Bivši predsednik Srbije Boris Tadić već duže vreme šalje signale javnosti, pripremajući je za mogućnost da, pod određenim okolnostima, bude kandidat na predsedničkim izborima. Možda je to i pretnja opoziciji, poruka da se uozbilji i nađe kandidata jer, inače – eto njega, eto nas! Bar jednom prilikom je otišao toliko daleko da je izjavio da će se svakako kandidovati ako proceni da ne postoji bolji kandidat opozicije. Ovih dana ponovo izjavljuje da, za sada, ne vidi jakog konkurenta Vučiću, ali sebe, očito, i dalje takvim smatra. Da li i najjačim – pokazaće vreme i to uskoro, ali se čini da je odluku već doneo.
Na stranu sada procena pisca ovih redova da je krug stranaka i predstavnika šire javnosti spremnih da ovu kandidaturu podrži veoma uzak, čak neznatan. Neka bude da je ta procena pogrešna. Na stranu i rezerve u smislu toga da li bi to rešenje uopšte bilo razumno sa stanovišta šansi za uspeh. Neka grešim i u pogledu tih rezervi. Konačno, na stranu i bojazan da u svemu ovome ima mnogo duboko lične motivacije i cinične želje da deo javnosti, koji je bio otvoreno protiv Tadića na izborima 2012. godine, sada bude na izvestan način primoran da glasa za njega. Neka je i ta bojazan neutemeljena.
Međutim, postoji jedna suštinska, sadržinska prepreka toj kandidaturi, koje sam Tadić ili nije svestan ili zaista misli da je igra na tu kartu dobitnička. Radi se o sledećem: Tadić ističe da bi se kandidovao isključivo ukoliko bi „procenio da niko od drugih kandidata neće moći da pobedi Vučića, ali i da upravlja državom“. On je uveren da je, posle smene vlasti, potrebno „upravljati u okolnostima u kojima će biti potrebno paralelno i saniranje ogromne štete koja će ostati iza ove vlasti“. A onda ponavlja ovih dana: „Žao mi je što se u međuvremenu zaista nije pojavio kandidat za kog bih smatrao da je u stanju ne samo da pobedi Vučića, već i da upravlja duboko kriminalizovanom državom i društvom kakve će ostati iza ove vlasti“.
Dozvoljavam da je kritika koju iznosim sholastička i sterilna, ali razume se da je moje uverenje da je, ipak, reč o suštinskoj stvari: predsednik Srbije po Ustavu Republike ne vlada i ne upravlja. Tadić je dobar deo glasača izgubio upravo zato što je vladao i upravljao i to ne samo da nije bio njegov zadatak, nego je, radeći to, pravio velike greške. „Ko radi, taj greši“ – to je tačno, ali greši i onaj koji radi što ne treba, a najviše onaj koji greške pravi radeći nešto što ne samo da nije njegov posao, nego ne bi ni smeo da se time bavi.
Budući predsednik Srbije, ako bi bio izabran opozicioni kandidat, morao bi da bude odan Ustavu do poslednjeg slovca. Nikakvo upravljanje tu ne dolazi u obzir, a naročito ne ono koje podrazumeva, na primer, obračun sa kriminalom, krojenje ekonomske politike ili rešavanje komunalnih problema. U svim tim pitanjima predsednik je (ako išta) više jedan autoritet koji će svaku razumnu aktivnost da podrži, da ohrabri, pa i da podstakne na neki način. Ništa više od toga… Jednostavno – nije u njegovoj nadležnosti. Salve kritika upućuju se svakodnevno AVtokratoru zbog takvog ponašanja, a ovde se ponovo javlja kandidat koji bi takođe da „upravlja“, koji bi i sam da krši ustav (ponovo!), ali nam obećava da će to da čini bolje od sadašnjeg kabadahije i da će sve to odnekud sledećeg puta da izađe na dobro.
Budući predsednik Srbije, naročito ako bi bio u kohabitaciji sa ohlokratskom vladom koju bi ponovo činio SNS sa prišipetljama, morao bi da ide među narod i da budi kod građana uspavano dostojanstvo. Da ih uveri, da im pokaže, da ih razdrma, da ih angažuje, da rasplamsa zainteresovanost za demokratski politički proces i da učini sve što može da građani istinski shvate da su gospodari tog procesa. Da osvesti spoznaju da građanima i samo njima pripada suverena vlast, da je njihova reč svetinja, da je nihov glas – „glas boga“ i da, kada izlaze na izbore, taj čin treba da shvate kao trenutak kada tu suverenost neposredno izražavaju. Da uspe da približi građanima ideju da je svaki politički proces sekularna liturgija i da mu najmanje priliči otaljavanje, nezainteresovanost, lažljivost, sebičluk, neznanje, prevarnost ili otupelost.
Budući predsednik Srbije najveći deo aktivnosti treba da posveti tome da kod svakog građanina probudi kuraž u odnosu na svakog predstavnika bilo koje vlasti i da bude svojevrsni narodni tribun i, na kraju krajeva, učitelj demokratije, slobode i vladavine prava svima onima koji to još nisu savladali. Treba nam predsednik koji će umeti da građanina ohrabri da bude građanin, da zahteva svoje pravo i da uvažava tuđe. Treba nam predsednik koji će sve to činiti uprkos preprekama, skromnim rezultatima ili podsmesima. Ali od uspeha u takvom poduhvatu zavisi i uspeh borbe protiv kriminala i rešavanje upravnih stvari i pitanje komunalnih službi i uopšte rešenje svakog problema koji tišti svakog pojedinačnog građanina, ali na jednom opštem planu, stvaranjem atmosfere i duha u kojem građanin poštuje sebe i druge i ume da se za svoje pravo izbori. Drugog načina nema. Svakako nam ne treba predsednik koji bi da vlada i upravlja…
Peščanik.net, 23.09.2021.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Spomenik za Dražu - 21/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (II) - 17/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (I) - 12/09/2024