O napadima na Pravni fakultet Univerziteta Union u kontekstu aktuelne studentske pobune
U jeku dramatičnih dešavanja kojima svedočimo nametnula se jedna za ovaj trenutak periferna tema koja, ipak, zaslužuje komentar. Reč je o privatnim fakultetima i, sasvim specifično, o svojevrsnoj reprodukciji stereotipa koji, u aktuelnim dinamičnim okolnostima, dobijaju bizarne forme svojevrsnog lova na veštice. Bilo bi, razume se, kratkovido negirati postojanje problema u visokom obrazovanju, kao i specifično u pogledu privatnih obrazovnih ustanova, ali je pripisivanje uzroka tih problema isključivo privatnim fakultetima i svim privatnim fakultetima – ako već nije izraz podlosti i malicioznog ignorisanja činjenica – ravno slepilu.
No, zalaženje u detalje te teme odvelo bi predaleko od sasvim specifičnog povoda za ovaj tekst, zbog čega ću i biti vrlo određen. Naime, kadagod se nekome ne dopadaju stavovi ili postupci izvesnih javnosti poznatih pojedinaca – naročito ako je reč o percipiranoj ili stvarnoj nekompetentnosti ili vernosti režimu – gotovo po pravilu se ti pojedinci dovode u vezu sa nekim od privatnih fakulteta. U ovom tekstu pokušaću da pokažem svu apsurdnost takvih stavova na osnovu sopstvenih saznanja vezanih za moje radno mesto, odnosno za Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu (PFUUB), izdvajajući nekoliko karakterističnih situacija.
Najočigledniji primer ove pojave jeste dobro poznati režimski čovek, advokat Vladimir Đukanović. Njegovo ime često se povezuje sa PFUUB, razume se, u kontekstu osporavanja njegovih sposobnosti, pravničkih, moralnih i intelektualnih. Ne baveći se ovde analizom niti jednog navedenog aspekta, upoznao bih javnost sa činjenicom da advokat Đukanović sa PFUUB nema skoro nikakve veze: diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na istom fakultetu stekao je i zvanje mastera prava, dok ga za PFUUB jedino veže to što je svojevremeno pokušao da doktorira na tom fakultetu ali na tom pokušaju je i stao i doktorat nije odbranio. Ispostavilo se da je, kako sam kaže, bilo teško položiti jedan ispit, pa je studije, kako sam načuo, nastavio na drugom fakultetu. Može svako koga zanima da proveri na kom, taj podatak nemam.
Drugi, manje poznat i ređe eksploatisan slučaj vezan je za tužioca Nikolu Pantelića. Pošto je svojevremeno bio izložen kritici zbog određivanja pritvora učesnicima protesta protiv režima, od kojih su neki bili veoma mladi (što je izazvalo ogorčenje javnosti), odjednom su se pojavili komentari da je reč, naravno, o „pravniku sa Uniona“. Međutim i Pantelićev slučaj skoro je identičan Đukanovićevom: prijavio je temu disertacije, ali disertaciju nikada odbranio nije. Otkud je odjednom neodbranjena disertacija „na Unionu“ važniji karijerni podatak od činjenice da je, na primer, zvanje diplomiranog pravnika i master prava stekao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu ili da je bio saradnik (državnog) Instituta za uporedno pravo jasno je samo mikrokefalima koji takve bedastoće proturaju.
Treći je Marko Đurić, aktuelni ministar spoljnih poslova. Nesrećna pojavnost i redak ulizivački talenat preporučili su ovog režimskog čoveka u percepciji sveznadara nesrećnijih i od samog Đurića za diplomca PFUUB. No, za razliku od prethodno navedenih i javnosti poznatih ličnosti, Đurić zaista jeste diplomirao na privatnom fakultetu i to na Pravnom fakultetu za pravosuđe i privredu u Novom Sadu (podatak iz javno dostupne biografije), ali sa PFUUB nema nikakve veze.
Nađu se i pojedinci koji ne razlikuju univerzitet od fakulteta, odnosno fakultete unutar univerziteta. Tako se pokoji tobožnji revnosni branilac visokog obrazovanja u Srbiji doseti da optuži PFUUB da ima veze sa lažnim doktoratom Aleksandra Šapića. U svakom slučaju, PFUUB sa Šapićem takođe nema nikakve veze, a Fakultet za industrijski menadžment na kojem je Šapić studirao istupio je iz Univerziteta Union, čiji deo je odista bio u vreme Šapićevih studija.
Tendencija iznošenja neistina o PFUUB je jasna: kompromitovanje jedne obrazovne ustanove implikacijom da ona „deli diplome“ pravnika pojedincima čije postupke javnost kritikuje, koji se optužuju za korupciju, prorežimsku pristrasnost ili čije se političko delovanje ne dopada kritičaru. Pritom, zanimljivo je da niko ne optužuje Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu što je javnosti podario, najpre, samog Vučića (prema rečima nekadašnjeg dekana i svojevremeno uglednog profesora državnog Pravnog fakulteta „jednog od najboljih studenata“ tog fakulteta), zatim Tomu Monu, Vesića, Selakovića i, uopšte, čitavu vrlo raskošnu galeriju bizarnih likova, od kojih u poslednje vreme teško može da se zaobiđe stanovita novinarka ružičaste televizije. A o prorežimskom delovanju vrlo istaknutih profesora tog fakulteta da se ni ne govori! Pri tome, želim da budem do kraja jasan: ni ne treba identifikovati Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu sa takvim (ili bilo kojim drugim) pojedincima, ali je još manje razumno poistovećivati PFUUB sa ličnostima koje sa tim fakultetom nemaju nikakve veze ili se veza svodi na pokušane ali prekinute studije.
Proizvoljno i neutemeljeno poistovećivanje čitave ustanove sa omraženim ili prosto kritikovanim javnim ličnostima svakako je poseban nivo zaumnosti ili malicioznosti, ali ništa manje to nije i izvođenje zaključaka o čitavoj ustanovi na osnovu individualnih stavova pojedinaca koji sa fakultetom jesu povezani, bilo kao studenti, bilo kao nastavnici. To je naročito postalo aktuelno u kontekstu studentskih protesta i sve izraženije političke polarizacije. Kao i u svakoj sredini, i na PFUUB ima pojedinaca čija su politička uverenja više ili manje bliska režimu ili opozicionim gledištima. Što se studenata tiče, razumljivo je da nemam jasan uvid: studenti svoje političko uverenje ispoljavaju samo ukoliko to žele. Nije neočekivano da su oprezni i da, znajući eventualno politička opredeljenja svojih nastavnika, osećaju nelagodu da iskažu svoj politički stav, ukoliko je suprotstavljen stavu nastavnika. To je, doduše, bezrazložna bojazan, naročito na fakultetu na kojem predajem na kojem niko nije bio ni oštećeni ni privilegovan zbog svojih političkih uverenja (takvih pritužbi nije bilo čak ni kuloarski, „među nama“). Međutim, kada je u žižu javnosti dospela jedna studentkinja PFUUB koja se pridružila grupi koja boravi ispred Predsedništva ponovio se isti obrazac: odjednom se niz uvreda sručio na PFUUB, iako je inicijativu Studenti 2.0 (koja je i podigla šator-varoš ispred Predsedništva), zapravo osnovala grupa studenata sa državnih fakulteta. (Sticajem okolnosti u javnosti se posebno istakla jedna studentkinja državnog Pravnog fakulteta – još nije ustanovljeno da li zaista jeste studentkinja ili ne, to se sa ovim društvom nikada ne zna – što ponovo nije bio povod da se omalovažava ova obrazovna ustanova od strane onih koji se kritički odnose prema grupi Studenti 2.0. I ne treba da bude!)
Kada je reč o nastavnicima PFUUB ni tu se ne bih usudio da iznosim proizvoljne ocene u pogledu političkih stavova. Ali oslanjajući se na uvid isključivo u javno izrečene stavove koleginica i kolega (sve drugo ne bi bilo fer) mogu slobodno da zaključim da više od polovine nastavnika ima veoma kritički intoniran stav o aktuelnom režimu i to je, dakle, konzervativna procena: ne bih nikoga da cinkarim, imam, dakle, u vidu samo koleginice i kolege koji su javno i nedvosmisleno istupili antirežimski. O stavu kolektiva u aktuelnoj krizi mislim da dovoljno govori i činjenica je PFUUB bio jedan od prvih fakulteta čije je Nastavno-naučno veće, koje čine svi nastavnici i saradnici, još 17. decembra 2024. godine jednoglasno podržalo studentske zahteve, što je više puta ponovljeno. Činjenica da PFUUB nije blokiran posledica je međusobnog „sporazuma“ između nastavnika i studenata koji su bili skloni takvom rešenju da bi blokada fakulteta bila izrazito opasna za njegovo buduće funkcionisanje, o čemu sam već pisao. I PFUUB je studentima iskreno zahvalan zbog pokazanog razumevanja!
Sa tim u vezi važno je da ukažem da, osim neutemeljenih diskreditacija, čiji je iščašeni metod da se izvesne ličnosti u delu javnosti kritikovane, ismevane ili omražene (nezavisno od opravdanosti takvog stava javnosti) povezuju sa PFUUB, postoji i drugi, daleko maligniji pravac omalovažavanja, izveden iz prethodnog. On podrazumeva da se svi studenti PFUUB na najbrutalniji način diskredituju jer, eto, studiraju na fakultetu na kojem se kupuju diplome, odnosno proizvode lažni diplomci, master-pravnici, doktori nauka. A kakav je, zapravo, PFUUB?
Već u dovoljno dugom vremenskom periodu postoji izvestan broj privatnih fakulteta koji po akademskim postignućima dospevaju na srazmerno visoka mesta u ovdašnjoj naučno-obrazovnoj sredini. Neću se baviti drugim fakultetima, bez obzira da li uživaju dobru ili rđavu reputaciju (to bi bilo neumesno), već ću istaći nekoliko u obrazovnom i naučnom smislu relevantnih pojedinosti o Pravnom fakultetu Univerziteta Union, na kojem imam zadovoljstvo da već nekoliko godina radim. Pritom, držim da je umesno da se kod pominjanja nekih ličnosti zadržim samo kod onih koji više nisu na fakultetu. Zapravo, odatle ću i početi.
Već je prva postava profesora obećavala visok kvalitet studija: Vojin Dimitrijević, Momčilo Grubač, Vesna Rakić Vodinelić, Vladimir Vodinelić, Dragoljub Popović, Srđan Šarkić, Dušan Kitić, Leposava Karamarković, Lidija Basta-Flajner. Svako ko je u Srbiji makar čuo za pravo, a da ne pominjem ako se pravom profesionalno bavi, zna šta ova imena znače u srpskoj pravnoj nauci. A mnogi od navedenih, kao i mnogi koji su ostali nepomenuti, poznati su u javnosti i po upornoj borbi i istrajnom naporu za uspostavljanje vladavine prava i demokratije u Srbiji. To su nastavnici koji su, zajedno sa ostalim kolegama (od kojih su neki i dalje na Fakultetu), formirali nastavni kadar naredne generacije, što na samom fakultetu, što šaljući postdiplomce na usavršavanje u inostranstvo, a na Fakultet su dolazili i pojedini „povratnici“ iz inostranih obrazovnih središta. Ne implicirajući nikakvu supstancijalnu prednost inostranih nad domaćim postdiplomskim programima, držim da je nesporno da nastavnu i naučnu praksu Fakulteta mogu samo da obogate pojedinci koji su zvanja mastera ili doktora nauka stekli, osim na domaćim univerzitetima, i na univerzitetima u Amsterdamu, Utrehtu, Kembridžu, Lesteru, Parizu, Konektikatu, Pitsburgu, Centralnoevropskom univerzitetu (CEU), Brnu, Milanu. Drugim rečima, oko polovine nastavnika i saradnika steklo je makar jedan naučni stepen na univerzitetima u inostranstvu, a tome treba dodati i studijske boravke i usavršavanja nastavnog kadra u prestižnim središtima naučne aktivnosti. Uzorna naučna produkcija i citiranost radova nastavnika sa ovog fakulteta, bogat naučni život, sadržaji tribina, radionice, domaći i međunarodni projekti, konferencije i živa međunarodna saradnja svedoče o veoma uzornoj akademskoj aktivnosti. Vredi pomenuti i naročito naglasiti gotovo potpuno odsustvo primera neakademskog ponašanja, odsustvo afera zbog plagijata ili težih optužbi zbog nekorektnog odnosa prema studentima o kakvima smo često čitali u štampi i slušali u medijima kada su u pitanju neki drugi fakulteti. Određene situacije se, nažalost, neminovno povremeno dešavaju, ali daleko od toga da poprimaju razmere „slučajeva“, a o nečemu makar i približno sličnom aferi „Indeks“, zataškanim plagijatorskim skandalima, lažnim doktoratima i drugim neakademskim i neetičnim pojavama nema ni pomena. Nije bez značaja ni činjenica da fakultet nastoji da pažljivo bira spoljne saradnike i prijatelje. Konačno, o posvećenosti naučnom radu svedoči i činjenica da je časopis PFUUB Pravni zapisi prvi časopis iz oblasti prava indeksiran u bazi naučnih časopisa SCOPUS i da je drugi (posle časopisa Anala Pravnog fakulteta u Beogradu) dospeo u najvažniju bazu naučnih časopisa – Web of Science (WoS). Svako ko se u Srbiji bavi naukom i o tim temama nešto zna razume šta takva postignuća znače.
Imajući sve navedeno u vidu, razne zamlate koje iznose po društvenim mrežama bizarna i neutemeljena „smatranja“ i nailaze na podršku istih takvih sveznadara, ne znajući ništa ni o pravu, ni o nauci, ni o obrazovanju, nisu adresati ovog napisa. Ali razuman deo javnosti, koja bez neposrednog uvida u činjenice može da bude zavedena tlapnjama koje iz očigledne gluposti, blentavim ponavljanjem stereotipa mogu da nanesu štetu ugledu jedne sasvim pristojne obrazovno-naučne ustanove, svakako zaslužuje tačnu informaciju. A i PFUUB, nastavnici i saradnici koji na njemu rade, i nadasve diplomci i studenti ovog fakulteta zaslužuju prostor da se, nasuprot raznim brbljarijama, čuje i njihov glas. Konačno, čak i imajući u vidu da me kao „zainteresovanu stranu“ oglašavanje o ovoj temi obavezuje na uzdržanost, mirne savesti mogu da kažem da, ako se institucije i mogu identifikovati kao makar pretežno opredeljene u odnosu na društveno relevantna pitanja, PFUUB se prepoznaje kao čvrsto uporište odbrane obrazovnih kriterijuma, akademske čestitosti, vladavine prava, demokratije, ljudskih prava i slobodarskih ideala. Sa suprotnim opredeljenjima ne može se čak ni tangentno povezati.
Peščanik.net, 10.03.2025.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Socijalizam i prava žena: pravo na prekid trudnoće u SFRJ - 20/05/2026
- Dan pobede vs. Dan Evrope – lažna dilema - 11/05/2026
- Dan pobede antifašizma - 09/05/2026
