Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Izgleda da ne slušamo. Da smo bolji narod, možda bi nam dosadašnje zabrane bile dovoljne, ali pošto nismo, naterali smo ih da najave i najstrožu meru: potpunu zabranu izlaska, stalni policijski čas.

Isto su tako bili neposlušni i mnogi „povratnici“ kojima je bio naređen kućni pritvor, pa su za kršenje tog pravila odmah, po kratkom postupku, preko skajpa, dobijali presude i najveće dozvoljene zakonske kazne od dve do tri godine zatvora. Jeste tačno da oni koji su kršili mere samoizolacije verovatno nisu ni bili zaraženi, a ko bi to i znao kad nisu bili ni testirani; jeste tačno da su mogli dobiti i manje kazne po istom zakonu, na primer kraće i humanije zatvorske; ali čemu bi to sve služilo, kada smo toliko neposlušan narod da samo najstrože kazne imaju efekta?

Tako, makar, ide priča. Ne dolazi ona samo odozgo. Covid-19 je aktivirao tu pritajenu krvožednu buvu, koja je često najglasnija kod onih najodgovornijih, koji uspevaju da ne krše pravila a koji kažu: „ako ja mogu da svojevoljno živim u izolaciji, mogu i drugi“, pa zatim onako, po slobodnoj proceni i osećaju pravednosti, tvrde kako nema kazne koja je dovoljno oštra za prestupnike u ovakvim vremenima.

Da se razumemo, nije taj osećaj ni meni stran. Verovatno nikome nije. Svakodnevno gledamo kako ljudi krše karantin: zar nije onda neophodno pooštravanje mera? Zar vlast nije u pravu?

Odgovor je vrlo jednostavan: nije. Nije u pravu čak i ako je potpuna zabrana izlaska pravo rešenje.

Na onako površnom nivou, u pitanju je manipulacija. Najbolje je ako izgubimo poverenje jedni u druge, ako nas dele na „devedeset odsto“ odgovornih i „osam do deset odsto“ onih koji pravila krše, jer onda se vlast nameće kao roditelj a mi postajemo neposlušna deca: sad je dosta, kaže, i ne zanima je ko je kriv! Nema druge, svi ćemo biti kažnjeni. Pa da se međusobno razračunamo. Zato odozgo dolaze molbe i preklinjanja, vaspitne mere, plač i žalost što se ne može drugačije. Svaki potez služi da hrani taj osećaj, tu ključnu ideju da nisu oni odgovorni nego mi: pa pogledajte, idu ljudi napolje posle pet, šetaju pse u ponoć, lažu za godine, provode vreme kod prijatelja. Kakvu drugu opciju vlast ima?

Ali se priča ne završava na tome. Istina je da nemamo pojma koliko su ljudi zapravo poslušni, a to što vidimo napolju ne znači ništa. Skloni smo kognitivnim predrasudama, i može nam izgledati kao da je previše ljudi napolju iako nije, jer nismo navikli da obraćamo pažnju na takve stvari. Zbog toga se poslušnost i ne procenjuje odokativno: nemojte verovati nikome ko kaže da je „video“ koliko se karantin na nivou društva krši. Ali to ne znači da je u pitanju neki neobjašnjivi usud, neuhvatljiva odlika kolektivnog nedostatka discipline, već o poslušnosti u doba ovakvih karantina postoje modeli i informisane procene, pa i istorijski podaci.

Ako ste pročitali onaj uticajni „Izveštaj broj 9 o korona virusu“ Imperijal koledža u Londonu, mogli ste da primetite da se on u svojim preporukama izolacionih mera vodi nekakvim pretpostavkama. Kaže se: dobrovoljni karantin sluša 50 odsto domaćinstava. Ili: socijalno distanciranje za celokupno stanovništvo smanjuje količinu spoljnih kontakata za 75 odsto. Ili: zabrana izlaska starijih od 70 godina se poštuje 75 odsto vremena.

Dobro ste pročitali: mada su brojke grube, jedno od najznačajnijih do sada objavljenih istraživanja na temu aktuelne pandemije, dokument koji je navodno presudno uticao na promenu epidemiološke politike u Velikoj Britaniji, nije računao na stoprocentnu poslušnost stanovništva u svojim modelima širenja i zaustavljanja zaraze. Naravno da nije.

Naime, epidemiolozi se, za razliku od ovdašnjih vlasti, ne bave ni bajkama ni moralisanjem, već realnim stanjem na terenu, pa i efikasnošću karantina. Ako su mere zaštite dobrovoljne – a ne računajući policijski čas, zatvaranje škola i zabrane okupljanja, one to u Srbiji za sada jesu – one se nikada ne osmišljavaju tako da „rade“ samo ako ih se pridržava celokupno stanovništvo, bez izuzetka. Očekivati tako nešto je besmisleno.

Brojke koje je koristio Imperijal koledž su konzervativne, ali upravo u tome je njihova snaga: procenjivali su kontrolu zaraze uzimajući u obzir relativno niske nivoe poslušnosti. Svako odstupanje od njihove procene u pozitivnom smeru, svako društvo u kojem je stopa poslušnosti veća, pokazalo bi još bolje rezultate u borbi protiv zaraze.

Ali pustimo sad grube procene – kakvi su istorijski podaci? Jedan relevantan primer, pre svega zato što se radilo o načelno sličnoj bolesti, je epidemija SARS u Kanadi 2003. Nekoliko godina nakon epidemije, grupa kanadskih istraživača ispitivala je iskustva onih koji su to vreme proveli u izolaciji: u Torontu je tada bio uveden karantin za sve zaražene, prvo dobrovoljan a kasnije i obavezan, kao i dobrovoljna desetodnevna kućna izolacija za sve one koji nisu pokazivali simptome, ali su sa prvima bili u kontaktu.

Kanadski istraživači su među svojim ispitanicima otkrili čitav spektar poslušnosti: od 99,7 odsto, koliko je ispitanika potvrdilo da nije izlazilo iz kuće kako bi se družilo sa prijateljima, do 88,5 odsto, koliko njih je reklo da „nijednom nije izašlo da se provoza“. Mada je samo 15 odsto ispitanika reklo da se sve vreme pridržavalo svake mere, ta brojka može da zavara: merenih stavki bilo je mnogo i većina ispitanika pridržavala se većine mera. Pošto je epidemija išla u dva talasa, studija je takođe pokazala da je poslušnost stanovništva vremenom rasla. Mada su ljudi načelno pratili pravila izolacije, nivo informisanosti bio je relativno mali: većina je razumela da je izolacija tu zbog zaštite zajednice, a samo oko polovina ispitanika su bili svesni da izolacija štiti i njih i njihove ukućane.

Kao najčešći opisani problemi javljali su se dosada, frustracija, briga, usamljenost, bes, strah, tuga – tim redom. Više od polovine ispitanika reklo je da je dugo nakon epidemije izbegavalo ljude koji se nakašlju ili kinu; četvrtina da je nastavila da izbegava gužve u zatvorenom prostoru. Uočena je i bitna razlika kada su u pitanju zdravstveni radnici, od kojih su 84 odsto bile žene, a koji su bili „u proseku značajno mlađi, svesniji razloga karantina, više poslušni, ali su i osećali jaču stigmu, češće izbegavali kontakt nakon epidemije, izgubili u proseku više prihoda i osećali, sveukupno, teže psihološke posledice“.

Kanadski istraživači naravno nisu imali prilike da se bave aktuelnom situacijom u Srbiji, pa su propustili da istraže pojave kao što su psihološke i socijalne posledice drakonskih kazni za neposlušnost, ili namernog dezinformisanja javnosti pričama o „najsmešnijem virusu“ u danima pre početka epidemije. O tome nemamo podataka. Ali možemo ponešto da zaključimo.

Nismo mi, naime, po prirodi nevaspitani. Odnosno: možda i jesmo, kao što ljudi valjda normalno jesu kada dobiju naredbu da izvrnu celokupan do tada izgrađen korpus socijalnog ponašanja. To je stvar koju treba naučiti, za to treba vremena i razgovora. Ako se radi o dobrovoljnoj izolaciji, onda smo u nju uključeni svi: upućujemo jedni druge, trudimo se, pokazujemo primer, učimo, ako treba i posvađamo se ponekad, mada kratko jer kontakt treba ograničiti. Dobrovoljna izolacija je niz teških svakodnevnih odluka, a u tom slučaju vlast bi trebalo da bude tu da pomogne: smislen primer je „rasterivanje“ nedozvoljenih grupa ljudi, pod uslovom da se obavlja humano.

Efikasnost takvih mera bi se videla u brojkama: ako se uoči da usporava ili pada broj zaraženih, znači da su mere bile dovoljne. Ako ne, onda se može govoriti o oštrijim merama.

Bilo da se uvede ili ne, ne smemo izgubiti iz vida šta znači stalni policijski čas: to je najpre trenutak kada vlast preuzima kompletnu odgovornost – za naše zdravlje, za našu ishranu i druge osnovne potrebe, za odnos sa organima reda, kao i potpunu odgovornost za dalji razvoj zaraze. Ona tada, uostalom, preuzima odgovornost i za naše psihološko zdravlje, jer nam nameće okvire koji ga mogu narušiti.

Ali kako očekivati tako nešto, kada stanovništvu Srbije stižu panične SMS poruke iz „kriznog štaba“ sa upozorenjem da se „približavamo italijanskom i španskom scenariju“, kada se pooštravanje zabrana predstavlja kao vaspitna mera, kada se na televiziji razni naslađuju time što se ljudi plaše uslova boravka na mestu koje je, valjda ironično, nazvano isturenim bolničkim odeljenjem. Umesto preuzimanja odgovornosti, na delu je psihološka tortura celog društva, namerno vršena onda kada je ono najosetljivije.

Pored odgovornosti, aktuelna vlast je nesposobna da ponudi još nešto što nam je u vreme epidemije neophodno: u svojoj nezasitoj želji da nas stalno drži na ivici živaca, ona nikada ne može da nam pruži konzistentnost. Tek kada bi mere bile konzistentne, mogli bismo da govorimo o njihovom uspehu ili neuspehu.

Ovako, sa zabranama i pravilima koji se menjaju iz dana u dan na hitnim sednicama, ne samo da nećemo moći da procenimo šta je bila dobra odluka, a šta ne – nego jednom kada se sve završi, shvatićemo da zbog haosa koji je nepotrebno vladao, opterećeni sopstvenim zabludama, o epidemiji Covid-19 u Srbiji nismo naučili gotovo ništa.

Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.

Peščanik.net, 03.04.2020.

KORONA VIRUS