Yad Vashem’s Children’s Memorial
Nikada neću zaboraviti žestoke svađe u školskom dvorištu. Bio sam mlad, glasno zastupao školu mišljenja zvanu „Kako su mogli da odlaze kao ovce na klanje?“ Stideli smo ih se. Stideli smo se zato što nisu pružili otpor, zato što se nisu borili. Želeli smo manje mučenika a više heroja na Dan mučenika i heroja holokausta.
To je bilo vreme stida, svake vrste: bilo me je sramota što moji roditelji nose nejevrejska imena (Tea i Hajnc), njihovog nehebrejskog jezika (nemački), imena dedinog rodnog grada (Karlibaba), naziva ilegalnog imigrantskog broda mog oca (Frosula) i naziva logora u kojima su neki moji rođaci ubijeni (Pridnjestrovlje i Treblinka). Sve ovo je bilo tako strano i tako sramno, posebno onaj deo o „ovcama koje idu na klanje“.
Bio sam mlad a sada sam star, pa mi sve izgleda drugačije. Nejevrejska imena pretvorila su se u čežnju, a ovce su otišle na klanje im je to bila jedina dostupna putanja. Ali dečačka vera u imperativ otpora tiraniji je ostala.
Pre nego što po Haaretzovom sajtu polete šovinistički komentari, moram jasno da kažem: nema poređenja holokausta i okupacije. Ali čin otpora je jednako legitiman i pravedan u oba slučaja.
Danas, uoči Dana mučenika i heroja holokausta, trebalo bi da sakupimo mentalnu snagu za saosećanje sa ljudima koji žive pod tiranijom drugog naroda. Baš kao što se divimo snazi otpora okupiranih evropskih naroda, partizanima i pokretima otpora, trebalo bi da možemo da shvatimo palestinski otpor izraelskoj okupaciji. Ovo bi trebalo da bude jedna od lekcija holokausta, obrnuta od državnog ispiranja mozga koje počinje od obdaništa.
Palestinski otpor je zapravo među najslabijima u istoriji. Sa izuzetkom prokletih godina druge intifade, kada su obe strane prolivale krv, 47-godišnja okupacija bila je prilično prijatna za okupatora.
Prošlu nedelju obeležio je kraj drugog depresivnog poglavlja najdužeg „mirovnog procesa“ u istoriji, i izraelska propagandna mašinerija ponovo pokušava da prikaže ograničeni palestinski otpor – sada skoro bez ikakvog nasilja – kao nelegitiman, a Palestince kao isključivo odgovorne za neuspeh.
Šta Izrael Benjamina Netanjahua poručuje Palestini Mahmuda Abasa? Sedi mirno i ne pomišljaj na otpor. Sedi mirno i gledaj nova naselja koja se još uvek nekontrolisano grade na tvojoj zemlji. Ne koristi teror, ali ni diplomatiju, koja je kao što znamo „politički teror“. Nema građanske neposlušnosti i nema bojkotovanja naselja. Kupuj samo „plavo-bele“ izraelske proizvode. Ne demonstriraj i ne razmišljaj o nenasilnim protestima.
Sarađuj sa okupatorskom vojskom i njenim mračnim institucijama. Angažuj bezbednosne ugovorce, čak i protiv sopstvenog naroda. Dočekuj nedela „ispostavljanja računa“ s ljubavlju. Priznaj Izrael za jevrejsku državu, čak iako Izrael ne zna šta taj izraz znači, i naravno čak iako on ne priznaje tvoj narod, čak ni za tren, kao narod sa jednakim pravima.
Zaboravi na pravo povratka, ne spominji ga ni u šali, prepusti izbeglice njihovoj sudbini, izbriši svoju istoriju i svoje nasleđe. Najviše čemu se možeš nadati je prepolovljena i demilitarizovana država, kompromis nad kompromisom, dugo nakon što si se već odrekao većeg dela teritorije. Drugim rečima: upiši se u Likud, pomaži Izraelskim odbrambenim snagama i ne uznemiravaj „sabre“. Sve ispod toga računaće ti se kao otežavajuća okolnost.
Istina je da je Abas, što je šokantno, već ispunio većinu ovih uslova. Ali ne sve, i to nije dovoljno za Izrael. U stvari, ništa nije dovoljno za Izrael – Izrael će nastaviti da postavlja nove uslove sve dok ovaj bude ispunjavao prethodne.
Abas će ući u palestinsku istoriju kao saradnik okupatora, kao Rudolf Kastner bez ubijanja ili novca. Odlazili smo kao ovce na klanje, a sada tražimo da Palestinci kao ovce pristanu na okupaciju. Jevreji i Izraelci bi, makar na današnji dan, trebalo to da shvate.
Haaretz, 27.04. 2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 02.05.2014.
IZRAEL / PALESTINA
