Prikaz knjige Christiana Caryla: Čudni pobunjenici: 1979. i rođenje 21. veka / Strange Rebels: 1979 and the Birth of the 21st Century, Basic 2013.

Koja je najznačajnija godina 20. veka? Tri su moguće kandidatkinje. Prva je 1917, godina Oktobarske revolucije i američkog ulaska u Prvi svetski rat, koji je pokrenuo vek sukoba velesila. Druga je 1918, kada je Rusija izašla iz rata i kad je poraženo nemačko i austrougarsko carstvo, što je pripremilo teren za trijumf demokratije. Treća je 1919, godina Vajmarskog ustava i Pariske mirovne konferencije, koji su se probrinuli da taj trijumf bude prokockan. To znači da je sve promenjeno ishodom Prvog svetskog rata: užasnog, razvučenog, neurednog događaja koga i pored svih pokušaja nije bilo moguće obuzdati. Njegove ogromne posledice ne mogu se nagurati u okvir jedne godine. U istoriji je to retko kada moguće.

Upravo je to problem fascinantne i frustrirajuće knjige Kristijana Karila, koja identifikuje 1979. kao godinu koja je otvorila 21. vek. Karil gradi argumentaciju na pet isprepletenih priča, četiri o ličnostima i jednu o državi. Ličnosti su Tačer, Deng Sjaoping, ajatolah Homeini i papa Jovan Pavle II. Zemlja je Avganistan. Godina 1979. je svima njima bila značajna. Te godine je Tačer prvi put pobedila na opštim izborima. Te godine je Deng otpočeo ekonomske reforme koje će transformisati Kinu. Te godine je iranska revolucija dovela Homeinija na vlast. Te godine je novi papa posetio svoju otadžbinu, Poljsku, i pokrenuo ogroman talas podrške za otpor komunističkom režimu. Te godine su u Avganistan ušli Rusi. Sve su to bili strahovito značajni događaji. Keril ih prepliće u zajednički narativ koji 1979. godinu označava kao trenutak kada je mit o sekularnom progresu 20. veka počeo da se para. Ono što spaja ove priče jeste to što svaka od njih predstavlja osvetu dveju sila koje je 20. vek navodno porazio, ili ih makar držao pod kontrolom: tržišta i religije.

Ali za ovu konkretnu priču jednako je važna 1978. Na kraju, upravo su te godine dvojica glavnih protagonista, Deng i Jovan Pavle, isplivali na vrh. Deng, koji je bio izopšten i proganjan u vreme Kulturne revolucije, formalno je otpočeo povratak 1977, kada je imenovan za potpredsednika odgovornog za spoljnu politiku. Ali njegova presudna pobeda odigrala se na radnom skupu Centralne partije u novembru 1978, posle obračuna maoista i reformatora u partijskom vrhu. Predsednik partije Hua Guofng i ultralojalista Vang Dongsing, koji je došao na vlast kao jedan od Maovih telohranitelja, bili su predvodnici „štagodista“ (Pitanje: „Šta da radimo?“ Odovor: „Šta god bi Mao uradio“). Protiv njih je bila grupa koja je odgovarala suprotnim sloganom; „Praksa je jedini kriterijum za ocenjivanje istine“. U tom trenutku vodio se spor oko rehabilitacije članova partije koji su stradali za vreme Kulturne revolucije. Hua i Vang su oprezno pokušavali da zabašure nedavnu prošlost, bojeći se da ne ugroze sopstvenu vlast. Još uvek su insistirali da su Maovi neprijatelji bili kontrarevolucionari. Njihovi suparnici su tvrdili da stradalnici Maovih poslednjih godina ne samo da nisu izdali revoluciju, nego da su bili dobri revolucionari koji su i sami bili izdani.

Deng nije prisustvovao ovim oštrim i vrlo tajnim diskusijama – obilazio je Jugoistočnu Aziju, u potrazi za dokazima kakav sistem funkcioniše. Ali svi prisutni su znali da je on čovek o kojem se rasprava vodi. Kad se vratio, četiri dana od početka skupa, Hua i Vang su bili u dubokoj defanzivi. Govornici su ih jedan za drugim napadali po imenu. Vang je čak bio prisiljen na „samokritiku“, priznajući svoje nekadašnje političke grehe. Kada se Deng pojavio, nije ostalo mnogo toga da se kaže. Odmah mu je ponuđena vrhovna funkcija u partiji, i vrlo dobro znajući šta se odigralo u njegovom odsustvu, on ju je prihvatio.

Manje znamo o tome šta se odigralo na vrlo tajnoj konklavi u Rimu mesec dana ranije, iz koje je izašao oblačić belog dima koji je objavio prvog neitalijanskog papu za skoro 500 godina. Katolička crkva ne odaje tajne tako lako kao kineska Komunistička partija. Uspon Karola Vojtile, poput Dengovog, šokirao je mnoge, ali ih nije potpuno iznenadio: i on je bio autsajder sa dugim insajderskim stažom. Nudio je most između tradicionalističke prošlosti i dinamičnije budućnosti. Ali ipak su mu bili potrebni glasovi, i nema sumnje da su on i njegove pristalice uradili sve što je bilo potrebno da ih obezbede. (Kao što je Mandevil rekao o papskoj politici, Makijaveli nije nikakav vodič: nije dovoljno ciničan.) Vojtili je trebalo tri dana da preuzme vlast – Dengu je trebalo četiri. Pretpostavlja se da nijedan od njegovih kolega kardinala na kraju nije bio primoran na samokritiku. Ali svima je bilo jasno ko je pobedio a ko izgubio.

Opredeljivanjem za 1979. umesto za 1978, Karil kao da hoće da kaže kako su u demokratiji važni izbori, dok u nedemokratskim režimima nije toliko bitno kako se na vlast dolazi nego šta se sa njom radi. Meni to izgleda kao pogrešan pristup. Fiksirani smo na demokratske izbore jer oni kao da označavaju prekretnice: ništa nije tako uzbudljivo kao kad narodni hir sruši vladu. Ali budući da demoratski izbori reflektuju raspoloženje građana, a ne određuju ga, do ključne promene često dolazi mnogo pre glasanja.

Godina koja je promenila britansku politiku je 1978, kada je saradnja laburističke vlade i sindikata definitivno pukla: to je dovelo Margaret Tačer na vlast, a ne nešto što se desilo 1979. Njena pobeda je bila posledica, a ne uzrok velikog preokreta u britanskoj politici: vrata su dugo bila otvorena pre nego što ih je ona, kako je tvrdila, razvalila. Nešto slično se dogodilo i u SAD, gde je prelazak Karterove vlade na program preduzetničkog, anti-radničkog zakonodavstva 1978. pokrenuo ono što će se kasnije nazvati „Reganovom revolucijom“. Tačer i Regan izgledaju kao nosioci preokreta zato što su izašli kao krajnji pobednici. Ali ovo je demokratija, gde vođe rade samo ono što kod građana može da prođe. Javno mnjenje se promenilo 1978. Nakon toga nije bilo toliko važno ko su vođe (što su i Karter i Kalahan skrušeno priznali): kocka je bila bačena. Da nisu došli Tačer i Regan, došlo bi neko drugo dvoje.

S druge strane, u nedemokratskim režimima važno je ko su vođe. Da je Deng izgubio visoku političku igru 1978, situacija bi 1979. i kasnije bila sasvim drugačija. Njegova pobeda tokom četiri dana u novembru izmenila je kinesku politiku. Isto važi za papstvo Jovana Pavla. Njegov dolazak na čelo crkve nije odražavao promenu katoličkog javnog mnjenja, iako se takva promena svakako lagano odigravala (sve se kretalo sedamdesetih). Katolička crkva nije demokratska institucija. Kada je u pitanju uspon na vrh, visoka politika je jedini način. Kada se jednom popnete, možete da prevedete ljude na svoju stranu. Jovan Pavle je uspeo da promeni svet samo zato što je došao na vlast. Nije došao na vlast zato što se svet promenio.

Insistirajući na 1979. godini, Karil možda previđa jedan događaj koji je u Americi najsličniji izboru novog pape. U priči ne pronalazi mesto za Pola Volkera, koji je postao čelnik Federalnih rezervi u avgustu 1979. Volkerovo imenovanje predstavlja mnogo značajniju vododelnicu od izbora Margaret Tačer, jer je označilo oštar zaokret sa industrijskog kapitalizma i stagflacije sedamdesetih na finansijski kapitalizam i dužnički rast osamdesetih. Volker je doneo teške odluke oko kamata koje su zauzdale inflaciju i dozvolile nagli skok nezaposlenosti, za šta je oštro kritikovan. Pravi značaj njegovog imenovanja ogleda se u činjenici da ga je izabrao upravo Karter, što je možda razlog zašto ga Karil ne pominje: on ne predstavlja dovoljno očigledan prekid. Karter nije uzeo Volkera zato što su građani zahtevali ljutu travu na ljutu ranu. Uzeo ga je zato što je Volstrit tražio takav lek, a građani više nisu imali snage da se mnogo opiru. Prava priča o kraju sedamdesetih na demokratskom zapadu jeste da su se ljudi izmorili od industrijskih sukoba i bili su spremni da probaju nešto drugo, koliko god bilo neugodno. To nije bila revolucija, već više neka vrsta kolektivnog sleganja ramenima.

U Iranu su, naravno, imali pravu revoluciju 1979. Godine 1977. šahov modernizatorski režim još uvek je ostavljao utisak jedne od ekonomski uspešnih priča u svetu, potpomognute dvocifrenim rastom i skokom cena nafte. Za tri decenije, država je od „feudalne baruštine“, kako je naziva Karil, stigla do statusa „industrijskog motora“. Imala je modernu infrastrukturu i zdravstveni sistem, fabrike automobila i hidroelektrane. Pismenost je rasla, i kod žena i kod muškaraca. Što se tiče šahove slabosti na luksuz i reflektore – 1971. je angažovao čoveka koji je za Džeki Kenedi preuredio Belu kuću kao šatorski grad za proslavu 2500. godišnice persijske monarhije, na koju je pozvao vojvodu od Edinburga, Hajla Selasija, Spira Egnjua i Imeldu Markos, i mnoge druge – njegova država se smatrala uzorom dirigovanog razvoja.

A onda se država 1978. raspala. Krajem 1977, najstariji sin proteranog ajatolaha Homeinija, najglasnijeg i najhrabrijeg šahovog kritičara, umro je od srčanog napada. Ajatolahove pristalice okrivile su šaha, i hiljade ljudi je izašlo na ulice. U januaru 1978. režim je odgovorio proglasivši ajatolaha za britanskog špijuna, seksualnog perverznjaka i okorelog protivnika šahovog progresivizma. Sutradan su se studenti u Komu pridružili demonstracijama za Homeinijev povratak. Pripadnici oružanih snaga su otvorili vatru i pobili desetine ljudi. Homeini je odmah izdao saopštenje i zatražio još demonstracija. Tokom narednih meseci, želja mu se ispunila. Do septembra je vlada proglasila vanredno stanje i 8. septembra je stotine demonstranata pokošeno paljbom iz helikoptera u centru Teherana, a taj događaj se pamti kao Crni petak. Istog meseca naftni radnici su stupili u štrajk. Hrana i gorivo su ponestajali.

Homeini je počeo da okuplja vladu u senci za povratak: Revolucionarni savet činili su studenti aktivisti i bivši bezbednjaci koji su se razišli sa bivšim režimom. Šesnaestog januara 1979. šah je pobegao iz zemlje. Dve nedelje kasnije Homeini se vratio kući da preuzme vlast. Iako je šahov pad bio gotova stvar pre početka godine, 1979. zaista predstavlja prekretnicu u ovoj priči. To nije naročito upečatljiva godina u julijanskom kalendaru, ali u islamskom je jedna od najznačajnijih godišnjica: ona korespondira sa godinom 1400, kada Mehdi, islamski mesija, treba da se pokaže vernicima i otvori novo doba večite pravde. Na sekularnom zapadu, 1979. je jednostavno označila naporan završetak jedne razočaravajuće decenije. Za mnoge Irance je, međutim, značila rađanje apokalipse.

Homeini je igrao na ovu uzavrelost čitave godine, potpirujući je i kanališući ka ostvarenju svojih političkih ciljeva. U novembru je grupa studenata, podstaknuta njegovom antiameričkom retorikom, upala u američku ambasadu u Teheranu i zarobila 66 Amerikanaca. Novembar 1979. je koincidirao sa početkom godine Mehdija. Kriza koja je usledila i konačno poniženje Karterove vlade osigurali su Homeinijevu vlast. Kako Karil ističe, to nije bio jedini trenutak od numerološkog značaja te godine.

***

U Poljskoj, 1979. je obeležena 900. godišnjica stradanja Stanislava Šepanovskog, krakovskog biskupa koji se suprotstavio tiranskom kralju Boleslavu Hrabrom i za to platio svojim životom. Šepanovski je poljski ekvivalent Tomasa Beketa, samo što u njegovom slučaju, prema predanju, kralj nije mogao da pronađe nikog ko bi to uradio, pa je morao sam da ubije biskupa dok je ovaj držao misu. To je toliko razbesnelo njegove podnike da je Boleslav ubrzo izgubio vlast. Kao što svi Poljaci znaju, i Vojtila je bio krakovski nadbiskup pre nego što je otišao u Rim. Kada se početkom leta 1979. vratio u Poljsku kao papa Jovan Pavle II, njegova stara pastva ga je dočekla s najvećim ushićenjem.

Poslednjeg dana devetodnevne posete govorio je pred oko tri miliona ljudi na polju pored Krakova, i rekao im je da je njihovo pravo da izaberu svoju vladu i brane svoju veru. Svet koji ga je slušao bio je miran i tih, za razliku od burne mase koja je dočekala Homeinija u Teheranu nekoliko meseci ranije. Komunistički režim pokušavao je da umanji značaj papine poruke i toga kako je ona primljena, ali nije bilo moguće ublažiti njen uticaj. Državna televizija se svojski trudila da ne prikazuje Jovana Pavla tokom njegovih otvorenih misa. Cenzura se pokazala besmislenom. Skoro svaki treći Poljak – oko 11 miliona ljudi – otišao je da ga čuje uživo. Bilo je teško izbeći odjeke 1079. Ne možete ućutkati krakovskog biskupa.

U Kini, 1979. je obeležena trideseta godišnjica komunističke revolucije, koja je dostigla vrhunac 1. oktobra 1949. kada je Mao, sa Dengom u pratnji, proglasio rađanje narodne republike sa govornice na trgu Tjenanmen. Tokom prve godine na čelu države, Deng je iskoristio ovu godišnjicu za utemeljivanje svojih predloženih reformi. Želeo je da modernizuje Kinu. Nije mu bila namera da je demokratizuje. Naprotiv, demokratiju je poistovećivao sa haosom i bedom Kulturne revolucije, kada je masa preuzela kontrolu. Deng je smatrao da je njegova uloga da dovrši proces otpočet 1949, a 1979. će biti godina ekonomske i administrativne reforme, pažljivo nadzirane iz centra.

U januaru je otputovao u Sjedinjene Države, gde je posetio sedište Koka-kole u Atlanti, NASA svemirski centar u Hjustonu i sedište Boinga u Sijetlu. Formalizovao je prvi put odnose između Narodne Republike Kine i SAD, otvarajući vrata direktnim američkim investicijama. Kineska državna televizija detaljno je prenosila posetu (iako ogromna većina Kineza u to vreme nije imala televizore), šaljući slike malenog Denga kako se vozi u ogromnim automobilima, gleda u nebodere, posmatra robote na fabričkim pokretnim trakama. Poruka je bila da je to budućnost, a Deng je čovek koji će vas do nje dovesti.

Za narod Avganistana, 1979. godina nije bila naročito značajna sve do poslednjeg meseca. U aprilu 1978, lokalna Komunistička partija izvršila je puč i došla na vlast u Kabulu. Rukovodstvo je 18 meseci pokušavalo da modernizuje državu po sovjetskom modelu, napadajući tradicionalni brak i uvodeći program agrarne reforme. Ovo je naišlo na širok otpor plemenskih veleposednika i radikalnih islamskih sveštenika. Vlada u Kabulu je neuspešno pokušavala da uguši pobunu, koristeći sve brutalnije mera, a vođe su ubrzo počele da se glože. U septembru 1979, zamenik premijera je ubio premijara u oružanom obračunu u palati. Do tada je veliki deo avganistanske vojske prešao kod pobunjenika. Širile su se glasine da će se novi premijer obratiti Americi za pomoć. U decembru, Rusi su izvršili invaziju da uspostave red, a to su uradili sa brutalnošću koja je zasenila sve što je pokušavao lokalni komunistički režim. Zatim su se narednih deset godina kajali, jer je Avganistan gutao i krv i novac, toliko da je to ugrozilo i sam sovjetski sistem.

Invazija na Avganistan bila je katastrofalna greška koja je vukla korene iz događaja i obrazaca ponašanja daleko pre 1979. Ta greška je bila proizvod hladnoratovske paranoje, podsticane prenaduvanom i nekontrolisanom vojskom, i tolerisane od strane umornog i sklerotičnog političkog rukovodstva. Međutim, u jednom aspektu ova godina je bila važna. U novembru 1979, vlada Saudijske Arabije bila je primorana da se suoči sa kalendarom kada je grupa ekstremista koji su osuđivali korupciju saudijskog režima i njegove veze sa SAD upala u Veliku džamiju u Meki i zarobila hiljade ljudi. Jedan od otmičara je sebe proglasio istinskim Mehdijem koji je došao da spase islam. Saudijske vlasti, čija je vladavina bila direktno ugrožena, izvršile su raciju na džamiju, po cenu stotina života, zarobile vođu grupe i kroz nekoliko nedelja ga pogubile.

Kako bi umirila konzervativne sveštenike koji su podsticali ekstremiste, saudijska kraljevska porodica je još jače počela da podupire verski konzervativizam. Ali je uz to donela svesnu odluku da izveze militantnost izvan svojih granica, pokušavajući da preusmeri jedan deo besa napolje. Očigledan kandidat za transplantaciju bio je Avganistan. Saudijski novac i ljudstvo gurani su u borbu protiv sovjetskih okupatora, pa je rat u Avganistanu ubrzo postao zamena za šire sukobe džihadskog islama (na saudijsku podršku vehabijama Iran je odgovorio podržavanjem suparničke šiitske frakcije). Jedan od onih koji su došli u Avganistan bio je nedavno svršeni saudijski student Osama bin Laden, koji je tražio nešto da radi. U tom smislu je 1979. godina pokrenula 21. vek, ukoliko smatrate da je do sada najznačajniji datum ovog veka 11. septembar 2001.

***

Ima li nečeg drugog što povezuje niti Karilove priče osim ovih numeroloških zanimljivosti? Njegova okvirna teza je da je 1979. smrtno ranila iluzije o progresu. Postojeće 20-ovekovno uverenje da država može i dalje da pruža ono što ljudi traže, i to u boljoj verziji, sudarilo se sa dokazima da ljudi više ne žele to što im država pruža. Posezanje za dalekim godišnjicama ukazivalo je na duboku frustriranost ustajalom sigurnošću posleratnog doba.

Ali, kao što Karil priznaje, problem sa predstavljanjem njegove pripovesti kao antiprogresivne poučne priče jeste što je previše glavnih protagonista ostalo uvereno u ideju progresa. To ne važi samo za konvencionalne političare poput Margaret Tačer, čiji je period na vlasti koincidirao sa širenjem britanske države i ropskim obožavanjem ekonomskog merenja nacionalnog napretka. Ili za Denga, čiji je apel kineskom narodu počivao na odbacivanju ideološke rigidnosti u korist „onoga što funkcioniše“. To se odnosi i na verske radikale.

Homeini, na primer, nije samo odbacio šahov modernizacijski projekat. Odbacio je i konzervativne sveštenike u Iranu koji su dozvolili šahu da radi šta hoće, ne mešajući se direktno u politiku pod izgovorom da je to ispod njihovog dostojanstva. Sada je tražio od verskih ljudi da pokažu sekularistima kako se upravlja državom. Verovao je u korišćenje snage države za postizanje društvenog boljitka u skladu sa verskim učenjem. Njegova politička filozofija, piše Karil, počivala je na „pometenoj mešavini tradicionalne vere i 20-ovekovnog modernizma“. To nije bio nikakav povratak na „srednjovekovno mračnjaštvo“, kako se često karikira. Bio je to pokušaj pobeđivanja sekularnih progresivaca na njihovom terenu.

Isto se može reći za džihadske pobune u Avganistanu. Njihovi neprijatelji su bili korumpirani, brutalni, neefikasni okupatori, ali i tradicionalisti u avganistanskom društvu koji su verovali da ih sujeverje i slepa vera mogu spasiti. Oni mudžahedini koji su uzore prepoznali u Muslimanskoj braći, videli su modernu tehnologiju – telefone, kompjutere, najnovije lekove – kao oružje koje im stoji na raspolaganju. Poenta njihove vere bila je činjenica da ih ona čini prilagodljivim: večnost vere dopuštala je vernicima da se prilagode okolnostima u kojima su se zatekli. U tom smislu su bili moralno neukaljani. Ova filozofija ima očiglednu paralelu u lenjinizmu, iz kojeg delimično crpi inspiraciju. Kao što je Lenjin govorio, ako je marksizam istinit, zašto se marksisti toliko boje da će uprljati ruke? Kapitalističko društvo ne može da ukalja nikoga ko je svestan koliko zaista vredi kapitalističko društvo. Ne budite metiljavi: iskoristite ono što želite da prevaziđete.

U ovom svetlu, Karil odlučuje da svoje protagoniste nazove „kontrarevolucionarima“. Kontrarevolucionar je, kaže on, „konzervativac koji je izvukao pouke iz revolucije“. Čak je i Karol Vojtila, koji je ovde verovatno najbliži istinskom antiprogresivcu, shvatio prednosti kooptiranja suparničkih stavova. Njegova politička filozofija, koju je nazivao „personalizmom“, zasnivala se na integritetu pojedinca suočenog sa društvenom prisilom. Njegova ideja je bila duboko religijska, ali se preplitala sa sekularnim projektom ljudskih prava i 20-ovekovnom idejom ličnog razvoja. Kao papa, nije se stideo upotrebe rečnika savremenih prava, uz jezik drevnog žrtvovanja. Po sopstvenom shvatanju, pokušavao je da izbavi 20. vek od njega samog.

„Kontrarevolucionarno“ je bolji izraz od „antiprogresivnog“. Ali još uvek se postavlja pitanje: koja revolucija? Na ovome se Karilova teza raspada. Ukoliko misli na prave revolucije – Kulturnu revoluciju, sovjetsko preuzimanje Poljske i Avganistana, puč koji je doveo na vlast šahovu porodicu – teško je videti šta one imaju zajedničko. Ukoliko su njegovi „čudni buntovnici“ reagovali na nešto drugo zajedničko, to nije toliko bila revolucija koliko galimatijas ideja, događaja i političkih praksi koji su obeležile zbrkani ali relativno stabilni svet od kraja Drugog svetskog rata do sredine sedamdesetih.

Njih je isprovocirala neka kombinacija dirigovane ekonomije, diktatorske politike, međunarodnog zastoja i usporenog materijalnog napretka: u tome su videli mešavinu duhovne ispraznosti i preteće stagnacije. Njihova meta je morala biti dovoljno široka i nedefinisana da bi verska obnova ili tržišni fundamentalizam izgledali kao prikladni odgovori. Karil se trudi da spoji ove dve strane priče. Govori o Margaret Tačer kao političarki dubokih moralnih i verskih uverenja – „jevanđelisti“ – i o Homeiniju kao nesvesnom predstavniku ekonomskog eksperimentisanja, „pragmatisti“. To nije ubedljivo. Tačerkina religija nije ličila na Homeinijevu, a njegova ekonomija nimalo nije bila nalik njenoj. Što čvršće Karil priteže niti svoje priče, utoliko se priča više cepa.

Međutim, zadajući ovakav okvir, Karil nam daje povoda da u drugom svetlu sagledamo današnju politiku. Svet koji se raspao krajem sedamdesetih počeo je da se para mnogo ranije u toj deceniji, u nizu kriza među kojima su bile odumiranje Breton Vudsa, arapsko-izraelski rat, posledični skok cene nafte i svetska recesija. Pokazaće se da je taj zamršeni i zbunjujući period bio osvit neoliberalizma, iako je tek mnogo kasnije postalo jasno šta se dogodilo.

Sada se neoliberalizam tetura kroz svoje uzastopne krize. Ovo je tek peta godina od početka njegovog rušenja, ukoliko se zaista o tome radi. U istoj fazi prethodnog potresa, protagonisti Karilove knjige su još uvek radili u relativnoj opskurnosti. Da ste početkom 1975. nekome rekli da će arhitekte novog doba biti neka poslanica iz Finčlija, biskup iz Krakova, proterani ajatolah i jedan skrajnuti aparatčik, svi bi vam se smejali. Pored ostalog, ti ljudi su izgledali tako nemoćno. Zato ne bi trebalo da nas čudi ukoliko ne vidimo ko će odigrati važnu ulogu ovaj put. Sada čekamo kontra-kontrarevoluciju, predvođenu progresivcima koji su izvukli pouke iz doba neoliberalizma i ne boje se da u borbi protiv njega iskoriste njegova oruđa. Mnogi već pokušavaju. Neko će na kraju uspeti, i možda ćemo do kraja decenije otkriti ko je to. Ali teško da će to biti neko ko je danas blizu vlasti.

Jedna moguća lekcija iz proteklih četrdeset godina jeste da na kraju verski i tržišni fundamentalizam ipak ne idu zajedno. Njihovi vremenski horizonti se jednostavno previše razlikuju. Religija traži trenutak krize. Tržište se uvek bori da krizu odloži.

Ovaj nesklad se može videti u našim današnjim sporovima. Oni koji veruju u tržište tvrde da nam je samo potrebno vreme i strpljenje, pa će se finansijski sistem sam ispraviti i nastaviti svoj pohod ka materijalnom progresu. Vreme će nam istovremeno omogućiti da prevaziđemo egzistencijalne pretnje – poput klimatskih promena – ukoliko dozvolimo genijalnosti tržišta da iznađe tehnološko rešenje. U međuvremenu, religija je podstakla rastuće nestrpljenje spram svih ovih odloženih nagrada, ne samo u novonastalim demokratskim uređenjima poput Egipta, nego i u starim, poput Sjedinjenih Država. Religija otvara mogućnost transformacije i iskupljenja, koja zasenjuje neukrotivu i gadnu realnu politiku. Ona trivijalizuje praktične izazove pred nama. Religijska vera je previše apokaliptična za naše sadašnje potrebe. Tržišna vera nije dovoljno apokaliptična. Međuprostor je područje gde progresivna politika može da potraži svoje mesto.

London Review of Books, 26.09.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 25.09.2013.