Kako je biti Elon Musk? To je gotovo nemoguće zamisliti, na bilo kom nivou – jednostavno je previše. Musk direktno vodi tri mega-kompanije, od kojih je jedna veoma uspešna (Tesla), jedna suludo ambiciozna (SpaceX), a treća u rasulu (Twitter/X). Ima i dosta drugih poslovnih poduhvata, kao što su Boring Company (visokotehnološki tuneli), Neuralink (razvoj interfejsa između ljudskog mozga i kompjutera) i trenutno omiljena kompanija, xAI (misija: „Razumevanje prave prirode univerzuma“). Uz povremene pauze, Musk je najbogatije ljudsko biće na planeti, a vrednost njegovog ličnog bogatstva može fluktuirati i po 10 milijardi dolara u jednom danu, ako cena Teslinih deonica naglo skače ili pada. Otac je 11 dece iz tri braka – od kojih je jedno umrlo kao beba, a s jednim više nije u kontaktu – što ga verovatno učvršćuje u uverenju da je neka vrsta porodičnog čoveka. Ima 155 miliona pratilaca na Twitter/X-u (jednostavnosti radi, u nastavku teksta za ovu platformu koristim staro ime: Twitter), više nego bilo ko. Malo je ljudi na svetu koji imaju bar približnu predstavu o tome kako to izgleda – Barack Obama (132 miliona), Justin Bieber (111 miliona).
Ali, za razliku od Obame koji na Twitteru prati čak 550.000 naloga, Musk ih prati svega 415. To svako može da kopira (ili je bar to bilo moguće dok aplikacija nije promenjena tako da više ne prikazuje kompletnu listu, već samo izbor praćenih naloga). Kopirao sam njegovu listu i proveo leto prateći samo te naloge da bih otkrio kako svet izgleda kada se posmatra iz Muskovog ličnog mehura na Twitteru. Hteo sam da budem muva na zidu u sobi punoj ljudi koji oblikuju misli jednog od najuticajnijih i najnepredvidljivijih ljudi na planeti. Napominjem, pre toga nikada nikoga nisam pratio, zapravo, nisam ni imao otvoren nalog na Twitteru, pa je sve to za mene bilo sasvim novo iskustvo. Šta o tome imam da kažem? Bilo je prilično zapanjujuće.
Muskov izbor naloga nije naročito neobičan, bar ne onoliko koliko bi se očekivalo na osnovu njegove reputacije „alt-right“ trola koji nikome ne oprašta. Neki izbori su sasvim konvencionalni. Musk prati službene naloge VIP osoba iz celog sveta – tu su Sunak, Macron, Modi, Von der Leyen, EU, ministarstvo spoljnih poslova SAD, kraljevska porodica – što znači da mu je ekran često pretrpan banalnostima saopštenja za štampu i rođendanskim čestitkama princu od Velsa. To su nalozi s kojima Musk nikada ne komunicira – pretpostavljam da ih i ne primećuje. Verovatno je to samo kurtoazni znak pažnje upućen ljudima koji upravljaju svetom. Kao da kaže: „Zdravo svima, evo, i ja sam ovde.“ Takođe prati BBC Breaking News, što znači da je o bujičnim poplavama u Tivertonu obavešten u trenutku kada se one događaju. Ali to je samo maska. Musk ne krije koliko prezire BBC, kuću koja je za njega noseći stub beskorisnog zdanja tradicionalnih medija. (Prezire i Guardian, ali o tome više u nastavku.)
Pored naloga koje je odabrao da bi se dodvorio ljudima koji zajedno s njim upravljaju svetom, Musk prati i dosta naloga koji se dodvoravaju samo njemu. Na njegovom Twitteru česte su objave u kojima se hvali Tesla, s naloga kao što su Tesla Owners Silicon Valley, Car Dealership Guy, kao i komentari zadovoljnih investitora koji ponavljaju koliko je veliki šef sjajan i piške od sreće posle najave novih proizvoda ili skoka cene deonica. To su nalozi s kojima Musk rado komunicira. Često im ostavlja male poklone u obliku natuknica o planiranim potezima kompanije, kao da deli slatkiše kućnim ljubimcima. Neki od tih ljudi obožavaju i njegovu majku, Maye Musk (u čijoj Twitter biografiji piše: „Autorka međunarodnih bestselera / Doktorka dijetetike / Supermodel“), pa su je pozvali da održi uvodni govor na godišnjem skupu grupe Silicon Valley Tesla. Kao porodičnom čoveku, Musku se to sigurno dopalo.
Najzanimljiviji su nalozi koji se nalaze negde između te dve grupe. Musk uglavnom bira nezadovoljnike, ljude koji provode vreme na Twitteru pokušavajući da trigeruju liberale (gotovo svi su muškarci, uz zapažen izuzetak Josie Glabach, poznate kao Redhead Libertarian, čiji je nalog prava „alt-right“ enciklopedija, a koja se u Twitter biografiji predstavlja sledećim nizom reči: „Ljubiteljka istorije * Ćerka slobode * Hejteri kakve još niste videli * Čuvarka svih računa * Ne počinjem prva i ne ostajem dužna * 1776“). To su nalozi koji su izgradili onu osobenu sliku sveta koju Musk možda ne želi aktivno da promoviše, ali je prećutno podržava, lajkovima, deljenjima i ponekim emođijem ohrabrenja.
Za vreme koje sam tamo proveo, na Muskovom Twitteru su dominirale četiri velike teme. Prvo, slično većini ljudi koje prati, Musk je veliki protivnik rodne tranzicije za decu, kao i izlaganja dece nečemu što on opisuje kao politizovano seksualno obrazovanje (ili seksualizovanu politiku). Jednom je podelio mim na kom žena u drugom stanju pita: „Je li dečak ili devojčica?“, a lekar odgovara: „Neka o tome odluče vaspitači u vrtiću.“ Drugo, deo Twittera kojim se on kreće čak i ne pokušava da prikrije proruske stavove. Mnogi su veoma sumnjičavi povodom naklonosti koju zapadni političari pokazuju Ukrajini – a Boris Johnson, koga inače uopšte ne primećuju, dobio je ulogu najvećeg zlotvora zato što je navodno, u naletu čerčilovske pretencioznosti, posle ruske invazije 2022. sprečio sklapanje mirovnog sporazuma povoljnog za Rusiju. Zelenski se tretira kao vic od čoveka.
Treće, Muskov komšiluk na Twitteru je i leglo kovid skepticizma. Među ljudima koje prati nalazi se Jay Bhattacharya, profesor medicine na Stanfordu, jedan od autora Deklaracije iz Grejt Baringtona kojom je zahtevano ukidanje restriktivnih pandemijskih mera da bi se razvio imunitet stada. Oko njega se okuplja veliki broj sličnih kritičara koji misle da su pandemijska zatvaranja bila neprimerena i nedopustiva. Sada vreme provode zlostavljajući državne službenike koji su se našli u fokusu javnih debata o dobrim i lošim stranama restriktivnih mera. Ton koji koriste pun je prezira: ljudima koji su tražili zatvaranja za vreme pandemije treba oprostiti jer su bili zaslepljeni panikom; oni koji te mere i danas brane očigledno su plaćenici ili korisni idioti.
Konačno, iza nabrojanih popularnih tema mogu se razabrati i stari lamenti nad propašću zapadne civilizacije. Musk prati nekoliko naloga posvećenih slavljenju antičkog nasleđa i tradicionalne arhitekture („Zašto više ne zidaju ovakve zgrade?“ – to je pitanje koje se često ponavlja). Prati naloge Aesthetica („Estetika | Istorija | Viteštvo | Fantastika| Vitalistička umetnost“) i The Knowledge Archivist („Korisna saznanja iz života najvećih ljudi u istoriji“). Voli vojnu istoriju i priče o hrabrosti i odvažnosti. Kao i mnogi ljudi s njegove liste, veruje da vršimo sporo kolektivno samoubistvo, jer nemamo dovoljno dece – opadanje nataliteta širom razvijenog sveta znači da odustajemo od budućnosti ili je prepuštamo mašinama. Mnogi od onih koji cene ono što Musk radi za auto-industriju impresionirani su i njegovim učinkom na polju prokreacije: tu nije ostao samo na rečima.
Treba reći i čega na Muskovom Twitteru nema. Nema Trumpa. Trumpovi obožavaoci su malobrojni. Neko vreme se činilo da Musk – koji je 2016. glasao za Hillary Clinton, a 2020. za Joe Bidena – podržava Rona DeSantisa. Učestvovao je u pokretanju DeSantisove kampanje katastrofalnim intervjuom za Twitter Spaces koji je ostao zapamćen samo po tehničkim teškoćama. Nema ni klimatskog skepticizma ili ga ima veoma malo. Tesla se predstavlja kao kompanija koja zagovara čistu energiju i Musk ne spori da nam trebaju radikalne mere da bi se globalno otopljavanje/zagrevanje/ključanje zaustavilo. I sam želi da učestvuje u tome – i usput zgrne mnogo novca. Uprkos tome što kovid skepticizam i klimatski skepticizam obično idu u paketu, kod Muska to nije slučaj. Prati Gretu Thunberg i ne pokušava da je troluje. Ipak, ne možemo znati da li je to zato što ga zaista zanima šta Greta ima da kaže ili zato što je u pitanju još jedna VIP osoba koju vredi pratiti. Navodno je jednom čak izjavio da je Greta „kul“.
Musk, zapravo, nikoga ne troluje, osim berzanskih analitičara koji šortuju Tesline deonice (omiljena meta mu je Jim Cramer, domaćin emisije Mad Money na CNBC-u). Možda je naučio lekciju nakon što se u martu podsmevao Haralduru Thorleifssonu, radniku Twittera s invaliditetom, govoreći da ovaj „zapravo ništa ne radi“, posle čega je morao da objavi nevoljno izvinjenje („Želim da se izvinim Halliju zbog nerazumevanja njegove situacije. To je posledica neistina koje su mi bile prenete, kao i nekih istina koje su bile irelevantne“). Kada komentariše objave ostrašćenih tviteraša koje prati, obično to čini u pokušaju da smiri strasti. Na primer, kada napadi na pandemijske mere prerastu u otvoreno poricanje koristi od vakcina, Musk interveniše u svom prepoznatljivo suvoparnom stilu: „Iskreno govoreći, mislim da je velika sreća što imamo modernu medicinu“. Kada mu ekran ponovo preplave glasine da se federalne vlasti spremaju da objave dokaze da vanzemaljci postoje i da su nas posećivali – što se često dešava – Musk odgovara: „Bilo kako bilo, ja još nisam video nikakav dokaz“. Fraza „bilo kako bilo“ tipična je za Muskov stil hvalisave skromnosti. Izgleda da je uveren da njegova mišljenja o mnogim stvarima imaju priličnu težinu. Što možda ostavlja utisak megalomanije. Ali imajući u vidu cunami pažnje koju svaki njegov tvit privlači, verovatno je u pravu.
U intervjuu s Tuckerom Carlsonom – koga Musk inače prati i promoviše (dao mu je novu platformu kada je ovaj dobio otkaz na Fox Newsu), i koji je apsolutno uveren da američka duboka država skriva podatke o susretima s vanzemaljcima – Musk je nabrojao tri dobra razloga za sumnju. Prvo, pošto niko ne zna o svemiru više od njega, logično bi bilo da on to prvi čuje, a još ništa nije čuo. Drugo, pošto je opšte poznato da američku vojsku interesuje samo novac, vojska bi dosad sigurno iskoristila male zelene da zatraži veći budžet. I treće, u jednu takvu zaveru bi morao da bude uključen i sam Musk, a ljudi koji ga poznaju znaju da ne bi propustio priliku da obori sve rekorde angažovanja u istoriji Twittera, što bi se sigurno dogodilo ako bi zaveru raskrinkao. U tom trenutku su obojica počeli nekontrolisano da se smeju, Carlson zato što je dokazani laskavac, a Musk zato što mu je čitava priča beskrajno smešna.
Kao i mnogi korisnici Twittera koji vole da flertuju s teorijama zavere iako ih ne prihvataju, najviše što Musk sebi dozvoljava da učini kada paranoidne fantazije počnu da mu zatrpavaju ekran jeste da ih uzdržano prokomentariše: „Interesantno“, „Odlično pitanje“ ili samo „!“. Ispod jednog od Carlsonovih opširnih izlaganja o Jeffrey Epsteinu, Clintonovima, Ukrajini, Hunteru Bidenu i ostalima, Musk je reakciju ograničio na: „To otvara zanimljiva pitanja“. Musk ne želi da bude još jedna budala 21. veka i pokušava da se prikaže kao prosvećeni racionalista koji ništa ne prihvata zdravo za gotovo, ne veruje u prihvaćena mišljenja i radije razmišlja svojom glavom. Ali po utisku koji ostavlja više liči na hiperaktivno, preterano stimulisano dete: na jednog od onih dečaka koji neprestano postavljaju pitanja, dovode nastavnike do ludila, sami biraju šta će čitati i više ne veruju nastavnicima, a još ne znaju šta je to u šta će verovati.
Musk je odabrao ulogu društveno neprilagođene i naivne osobe koja postavlja pitanja koja svi drugi radije preskaču. S ponosom ističe činjenicu da pripada autističnom spektru i veruje – kao i Greta Thunberg – da mu Aspergerov sindrom pruža uvide nedostupne ljudima koji u želji da se priključe stadu bespogovorno prihvataju sve društvene konvencije i očekivanja. Jedna od Muskovih mantri glasi: „Afektivni autizam > efektivni altruizam“. U intervjuu u kom je opisivao nesrećno detinjstvo, Musk je govorio o egzistencijalnim krizama kroz koje je prolazio s 11 ili 12 godina, kada je otkrio da ljudska bića nemaju gotovo nikakvu predstavu o pravoj prirodi univerzuma: religija nije od koristi, a nauka nije daleko odmakla. Lebdimo u mraku, izgubljeni i sami. Zaključio je da je jedino rešenje dalje „snaženje i širenje civilizacije“ – ako treba i do drugih galaksija – da bismo stigli do nečega boljeg: više ljudi i više ideja će doneti i bolje odgovore na velika pitanja. Musk želi da se oseća manje izgubljenim i manje samim.
***
Kod Muska je posebno zanimljivo to što je do danas uspeo da ostane to isto nestrpljivo, ludački ambiciozno i neobično osetljivo dete. Dete sada ima 200 milijardi dolara u džepu i gotovo beskrajan apetit za nestašluke. Razmere njegovog bogatstva i uticaja, uz spremnost da se ponaša kao da nema ni jedno ni drugo, čine ga neuhvatljivim. Muskov angažman na Twitteru je ludački promiskuitetan, gotovo neverovatan (pre svega, odakle mu vreme?). Jednog dana reklamira Teslu i SpaceX. Sledećeg dana deli mišljenja o svemu i svačemu. Neko napiše nešto o bombonama Listerine cool mints iz 2007, a Musk odmah odgovara: „To su i dalje najbolje bombone za dah, koliko ja znam.“ Taman pomislite da verovatno plaća ljude da mu vode nalog, a onda shvatite da se niko osim njega ne bi usudio da bude tako banalan. Ili zaključite da njega plaćaju, a onda se setite da niko na ovom svetu – ponajmanje Listerine – nema dovoljno novca da plati Muska.
Postoji i jedan drugi Musk: iza deteta koje se krije iza poslovnog čoveka krije se poslovni čovek. Muskova Twitter persona je u isto vreme autentičan izraz neobične ličnosti i proizvod očigledno proračunatog pokušaja da reklamirajući sebe reklamira svoju platformu. U mnogim od Muskovih tvitova tema je upravo Twitter, platforma za koju je očekivano i lično zainteresovan, jer je njen vlasnik. Kada korisnici tvituju o tome šta im se na Twitteru dopada – ili šta im se nije dopalo na poslednjoj konkurentskoj platformi, Threads – Musk odgovara osmesima, suzama smeha i kratkim izjavama ljubavi Twitteru. Bilo kako bilo, Musk želi da znate da je i on veliki ljubitelj Twittera. Uostalom, platio ga je 44 milijarde dolara.
U velikom letnjem okršaju s konkurentskom platformom Threads, kada je Marka Zuckerberga pozvao na borbu u kavezu (što može biti ideja deteta iza poslovnog čoveka ili poslovnog čoveka iza deteta), Musk se svojski potrudio da pokaže šta je to što Twitter čini sasvim jedinstvenim i zašto vredi ostati na njemu. Poruka je bila jednostavna. Twitter je deo stvarnog sveta na način na koji Zuckerbergovi proizvodi to nikada nisu bili – naročito Instagram. Istina, na Twitteru ćete sresti ljude koji će biti zlobni, ali tako bar znate da komunicirate s ljudima iz stvarnog sveta. U julu je izjavio: „Beskonačno je bolje trpeti napade neznanaca na Twitteru nego rasipati vreme na lažnu sreću ljudi koji koriste Instagram da sakriju svoj bol“. Pored toga, dodaje Musk, Twitter je mesto gde će vaši stavovi biti temeljno ispitani i testirani, što nećete dobiti nigde drugde u sve jednoobraznijem online svetu. Takođe, Twitter je mesto na koje možete otići kada želite da vas neko nasmeje.
Možda sve to i nije baš tako, s obzirom da se na Muskovom Twitteru Muskovi stavovi nikada ne dovode u pitanje i gotovo niko ne govori ništa smešno, mada je opšti ton naglašeno – neko bi rekao depresivno – žovijalan. Za dva meseca praćenja svega što i Musk prati, mislim da se nijednom nisam nasmejao. Možda je problem u meni. Ima tu dosta šala. Evo jedne s naloga World of Engineering: „Zašto administrator nije uspeo u flertu s kelnericom? Greška na serveru.“ Musku se to dopalo. Verovatno je smešno, u tom smislu da je smešno i neobično da se flertovanje posmatra kao operacija koja se završava uspehom/neuspehom, kao da je u pitanju računarski kod. Ali nedovoljno da se nasmejem.
U načelu, na Muskovom Twitteru ima dosta parodije, ali ne baš mnogo duhovitosti. Musk prati nalog Not Jerome Powell posvećen trolovanju šefa Federalnih rezervi, koji usput objavljuje slike na kojima Hillary Clinton izgleda smešno ili slike na kojima je Volodimir Zelenski tužan. Pokušaji trigerovanja liberala obično se izvode po formuli spajanja progresivnih stavova sa slikama na kojima ne baš zgodni ljudi rade nešto glupo. Tipičan primer: fotografija debelog muškarca u ružičastim helankama s potpisom: „Samo da znate… ovo je čovek koji vas na internetu naziva nacistom“. Što je naporno.
Muskov izbor nije ideološki homogen – tu je zastupljen širok spektar stavova – ali na njegovoj listi nema nikoga ko bi mu zaista mogao uputiti izazov. Ne prati ljude sposobne da ozbiljno zastupaju sve ono što on prezire – liberalizam, tradicionalne medije, rodni diverzitet, Ukrajinu. Na takve stavove može naići samo samo greškom i onda ih verovatno ignoriše. Jedini pozitivni komentari o Ukrajini na koje sam nailazio bili su oni iz objava Stejt departmenta ili Grete Thunberg, koja, kao i veći deo njene generacije, Zelenskog vidi kao heroja. Mogli su to da budu i tvitovi članova kraljevske porodice. Musk ih svakako ne bi primetio.
Ako se tokom leta nešto promenilo, to nisu bila Muskova mišljenja o velikim svetskim temama, već njegov odnos prema samom Twitteru. Kada je pokušao da monetizuje biznis koji pravi gubitke, sadržaj platforme se dramatično izmenio, ne samo zato što je odjednom bila zatrpana reklamama i promovisanim tvitovima. Kao čovek kome je sve ovo novo, moram priznati da mi je čitavo iskustvo prijalo, naročito pre pokušaja totalne marketizacije. Ali tako sam dobio jedinstvenu priliku da vidim kako algoritam zamišlja šta bi osoba poput Muska mogla poželeti da kupi. Bila je to mešavina reklama za rančeve za tehno nomade, patika za trčanje – i mnogo reklama za filmove Openhajmer i Napoleon. Ne morate biti Einstein (čiji je biograf, Walter Isaacson, upravo objavio Muskovu biografiju) da biste shvatili da su naslovi birani u veri da su to ljudi koje Musk doživljava kao sebi ravne. Nema sumnje da se negde u njegovoj glavi već odmotava biografski film. Mnogi od ljudi koje prati preporučivali su mu film o Napoleonu – kao da je za tebe sniman!
Onda se sve ponovo promenilo kada je Twitter postao X. Kao i mnoge druge stvari koje radi, to rebrandiranje preko noći bilo je neočekivano, iako je najavljeno. Mesecima je ponavljao da Twitter ne može nastaviti po starom. Jedan od uobičajenih Muskovih poteza je da kompanije koje vodi u isto vreme hvali i kudi. Tesla će, izjavio je, zagospodariti budućnošću ili izgubiti vrednost. Twitter mora postati univerzalna platforma svakodnevnog života (plaćanja, komunikacija, distribucija sadržaja) ili zauvek propasti. Musk se divi Kinezima i kineskoj aplikaciji WeChat koja je kolonizovala život običnih Kineza i mnogo je ambicioznija od onoga za šta je Twitter dosad bio sposoban. Kupio je platformu da bi pokušao da izgradi aplikaciju za sve, znajući da u tom pokušaju rizikuje da je pretvori u aplikaciju ni za šta.
Pristup „sve ili ništa“ jedna je od glavnih odlika Muskovog svetonazora. Ako bih takvom pogledu na svet morao da izaberem ime, to bi verovatno bio „poletni katastrofizam“. Razmišljanja o dolazećoj katastrofi ispunjavaju ga elanom. Posle najave borbe s Zuckerbergom, što su online navijači jedva dočekali, uvereni da će Musk pobediti, iako Zuckerberg trenira džiu-džicu, Musk je na Twitteru delio šale o izgledima da borbu ne preživi. Njegova filozofija nije ona koja uči da čovek koji ništa ne stavlja na kocku ne može ništa ni dobiti, već ona koja kaže: hajde da sve stavimo na kocku i vidimo šta će se dogoditi? Izgleda da Musk zaista ne poznaje strah od neuspeha ili strah da će ispasti smešan (kao što je ispao posle otkazivanja borbe). Sve je bolje nego biti onaj jedanaestogodišnjak koji mozga o nespoznatljivosti univerzuma.
On to sebi može priuštiti zato što ulozi za njega nikada ne mogu biti tako visoki kao za druge ljude. Kada je ponudio 44 milijarde dolara za Twitter, bio je to nepromišljen potez – tipično impulsivan – što potvrđuje činjenica da se brzo predomislio, ali već je bilo prekasno da odustane od kupovine. Vrednost Teslinih deonica je počela da se topi, kao i Muskovo bogatstvo. A onda se za nekoliko meseci koje sam proveo na Twitteru njegovo neto bogatstvo uvećalo za iznos veći od onoga koji je isplatio za Twitter. Posle samo nekoliko sedmica, kupovina koja je izgledala kao nepromišljen kockarski potez donela mu je lep bonus.
U junu je uz fanfare objavio da će vlasnici vozila General Motorsa moći da koriste Tesline stanice za punjenje baterija, što treba da podstakne prodaju električnih vozila. Potez je prikazan kao još jedan dokaz Muskove mušičave filantropije. Ali kao što su brojni komentatori na Twitteru već primetili, samo u danu kada je vest objavljena tržišna kapitalizacija Tesle porasla je više nego što vredi čitav General Motors. Pre 50 godina General Motors je imao 700.000 zaposlenih samo u Americi. Sada se Musk igra nekadašnjim gigantom da bi pokazao svetu koliko mu je stalo do bolje budućnosti. I da bi usput zgrnuo još para. Svet nije više ono što je bio.
***
Stav koji sam nazvao poletnim katastrofizmom tipičan je i za mnoge naloge koje Musk prati. Na primer, ZeroHedge – libertarijanski desničarski blog nekadašnjeg bugarskog investicionog bankara Daniela Ivanđijskog – koristi moto iz filma Fight Club: „Ako čekamo dovoljno dugo, izgledi za opstanak svima padaju na nulu“. Kuda god da pogleda, ZeroHedge vidi samo dolazeće katastrofe – podivljala inflacija, slom novčanog sistema, pucanje finansijskih balona, razulareni liberalizam koji izjeda tkivo društva. Ali njegov ton nam istovremeno govori da će sve to biti beskrajno zabavno: ne samo zato što će se najzad pokazati da je bio u pravu, nego i zato što je dolazak kraja sveta odlična prilika da se dobro zaradi.
Musk takođe ne veruje gotovo ni u šta – demokratiju, Evropu, univerzitete, dolar – osim inteligencije. Zabrinut je zbog uspona sistema veštačke inteligencije. I ne može odoleti dobro sagrađenoj mašini. Rado prati naloge sa slikama stvari koje izgledaju „kul“ (u njegovom svetu „kul“ je najviši izraz odobravanja): neobične zgrade, neobične prirodne pojave, privlačno dizajnirane sprave (viktorijanski oštrač za olovke, ornamenti od duvanog stakla) i mnogo slika svemira (omiljeni nalog mu je Black Hole). Prati How Things Work i Oddly Satisfying. Angažman mu je uglavnom vizuelne prirode: jezik koristi lakonski, na ivici razumljivosti – često i u intervjuima ima problema sa završavanjem rečenica i dosta se ponavlja – ali nema sumnje da voli da gleda slike koje ga fasciniraju.
Izgleda da u pitanjima ukusa ne može da se opredeli između klasičnog i futurističkog. Ljudsko iskustvo deli na dva segmenta: prošlost koja uglavnom pripada polju estetskog i budućnost kojom će upravljati algoritmi. Otuda je najveći deo zapadne Evrope za Muska samo muzej pod otvorenim nebom (dok se ne ukaže prilika da negde smesti još jednu gigafabriku). Na njegovom Twitteru svakodnevno promakne poneka slika francuskog šatoa, rimskog hrama, cistercitanskog manastira ili drevnog engleskog koledža, uz komentar o lepoti koja oduzima dah. Za Muska nema nikakve razlike između rimskog hrama i engleskog koledža: i jedno i drugo su lepi ostaci na smrt osuđene prošlosti.
Ujedinjeno Kraljevstvo ima posebno mesto u Muskovom svetu kao primer zemlje čije je vreme prošlo, mada crkve, palate i crveni poštanski sandučići još stoje. Kao u epizodi serije Prijatelji snimljenoj u Londonu, Britanija nije ništa više od scenografije za priču koja je se ne dotiče. Izuzeci u toj pustinji su Kraljevsko učeno društvo, koje Musk izgleda ipak uvažava (Britanija još ima ponekog kul naučnika), i Guardian koji, kako je primetio, ponekad objavljuje članke koji mu se uopšte ne dopadaju. Kada je 9. jula naišao na retvit članka Posmrtno slovo za Twitter, odgovorio je: „Izgleda da se Guardian specijalizovao za pedanterijski propagandni rad“. Za nekoga ko tvrdi da je na Twitteru da bi testirao sopstvene poglede na svet, Musk ne pokazuje mnogo strpljenja za drugačija mišljenja.
Praćenjem Muskovog Twittera stiče se izvesna predstava o tome kako izgleda svet posmatran njegovim očima. Što me je podsetilo na staru karikaturu iz New Yorkera, Pogled na svet sa 9. avenije, na kojoj najviše prostora zauzima 10. avenija, ostatak Amerike je sićušan, a svet u daljini jedva primetan. Na Muskovoj slici sveta Amerika ne zauzima mnogo prostora, kao ni ostatak planete. Ponekad primeti Kinu ili Indiju, ali uglavnom vidi ono što mu je ispred nosa ili stvari koje su sasvim van domašaja običnih smrtnika. Tesline fabrike zauzimaju dosta mesta. Ali osim njih, tu nema mnogo stvari vrednih naše pažnje dok čekamo na veliku seobu u svemir. Sve što je smešteno između te dve krajnosti odiše irelevantnošću, na primer, snimci na kojima Ricky Gervais objašnjava razlike između pasa i mačaka. Podeljen između sada i ovde i daleke budućnosti u kojoj nema ničega što bi današnji ljudi prepoznali, Musk zapravo nema sopstveno stajalište. Intenzivno je prisutan i gotovo neljudski distanciran. Očigledno je da je genije, ali isto tako i budala. U njemu je otelovljen duh našeg vremena.
The Guardian, 23.09.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.11.2023.
NOVE TEHNOLOGIJE