Digitalna politika

Zašto progresivne stranke moraju posvetiti više pažnje digitalnoj ekonomiji?

Čim su laburisti objavili novi manifest, otišao sam na njihovu veb-stranicu u nameri da ga pročitam. Da bih stigao do teksta prvo sam morao da prođem kroz portal na kojem su mi ponudili da napravim „sopstvenu verziju manifesta“. Svaki posetilac je mogao da odabere probleme za koje veruje da su zaista važni, nakon čega bi se tekst manifesta automatski preuredio tako da te probleme posebno naglasi.

Mislim da je to najbolja ilustracija svega što je bilo pogrešno u laburističkoj kampanji. Kampanja je bila naizgled interaktivna, tehnološki napredna i prilagođena publici: politika je predstavljena padajućim menijima sa mnoštvom različitih opcija za raznoliko i uglavnom nezainteresovano biračko telo. U stvarnosti, laburisti su glasače tretirali kao nedorasle, zaslepljivali ih jeftinim trikovima i skretali im pažnju sa zaista važnih pitanja. Kampanja je samo potvrdila utisak da laburistička strategija svodi politiku na niz transakcionih izbora koji se mogu proizvoljno ređati i premeštati da bi se proizvela instantna politička filozofija. U pokušaju da iskoriste transformativne moći Interneta da unaprede progresivnu politiku, laburisti su uspeli da trivijalizuju i jedno i drugo.

U međuvremenu, torijevci su se držali staromodne političke kampanje – uključujući jednostavan izborni slogan, direktan kontakt sa glasačima u okruzima sa malom većinom i opširan i dosadan manifest. Ishod je bio predvidljiv. Izbori 2015. godine pokazali su da digitalna politika nije ono što su mnogi mislili da jeste. Ne znamo koliko su tabloidi uticali na ishod izbora, ali sasvim je izvesno da Tviter nije presudio. Izgleda da su stari mediji imali važniju ulogu nego društvene mreže. Ipak, pogrešićemo ako zaključimo da je digitalna politika tek još jedan tehnološki mehur koji je nestao u sudaru sa onim što David Edgerton opisuje kao „šokantan povratak prošlosti“. Informatička revolucija transformiše politiku – ali ne onako kako smo se nadali. Previše vremena je utrošeno na razmišljanje o tome kako se nove tehnologije mogu iskoristiti za ciljeve političkih partija; ni približno dovoljno na ispitivanje kako tehnologija suštinski menja ono što njihovi ciljevi treba da budu. To je tema kojom bi laburisti morali započeti razgovore o narednim koracima.

Nova elektronska granica nejednakosti

U osvit tehnološke revolucije mnogi su izražavali utopijsku nadu da se nalazimo na ivici novog doba elektronske demokratije u kojem će direktno učešće i politički angažman glasača postati norma. Obećavali su nam transparentnost, dostupnost i svakodnevne referendume o važnim pitanjima.

Ali ništa od toga se nije dogodilo. Dok su naša očekivanja bledela – uključujući i neutemeljene nade da će slobodna distribucija informacija dovesti do pada autokratskih režima – pažnja je preusmerena na prizemnije projekte obezbeđivanja podrške i motivisanja glasača. Era digitalne politike 2.0 inaugurisana je Obaminom kampanjom 2008, koja je potvrdila veliki potencijal društvenih medija kada se oni kreativno koriste, naročito za kontakt sa mladim ili nezainteresovanim glasačima. Izgleda da laburisti i dalje žive u 2008. godini (apsurdna odluka o angažovanju Davida Axelroda to potvrđuje). Pitanje o tome kako digitalna tehnologija utiče na način na koji ljudi glasaju i politički se angažuju i dalje je važno. Ipak, neuporedivo je važnije kako je ista tehnologija promenila naš način života. Mnoge od tih promena ostaju u drugom planu, pa političari veruju da nema potrebe da se njima bave, ako su ih uopšte svesni. Ipak, činjenica je da političari koji promene ignorišu, naročito oni sa levice, čine to na sopstvenu štetu.

Na primer, niko ne govori o redistributivnim učincima nove političke ekonomije koju stvaraju društvene mreže. Toliko smo se navikli na činjenicu da su mnoge od usluga koje koristimo putem Interneta besplatne – od Fejsbuka i Gugla do Gardijana i nacionalne železnice – da to više i ne primećujemo. Naravno, te usluge nisu besplatne; razlika je samo u tome što ih ne plaćamo novcem, već svojim podacima – ličnim podacima o navikama, izborima i planovima koje otkrivamo svaki put kada usluge koristimo. Ti podaci se mogu pretvoriti u novac kroz reklame.U novoj ekonomiji informacije se razmenjuju za informacije koje posrednici pretvaraju u novac. Ali ako u zamenu za besplatne usluge dajemo lične podatke, možemo pretpostaviti da u toj razmeni neki ljudi prolaze bolje od ostalih, jer podaci određenih ljudi vrede više od podataka nekih drugih ljudi. Trebalo bi da oni koji raspolažu sa više novca – relativno dobrostojeće grupe do kojih planeri reklamnih kampanja žele da dopru – za svoje podatke dobijaju više, ako nova ekonomija funkcioniše na taj način. Činjenica da se to ne događa znači da oni sa višim prihodima na izvestan način subvencionišu manje imućne grupe tako što omogućuju da usluge budu besplatne za sve. Korisnost društvenih mreža se ne može zanameriti – ako bi Fejsbuk sutra nestao, svet bi to itekako primetio. Isto tako, nisu trivijalni ni novčani iznosi koji se obrću – ako bi Fejsbuk sutra počeo da naplaćuje usluge, ljudi bi to osetili. U doba besplatnih stvari politika nejednakosti je komplikovanija nego što smo mislili.

Redistribucija i regresivnost u digitalnoj ekonomiji

Ne tvrdim da je to glavni razlog zašto poruke laburista o rastućoj društvenoj nejednakosti i ugroženoj srednjoj klasi nisu donele željeni učinak. Ali to je verovatno deo objašnjenja, ako ni zbog čega drugog onda zato što imućniji delovi srednje klase pomažu manje imućnima da vode ono što se danas smatra pristojnim životom – umreženi život. Ne tvrdim ni da su ti redistributivni učinci univerzalni – i dalje su najveći gubitnici najsiromašniji, uključujući tu i veliki broj starih, svi oni koji su lišeni resursa digitalnog doba jer ne mogu da im pristupe. Isto tako, ne može se tvrditi da ujednačavajući efekti nove tehnologije, koliko god da su dobrodošli, uspešno neutrališu rastuću nejednakost. Besplatne knjige na Amazonu su dobra stvar, ali to ne znači mnogo porodici koja nema dovoljno novca za sveže voće i povrće.

Progresivne političke partije moraju razumeti taj novi složeni teren i razmisliti kako najbolje da mu pristupe. U ovom trenutku to je ekonomija koju gotovo u celosti pokreću ogromni korporativni monoliti digitalnog doba. Gugl i Fejsbuk diktiraju uslove funkcionisanja tržišta i menjaju ih svaki put kada promene svoje algoritme – primoravajući sve ostale, uključujući države, da im se prilagođavaju. Pitanje je da li vlade, pa čak i nadnacionalne organizacije kao što je EU, poseduju moć i znanje potrebno da se novi monopoli razgrade (možda će to obaviti samo tržište umesto njih). Ipak, vlade mogu pokušati da usmeravaju njihove postupke tako da unverzalizuju što više generisanih koristi i uvere građane da usluge od kojih sve više zavise nisu samo vlasništvo Fejsbuka koji ih može ponuditi ili uskratiti po svojoj volji. Progresivne političke stranke moraju razviti nove strategije za oblikovanje nastajuće ekonomije, umesto da se drže uskog skupa političkih taktika kojima ih koriste samo za potrebe izborne kampanje.

To je naročito važno kada se ima u vidu da nastajuća politička ekonomija digitalne revolucije nosi izvesna izrazito regresivna obeležja. Najvažnije među njima tiče se privatnosti – to je tema koja je bar dosad privlačila najviše pažnje. Informacije koje dajemo o sebi prikupljaju se bez obzira na naš društvenoekonomski status ili prihode – ljude slabijeg imovnog stanja neće ostaviti na miru samo zato što je poznavanje njihovih potrošačkih navika manje vredno. U pitanju je proces mašinskog učenja koji koristi ogromne količine podataka, a mašine koje uče ne znaju šta, zapravo, žele da saznaju: niko ne može izmaći njihovim beskrajnim apetitima. Ipak, bogati – naročito oni koji imaju pristup stručnim tehničkim znanjima i podršci – imaju više izgleda da se zaštite od narušavanja privatnosti nego ljudi koji nemaju potrebne resurse i podršku. Jedno od najvećih licemerja digitalnog doba su napori koje tehnološki milijarderi ulažu da bi se zaštitili od narušavanja privatnosti koje njihov poslovni model podrazumeva i nameće svima. Mark Zuckerberg je kupio sve kuće koje okružuju njegovu kuću u Palo Altu da niko ne bi mogao da ga špijunira. Teže je doći do elektronske adrese viših menadžera u Guglu nego do adrese predsednika države. U ovom svetu novac kupuje zaštitu.

Još ne znamo kakav je politički potencijal tog problema, jer izgleda da većini ne smeta to što nas špijuniraju (dokle god je u pitanju onlajn špijuniranje: ljudi koji nikada ne bi dozvolili neznancima da im preturaju po ličnim stvarima spremno stavljaju svoje virtuelne posede na raspolaganje čitavom svetu). „Ako nemaš šta da kriješ, nemaš čega da se plašiš“ – izgleda da je to mantra kojom se rukovodi većina korisnika mreže. Ali nove duboke nejednakosti koje nastaju nisu ograničene na domen privatnosti.

Birokratija i tehnobirokratija

Digitalno doba generiše ogromne nove količine birokratskih poslova koji troše ljudsko vreme i energiju, a koji najviše opterećuju one koji nemaju mogućnosti da se zaštite. Samo odgovaranje na elektronsku poštu odnosi veliki deo vremena pripadnika ugrožene srednje klase (bogati plaćaju nekoga da to radi umesto njih, dok siromašni obično ne rade na poslovima koji generišu velike količine pošte). Vreme je sve dragoceniji resurs, naročito otkako se pokazalo da je svet bez papirologije bio još jedna velika iluzija: na mnogim radnim mestima (uključujući moje, na univerzitetu) putanje virtuelnih dokumenata nastavljaju da se množe, a u stopu ih prate fizički odštampani dokumenti. Zasposleni u državnim službama – u bolnicama, opštinama, policiji, poreskoj upravi – naročito su ugroženi. To stvara utisak da je državna birokratija deo problema – čak i za partije levice.

Kao što je David Graeber pokazao, desničari su uspeli da monopolizuju ideju da su oni jedini zaštitnici malog čoveka u borbi protiv birokratske mašinerije. To je dvostruko pogubno za socijaldemokratiju. Prvo, zato što je apsurdno. Neoliberalni poredak i insistiranje na efikasnosti odgovorni su za sve veći pritisak na vreme zasposlenih; nove tehnologije samo ubrzavaju taj proces. Političke partije koje se zalažu za slobodno delovanje tržišnih sila sigurno neće zaštititi obične ljude od njihovih razornih posledica. S druge strane, upravo zahvaljujući tome što su uspele da kooptiraju ideju o suprotstvljanju birokratskom aparatu i klasi profesionalnih političara, te partije ostavljaju utisak da se bore za prava obespravljenih grupa. Smešna je ideja da tirade protiv rastrošnog zdravstva i programa socijalne zaštite mogu spasiti bilo koga od nemilosrdnog pohoda tehnobirokratije. Ipak, konzervativci nekako uspevaju da je prodaju.

To je drugi veliki problem socijaldemokrata: nekada su imali jezik kojim su govorili o tim problemima, ali u međuvremenu su ga zaboravili. U prve dve trećine dvadesetog veka socijalizam je nastojao da oslobode ljude rada, a ne da im produži radno vreme.

Smatralo se da je u jednom pravičnom društvu pitanje slobodnog vremena važno političko pitanje – šta je slobodno vreme i šta ga čini mogućim. Digitalno doba je navelo političare da zaključe da je to pitanje izvan njihove nadležnosti, jer danas imamo toliko različitih opcija za trošenje slobodnog vremena. Ali tehnologija koja je te opcije učinila dostupnim u isto vreme redukuje vreme raspoloživo za njihovo korišćenje. Političari danas ne mogu intervenisati na tradicionalne socijaldemokratske načine, ali socijaldemokrate bi morali da pokažu glasačima da još razmišljaju o tome. Uostalom, partije desnice su dokazale da je za dobar rezultat dovoljno da ostavimo utisak da nam je stalo.

Pohod mašina

Iza problema sve većeg opterećenja birokratijom krije se jedan dublji strah koji gotovo niko od političara ne pokušava da artikuliše, možda zato što se ne usuđuju. Koliko će radnih mesta uopšte preostati kada računovodstvene mašine stignu do svog punog kapaciteta? Jasno je da će različite oblike činovničkog i administrativnog rada na koje otpada lavovski deo poslova stvorenih novim tehnologijama uskoro istisnuti te iste tehnologije. Zašto mašine ne bi same odgovarale na elektronske poruke koje primaju od drugih mašina? Fraze kao što su „internet stvari“ i „razvijena robotika“ još zvuče previše apstraktno za većinu demokratskih političara, ali one opisuju stvarnost koja dolazi. Nedavno obavljena istraživanja pokazuju da na gotovo polovini današnjih radnih mesta mašine mogu da zamene ljude u doglednoj budućnosti.

Neko će reći da nema potrebe za panikom i da će digitalna revolucija na kraju otvoriti tačno onoliko radnih mesta koliko ih je zatvorila, kao i sve prethodne tehnološke revolucije. Međutim, postoje ubedljivi razlozi da poverujemo da se ovog puta događa nešto novo. Tempo tehnoloških promena, u kombinaciji sa dokazima da su novi korporativni tehnološki giganti (kao što je Fejsbuk) uspešniji u generisanju prihoda nego u otvaranju radnih mesta, pokazuje da se nalazimo na pragu velike društvene promene. Lanci restorana u Americi sve češće zamenjuju konobare tablet računarima postavljenim na stolove, jer je to jeftinije, brže i pouzdanije. U mom lokalnom supermarketu u Kembridžu postavili su dvadeset kasa na kojima kupci sami pakuju i plaćaju robu. Tu su samo dvojica zaposlenih asistenata koji pomažu kupcima i vode računa o mašinama. Ne samo da je broj novozaposlenih manji od broja otpuštenih, nego je i rad na takvim mestima zahtevniji: zaposleni su neprestano pod pritiskom i sa kupcima komuniciraju samo kada nastane neki problem, zbog čega su svi nervozni. Naravno, to nije sve. Upravo nastaju čitave nove industrije – „instruktor zumbe“ je jedno od zanimanja koja beleže najbrži rast u Americi. Takođe, ljudska kreativnost još dugo neće izgubiti na ceni. Na takve trendove političari obično odgovaraju naglašavanjem potrebe za dodatnim i boljim obrazovanjem. Ali, osim što je to lakše reći nego učiniti, to nije dovoljno rešenje za društvene i ekonomske potrese dolazećeg doba mašina.

Socijalna zaštita u digitalno doba

Može nam se činiti da je sve to previše daleko od praktične potrage za rešenjima koja će jednog dana laburiste ponovo dovesti na vlast. Ali laburisti – kao i sve političke stranke – moraju pronaći nov način razmišljanja o neizvesnoj budućnosti u kojoj će se ti budući izbori održati. Previše postizbornih rasprava je usmereno na prošlost – ne samo neposrednu prošlost iz vremena Blaira i Browna, već dužu laburističku tradiciju angažovanja i delovanja zajednice. To je važna tradicija, ali ona se mora prilagoditi svetu u kojem ideje o zajednici i angažmanu prolaze kroz radkalne tehnološke promene. U isto vreme laburisti moraju revidirati svoju kratkoročnu strategiju u svetlu novih trendova. Tvrdnje torijevaca da su uspeli da pretvore Britaniju u najveću fabriku novih radnih mesta u Evropi naći će se na udaru ne samo moguće dolazeće krize nego i same političke ekonomije digitalnog doba koja otvara i ubrzo potom zatvara radna mesta, koja su uvek neizvesna i vremenski ograničena. Možda su ugovori sa nultim brojem radnih sati dobar način da ljude učinimo konkurentnijim u odnosu na mašine, ali to je utakmica u kojoj pobeđuje samo jedna strana.

Prava radnička partija bi morala da razmisli kako da promeni same uslove nadmetanja na način koji će osigurati da ekonomska korist ne bude poništena visokim ljudskim gubicima. Parališući tehnološki determinizam – utisak da se nalazimo pod kontrolom sila progresa koje ljudi više ne mogu kontrolisati – upućuje na zaključak da je država zaista postala suvišna. Ali to je apsurdno. Politika nikada nije bila važnija za oblikovanje društvenog okruženje u kojem će se promena odvijati. Socijaldemokrate se moraju zapitati šta je tačno socijalna zaštita u takvom okruženju i šta država može učiniti da je obezbedi. Ništa od toga neće biti lako, ali laburiste svakako čeka desetak godina u opoziciji i imaće dovoljno vremena za razmišljanje. Digitalna politika nije samo korišćenje Tvitera da se glasači pozovu na biračka mesta. U doba digitalne revolucije, koja traje tek četrdeset godina, jedna decenija je čitava epoha. Tempo promena će se i dalje ubrzavati. Budućnost neće pripasti strankama koje pokušavaju da zaustave ili kontrolišu promenu, jer to niko ne može, već onoj stranci koja uspe da promenu stavi u službu interesa većeg broja ljudi nego što je to danas slučaj.

David Runciman je profesor političkih nauka i Šef katedre za političke nauke i međunarodne odnose na Univerzitetu u Kembridžu.

Social Europe, 03.08.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 11.08.2015.

NOVE TEHNOLOGIJE