Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Više puta sam pokušao da protumačim, bar sebi, pojam „senior“, kao novo leksičko sredstvo u režimskom novogovoru. Moguće je da nisam sasvim razumeo, budući da je moje kratko bavljenje atletikom u niškom „Železničaru“ proteklo u nastojanju da bar do 18. godine upadnem u seniorsku ekipu. Ostao sam junior do kraja, napustio trčanje i skokove. Bilo je naporno, atletika u siromašnom klubu izazivala je neugasiv apetit, a usput sam bio mršav kao Etiopljanin.

No, jesam li danas, posle toliko godina uspeo da se domognem seniorskog dresa, u vremenu i državi gde starije i sasvim stare ljude vlast naziva kako joj se prohte: penzioneri, naši stariji sugrađani, korisnici budžetskih davanja, oni koji žive na teret aktivnog stanovništva (Krkobabić srednji, Vulin).

Etimologija pojma „senior“ svakako je građena od latinske reči senilis, što znači da je taj oronuo, propao, izlapeo. Senilnost je staračka slabost, telesna i duhovna nemoć. Pa bi po tome senior bio onaj koji je, za razliku od juniora stariji, dakle starac. Senior je, rekoh već, i stariji član nekog sportskog kluba. Tako je Mile Svilar, golman Benfike, postao senior sa 18 godina i trideset dana.

Nešto što se u starom Rimu zvalo collegium seniorum, moglo bi da se prevede kao veće starih (starijih) članova nečega. Savet staraca, dakle. Bilo čega što takav skup starih tela bira. Trust mudraca, koji bi savetovali agresivne junce da ne razvaljuju rogovima svaki stog, i da se drže najbolje mere.

Na sve strane po gradu srećem seniore, koji u ovom času nisu ništa drugo do kandidati za posedovanje seniorskih kartica. Nema ih među savetodavcima, mudrost je ovde davno izumrla, nikome i ne treba, važna mlada goveda sebe smatraju nepogrešivim.

Gospodin deda, gospođa baba, kao budući počasni seniorski par, udundureni, uzbuđeni, izluđeni, bolešljivi, nestrpljivi, nervozni u dugačkim redovima čekaju parče kartona, koje će im radosnim učiniti ostatak života. Drug i drugarica članovi, jebo te, kako bi rekao Radovan Treći, uđu u starački klub usred bela dana, pojedu, popiju, bole njih. Među njima je, naravno, i drug Igrutin, koji se, posle druženja sa Radovanom, davno seniorisao. Staračko člansko veselje, uz zakusku i kabezu do zore.

Sa tim će crvenim kartonom, bar neko vreme pre isključenja, imati pravo na popust u apotekama, teatrima i još na nekim mestima. Na primer, na materijalu za krečenje mogu da uštede do 5 posto, a na betonskoj galanteriji čak duplo više. Moram da priznam da imam sasvim štura znanja o betonskoj galanteriji, mada verujem da takvo nešto postoji. Inače, zašto bi seniori navaljivali još pri najavi o tako povoljnom betonsko-galanterijskom popustu.

Na bajate pekarske proizvode, isključivo od 15-17 sati, seniori će imati povlasticu od čak 50 posto, ništa taze kifle za odlazeće. Toliko će biti i bonus za posetu Kalemegdanu, uz mogućnost upadanja u Rimski bunar. Senior koji bi želeo da vidi uhapšene i porobljene egzotične životinje u zoo vrtu, platiće samo 60 posto od pune cene karte.

Predviđeno je da seniorske ekipe imaju grupne popuste, gde bi drugo, nego u Domu omladine i velikom barutnom magacinu u Donjem gradu, što košta samo pola od pune cene. Već se prave spiskovi nestrpljivih seniora za posete Barutani, interesovanje je daleko veće od kapaciteta tog laguma. Pozorište lutaka Pinokio takođe se nada najezdi seniora, a naročito Pozorištance Puž, gde će popusti iznositi do 30 posto.

Starci i babe, koji su u stanju da dođu do Meljaka (Ibarski put 35) imaće pet procenata gratis na nameštaj, grejna tela, led rasvetu, bebi i sportsku opremu, pelenice za odrasle, podne obloge, baštenski alat…

Mediji su objavili fotografiju seniorke S.J. koja je prva, ponosna vlasnica kartice. Pre nego što je postala ovo što je danas, vozila je gradski autobus, a kao juniorka igrala je fudbal. Karticu joj je lično uručila premijerka Brnabić, istaknuti adolescent vlade, iako je produkcija ovih papira stvar gradskih vlasti.

Moj poznanik, starac oduvek, jer je bio profesor na DIF-u, i rvač senior još sedamdesetih, misli ovako: „Ne bih se ja sa tim zajebavao. Penzioneri su svakim danom sve ogoljenija sirotinja. Hvataju se za slamku, a to im nudi razbojničko društvo koje im je otelo poslednje godine života. Ja ne idem tamo da me još jednom ponize, to su kartice u jednom pravcu, sa više krakova: Lešće, Orlovača, krematorijum, pasja groblja bez spomenika… Ajde, pusti!“

Popust na smrt jeste zaista velikodušna stavka. Grad daje 15 posto na troškove sahrane, pogrebne opreme, spomenike, rozarijume i kolumbarijume.

Kolumbarijum? Zvuči južnoamerički, opijatski, kao čitulja za Eskobara. U stvari, to je verovatno memorijalno mesto i pločica za one koji sebi nisu mogli da priušte rozarijum. Ili adresa u Vrtu sećanja u kome se nekadašnji senior razvejava iz pepeljare. A šta je rozarijum? Vrhunska udobnost, privilegovani položaj u obećanoj budućnosti, pogodnost posle krematorijuma, eto šta je. Znam da znate, ali ne škodi još jedno seniorsko preslišavanje ante mortem. Svi smo tu, čitava iscrpljena seniorska ekipa ove brižne države.

Seniorima koji nisu sportisti nego starci, režim je oteo od života oko 20 posto, a uložio u smrt pet procenata manje. Tako su kartice postale lozinka prezira, mržnje i cinizma, papir koji omogućuje „konačno rešenje“. To je ideja vodilja, usvojeni predlog mrzitelja ometajućih oblika postojanja, koja bi, volšebnim vladinim marketingom, probala da masovno satiranje pretvori u spasilačku iluziju. Uz predizborni slogan koji se u ezopovskom iščitavanju može naslutiti: Glasajte za nas, jedino smo mi u stanju da vas sahranimo kako valja.

I ova se zamisao već ostvaruje, uz aplauze koje vlast udeljuje sebi, za još jedan savršeno uređen prostor u kome ovce i ovnovi mogu bez glasa da utihnu. Uz razdragano učešće seniorskog življa u obredu sopstvenog ritualnog žrtvovanja. Bez glasa otpora i bez svesti da je pobuna poslednja nada svake žrtve.

Peščanik.net, 06.11.2017.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)