego razmatranju mogućnosti za reformisanje demokratije. Utemeljenost i obaveštenost Wolfovih ekonomskih analiza je očigledna, što se od autora s takvom biografijom i očekuje, ali političke analize su mu manjkave. On nas obaveštava da bi naše demokratije bolje funkcionisale kada bi se manje vezivale za politike identiteta, kada bismo imali medije koji ulivaju poverenje, kada bismo uspeli da obrazujemo mlade tako da prihvate jednu koherentnu ideju o patriotskom građanstvu, kada bismo izbacili novac iz izbornog procesa i bolje platili javne službenike. Tu je obilje praktičnih predloga: građanske porote i paneli, ponderisani glasački sistem (više prava glasa za mlade ili ljude s decom), treći dom parlamenta koji se popunjava lutrijom, javno regulatorno telo koje će nadzirati zloćudne efekte medijskih algoritama. Nijedna od nabrojanih ideja nije nova, što ne znači da nisu vredne pokušaja. Ali postoji razlog zašto ih niko još nije isprobao. Ne znamo kako. Kako u odsustvu reformisane demokratije preneti na građanske porote moć da donose odluke od velikog značaja? Kako regulatornim telima dati moć da se uhvate u koštac sa prevelikim korporacijama? Ne tvrdim da odgovori na ta pitanja ne postoje, ali u ovoj knjizi ih nećete pronaći. U predlogu da se formira treći dom koji će se popunjavati nasumično izabranim građanima ne kaže se ništa o okolnostima pod kojima bi u britanskoj demokratiji, u njenom sadašnjem obliku, to izgledalo kao ideja vredna truda. Negde se mora početi, naravno, ali ne smemo zaboraviti da je to „negde“ naše „ovde“.
Posle februarskog govora u kome je najavio 5 zadataka sledeće laburističke vlade, Keir Starmer je izjavio „da je u politici ’šta’ važnije od ’kako’“. To je možda istina kada treba pobediti na izborima. Ali to nije dobar recept za vođenje zemlje. Demokratska politika je previše opterećena pitanjima šta i ko – Šta zastupaju? Da li im verujemo? – iako su pitanja kako i kada mnogo važnija. Kako se dobra ideja može pretvoriti u stvarnost? Kada bi je trebalo isprobati? Na ta pitanja mnogo je teže odgovoriti jer nam uvek nešto stoji na putu, uvek postoje dobri razlozi da se još sačeka. Takva pitanja su manje privlačna i zato što iza njih vire ustavne reforme, administrativne procedure i demokratski proces. U političkom životu mnogo je lakše ograničiti se na „šta“ – Imam odličnu ideju! – i jednostavno pretpostaviti da je sve što je potrebno da se ideja pretoči u stvarnost politička volja. Zato se okrećemo ljudima koji tu volju pokazuju. Ali politička volja nije ono što nam nedostaje. Svako ko veruje da je problem današnje politike u manjku rešenosti u redovima političara verovatno nije dovoljno obraćao pažnju na zbivanja u svetu. Inače brexit ne bi bio moguć. Ono što nam nedostaje jesu bolji metodi za promenu načina na koji praktikujemo politiku. Brexit je savršen primer i za to.
Autorovo ustezanje da se pozabavi sredstvima kojima se njegovi predlozi državnih politika mogu realizovati ponekad je na ivici farse. U raspravi o greškama u ustrojstvu američkog sistema socijalne zaštite on govori o manjkavostima prihvaćenog pristupa organizaciji zdravstvene zaštite:
„Najpogubniji propust u sistemima socijalne zaštite u razvijenim ekonomijama je sistem zdravstvene zaštite u Sjedinjenim Državama koji ne nudi univerzalno osiguranje. Sistem je zapanjujuće skup, a opet ne uspeva da obezbedi prihvatljive zdravstvene ishode za populaciju. Sve ostale razvijene zemlje imaju univerzalnu zdravstvenu zaštitu. Činjenice pokazuju da takvi sistemi daju mnogo bolje rezultate po znatno nižoj ceni. Sjedinjene Države jednostavno treba da slede njihov primer.“
Tako smo utvrdili „šta“. Ali kako? O tome autor ništa ne kaže. Sledite primer onih koji su to bolje rešili. I to je sve. Da je američki politički sistem sposoban da to učini, ovo bi bio neki drugi svet. Još jedan dobar primer je zdravstveni sistem u Velikoj Britaniji, mada ga Wolf u knjizi ne razmatra. Velika Britanija je jedna od razvijenih ekonomija sa univerzalnom zdravstvenom zaštitom, ali Nacionalna zdravstvena služba (NHS) je u lošem stanju i daje slabije rezultate nego službe nekih drugih zemalja. Manje centralizovani sistemi sa kombinovanim plaćanjem su efikasniji (Australija, Francuska). Možda bi trebalo da naučimo nešto od njih? Ponovo smo dobili „šta“. Ali kako? Da li je dovoljno da glasamo za političare koji obećavaju da će popraviti NHS? To ne izgleda previše verovatno: ili bar dosad nije davalo rezultate. Političari strahuju da će izgubiti glasove ako dovedu u pitanje sakrosanktni status NHS-a. Da li je pravi problem u promeni načina na koji se odluke o zdravstvu donose? Ako jeste, treba li izabrati političare koji nam to obećavaju? I kako bi se to odvijalo? Alternativa je da promenimo način na koji se politika praktikuje, ne čekajući da rezultati izbora pokažu da je vreme za promene. To bi podrazumevalo nove načine praktikovanja demokratije – na direktniji način, uz više promišljanja i konsultovanja. Možemo li sada sprovesti takvu promenu? Čini se da je to malo verovatno bez nekog velikog inicijalnog događaja kao što je ustavna konvencija. Ali ko će da gubi vreme na ustavne konvencije kada ima toliko važnijih poslova koje treba obaviti? Kao što je spasavanje NHS-a. U takvoj situaciji lako je osetiti se bespomoćnim.
Wolfov centralni motiv je poređenje odnosa kapitalizma i demokratije kao braka supružnika kojima je potrebno bračno savetovalište. Ali kao bračni savetnik on nije naročito uspešan. Nezadovoljnim supružnicima on nabroja sve što čini uspešan brak i navodi im primere ljudi koji su u tome bili bolji od njih. Ali odakle da počnemo, pitaju oni. Kako da se bolje slažemo kad više ne verujemo jedno drugom? Da verujemo, ne bismo sad bili ovde. Odgovor je, naravno, da se od nečega mora početi. Prvo treba ustanoviti šta je izvodljivo i pronaći neku malu stvar – makar i nevažnu – koja može pokrenuti promenu. Ali Wolf ne govori ništa o redosledu kojim treba isprobati rešenja koja predlaže. Ne govori ništa ni o mogućim prečicama, o tome kako da nagovorimo sebe da probamo nešto novo. Umesto toga, nudi nam poziv da budemo bolji ljudi:
„Pripadnicima funkcionalne elite, koja uključuje poslovnu elitu, pored znanja potrebna je i mudrost. Iznad svega, moraju se osećati odgovornim za dobrobit republike i njenih građana. Zapravo, da bi uopšte bili građani, pripadnici elite moraju davati primer drugima. To nije teško: umesto laži, istina; umesto pohlepe, uzdržavanje; umesto širenja straha i mržnje, pozivanje na ono što je Abraham Lincoln nazivao „dobrim anđelima naše prirode“.“
Na kraju, knjiga čitaoca ostavlja sa utiskom da nam samo čudo može pomoći.
London Review of Books, 30.03.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 13.04.2023.
