Knjiga,-trziste-i-drzava

 
Sajam je bio, a na sajmu – k’o na vašaru. Svega i svačega. Između ostalog, bilo je i rasprave na temu knjiga i tržište. Zapravo rasprave je bilo nimalo, jer su svi učesnici bili jednomišljenici, tako da se ta stvar po tržište završila vrlo loše.

Niko od učesnika nije primetio da se svi oni, zajedno sa publikom, nalaze na jednom par exelance tržišnom mestu, da je sajam prosto „emanacija“ tržišta, te da ni njih ni njihove rasprave ne bi bilo da nije tog zlog i odvratnog tržišta.

Ista tema provlačila se i kroz „propratne sajamske manifestacije“ u drugim medij(um)ima: specijalne dodatke u novinama, posebne televizijske emisije, izveštaje, komentare i slično. I opet je tržište isto, tj. katastrofalno prošlo.

Zbilja je neverovatna ta navika naših intelektualaca – ne svih, ali velike većine – da ne vide prst pred okom.

Jer, upravo je liberalizacija opštih društvenih prilika, pa i tržišta knjige, tj. komercijalizacija kako oni to (pogrdno) zovu, omogućila da svake godine broj izlagača na sajmu neprekidno raste. To pokazuju podaci iz poslednjih desetak godina. Nažalost – i to je posebna tema u koju ovom prilikom ne možemo ulaziti – podataka je vrlo malo i nisu sasvim precizni, ali se osnovni trendovi mogu ustanoviti. Dakle, 2005. godine (to je prva godina za koju postoje podaci) na sajmu je bilo oko 700 izlagača, nema podataka koliko domaćih koliko stranih, ali već sledeće godine broj izlagača se penje na „preko 800“ od čega 300 inostranih. Narednih nekoliko godina podaci se kreću u tim okvirima. Godine 2011, prve za koju postoje odvojeni podaci o stranim i domaćim izlagačima, prvih je bilo 265, drugih 554, ukupno dakle 819; 2012. ukupan broj izlagača skače na 889 (583 domaća i 306 stranih), da bi prošle godine broj izlagača skoro dostigao 900 (tačno 897), broj domaćih je premašio 600 (tačno 609), dok je stranih malo pao – na 288.

Nažalost, nikakva statistika o razdoblju pre 2005. jednostavno – ne postoji. Naime, posle upokojenja Jugoslavije, sa smrću direktora Udruženja jugoslovenskih izdavača, nekoliko godina kasnije umrla je i ta „kompanija“ koja je bila glavni organizator Sajma knjiga. Ona iza sebe nije ostavila nikakve podatke ili se bar ne zna gde su oni. Ni novoformirano Udruženje izdavača (jedno vreme su paralelno egzistirala oba), koje je bilo preuzelo organizaciju Sajma, sadašnjim organizatorima nije ostavilo nikakvu dokumentaciju. Jedino što se po koliko-toliko dostupnim arhivama – u nedostatku vremena za, kako se vidi, neophodan istraživački rad – može naći, jeste da je prvi Jugoslovenski sajam knjiga održan u Zagrebu 1956, odakle je naredne godine premešten u Beograd, gde je upravo završena izgradnja novog izložbenog prostora. Na tom, prvom sajmu bilo je oko 60 domaćih i 36 stranih izlagača. Uzgred, Beogradski sajam baštini i tu prvu „zagrebačku“ godinu, pa će 2015. proslaviti lep jubilej – 60 godina rada. Najveći sajam knjiga na svetu, onaj u Frankfurtu, samo je malo stariji, osnovan je 1948. godine.

Uprkos pomenutom intelektualističkom prezrenju prema čitaocima i kupcima knjiga, da se vratimo na našu temu. Broj posetilaca Sajma stalno raste. Sa oko 125.000 došao je na oko 150.000 u poslednjih 5-6 godina. Dakle, kao što se i broj izdavača, i u godinama krize i uprkos (relativno) niskom standardu, svake godine povećava, tako raste i broj ljudi koji ih, i moralno i materijalno, podržavaju. Čudno je da se ta vernost, i posvećenost, tako (o)lako odbacuju. I to zarad vere u državne službe i službenike.

To, naravno, ne znači da je učesnicima na tržištu knjige – piscima, izdavačima, prodavcima, kupcima, čitaocima… – lako. Naprotiv. Ali, kome je danas u Srbiji lako. Međutim, da bi nam sutra bilo bolje moramo da znamo zašto nam je danas loše da bismo mogli da primenimo adekvatnu terapiju.

To nije jednostavno, jer su promene zaista velike. Nema više velikih državnih izdavačkih kuća, nema solidnih apanaža (osim u reliktima državne privrede), ali ima mnogo malih izdavačkih tigrova; propadaju i neki (poznati) privatni izdavači, ali neki drugi nastavljaju njihov posao, a niču i novi, (pred)vođeni očiglednim znalcima, pa je tako netom ustoličeni francuski nobelovac Patrik Modijano zastupljen na sajmu sa čak tri glanc nove knjige. A nije ni primećeno da je neko (dobro, potkovano, kritički orijentisano) delo ostalo u fioci.

Takođe, ako je nekima onemogućeno da učestvuju na sajmu ili su lošim tretmanom bili primorani da sami odustanu, da li je za to kriv sajam „kao takav“, da li je za to kriva pijaca ili pijačna uprava, dakle oni kojima je država poverila da sajmom upravljaju, u krajnjoj liniji, znači, sama država?

I gde se onda nalazi lek? U kritici i odbacivanju samog sajma, tj. tržišta, ili u krivici i kritici onih koji svojim delovanjem onemogućavaju fer i slobodnu konkurenciju, odnosno, umesto da čuvaju tržište, deformišu ga i sakate?

 
Peščanik.net, 01.11.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.