Ruševine Beograda

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Ruševine Beograda

Najnovija hajka protiv Fonda za humanitarno pravo ovoga puta je upakovana zajedno sa besmislenim opiranjem da se dostave dokumenti Vojnobezbednosne agencije koje je zahtevao Zaštitnik građana, a tome je dodata i pritužba transrodne Helene koja se zbog diskriminacije Ministarstva odbrane žalila Poverenici za zaštitu ravnopravnosti građana. Prilično očekivano, izveštavanje medija se već dva dana svodi na izjave predstavnika vlasti koji (svako na svoj način) govore o “napadu na državu i vojsku”.

Sada kada su pokušaji da se ukaže na kršenje ljudskih prava (slučaj “Rudnica”, slučaj “Diković”) i pokušaji da se zaštite ljudska prava za koja postoji osnovana sumnja da su prekršena (navodi o prisluškivanju, odbijanje VBA da dostavi dokumenta, diskriminacija transrodne osobe) predstavljeni kao rušenje vojske i države po nalogu stranih sila i mentora, nema više prostora za sleganje ramenima. Na delu je kačenje target znaka na sve koji ukazuju da je zakon prekršen.

Naravno, vlast je najosetljivija na kritike da su zakoni koji se tiču ljudskih prava prekršeni. Posle target-a ostaje samo da neko NN lice (ili grupa) uzme pravdu u svoje ruke. Potpuno je nebitno da li će to biti tokom Prajda, mitinga podrške Vladi ili neke hladne februarske noći. Kada je neko mogao da pretuče Nemca zato što je govorio drugi jezik, zašto neko ne bi mogao i “ove” koji DOKAZANO “rade protiv države i vojske”.

Uspešna manipulacija u ovom slučaju je dala i uspešne rezultate.

Da li građani znaju šta piše u dosijeu “Rudnica” koji je pre par dana predstavio Fond za humanitarno pravo? Ne znaju, jer mediji gotovo da nisu izvestili o sadržaju ovog izveštaja.

Da li građani znaju za koje zločine Fond za humanitarno pravo ima dokaze da je general Diković bio umešan u njih? Medijima nije zanimljivo da izveste o ovome, već samo da “Fond optužuje”. Odličan primer su “Večernje novosti” koje su efikasnije od svakog suda, pa na naslovnoj strani objavljuju da “Dikoviću podmeću zločine”.

Da li su mediji izvestili o dokazima prema tom generalu, a koje je Fond izneo pre tačno tri godine? I tada je najmanje bilo izveštaja o zločinima za koje postoji osnovana sumnja da su počinjeni uz učešće generala Dikovića.

Da li građani znaju šta je tačno Ombudsman tražio od VBA? Znaju da je to nešto vezano za prebijanje Premijerovog brata. Možda poneko zna i koji detalj više, ali to je sve.

Da li građani znaju šta je major Helena tražila i očekivala od vojske ? Verovatno se najveći broj građana smejao ovoj drskosti da “neko takav” uopšte traži bilo kakva prava. Najveći broj verovatno misli da je nagrada da “neko takav” dobije penziju. Detalje o tome na šta se tačno Helena žalila, gotovo niko ne zna.

Nasuprot tome, građani veoma dobro znaju IZJAVE Premijera, Ministra odbrane, poslanika vladajuće partije, Predsednika Srbije, kao i njihova saopštenja koja se ponavljaju svakih sat vremena u kratkim formama, pakuju sa “mišljenjem analitičara” i začinjavaju bombastičnim naslovima tabloida. Za “narod” je dovoljno da je neki odbor u Skupštini zaključio da “VBA nije prekršila zakon”, a da je Predsednik Srbije sedeo sa generalom Dikovićem i rekao da je general Diković častan oficir i da ti napadi očigledno predstavljaju pokušaj da se diskredituje i destabilizuje Vojska Srbije, ali i da se ponizi sve što je u Srbiji dobro učinjeno u prethodne dve i po godine.

U Srbiji je uvek dobro prolazila vest da nam “neki krugovi spolja” zajedno sa “nekim krugovima u zemlji” rade o glavi kako bi nas vratili u haos iz kog je Srbija počela da izranja (ponovo Predsednik Srbije). Ministar odbrane poentira: Ovo je zavera, kako ne vidite.

Na socijalnim mrežama postoji određena doza spremnosti da se brani Ombudsman od napada izvršne vlasti, do poziva na proteste zbog ovih napada. Međutim, užasno je glasno ćutanje o mogućnosti da je čovek koji vodi Vojsku Srbije počinio najteže povrede ljudskih prava. Nema ni zahteva da se pokrene postupak i utvrde činjenice.

Neko ne veruje, neko ne želi da veruje, a nekog se naprosto ne tiče – jer su žrtve Albanci. Ljudima bi verovatno bilo lakše da pokažu malo interesovanja kada bi žrtve zločina bili Srbi. Verovatno ima i onih koji misle (glasno ili ćuteći) da Fond “sigurno greši”. Svima je zajedničko da ne žele da ni posle četvrt veka od početka oružanih sukoba počne pravo suočavanje s prošlošću i suđenje svima koji su na bilo koji način umešani u najteže povrede ljudskih prava. Da nije tako, napadi na jednu nevladinu organizaciju koja ukazuje na postojanje dokaza da je neko izvršio ratni zločin ne bi prošli tiho i bez osude javnosti.

Tri saveta:

1. Pored Dosijea “Ljubiša Diković” i priloga tom dosijeu koji se nalaze na sajtu Fonda za humanitarno pravo, pročitajte Dosije “Rudnica”

2. Za one koji i dalje ne veruju da se desila Srebrenica: Dosije “Deseti diverzantski odred Glavnog štaba Vojske Republike Srpske”

3. Pripremite se da će biti mnogo gore.

Peščanik.net, 31.01.2015.

Srodni linkovi:

TEMA – KOSOVO

VIDEO – RUDNICA

Milica Kostić – Pomagači udruženog zločinačkog poduhvata u državnoj službi

Nemanja Stjepanović – Velike oči

Nataša Kandić – Novinari Politike nemaju saosećanja za žrtve

Nemanja Stjepanović – Reakcija na tekst „Američki desant na Dikovića“

Vesna Pešić – Ništa bez naših izdajnika

Fond za humanitarno pravo – Tužilaštvo i Rudnica

Nataša Kandić – Zavera ili jačanje vladavine prava

Milica Jovanović – Rudnica

Sandra Orlović – Zavet ćutanja

Fond za humanitarno pravo – Tužilaštvo i Rudnica

Fond za humanitarno pravo – Novi načelnik Generalštaba nema čistu prošlost

Nataša Kandić – Direktno ministru Šutanovcu

Nataša Kandić – Provera demokratije prema vojnom uputstvu

VIDEO – Topli zec za ombudsmana

Dejan Ilić – Naši suvereni

Bojan Gavrilović – Ja sam zaštitnik građana

Miša Brkić – Zlokobni pir

Dejan Ilić – Nezreli za vlast

Saša Ilić – Premijerov mekgafin

Dejan Ilić – Ringe ringe raja

Miroslav Hadžić – Besramne misli

Sofija Mandić – Sramota