Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ovde ćemo staviti tačku na i u priči o PISI iz 2018. Radoznali čitalac primetio je da je u susednim zemljama, u Bosni i Hercegovini kao i u Hvratskoj, već u drugom, a najkasnije u trećem koraku fokus razgovora o rezultatima testiranja padao na univerzitet, da bi se onda tu i zadržao. Kod nas je taj treći korak izostao, pa hajde da ga ovde napravimo i tako privedemo kraju ovu malu seriju o PISI.

U ono malo reči što ih je u domaćim medijima bilo o PISI naglasak je bio na malom budžetu za obrazovanje, na potrebi da se u dodatnim programima prosvetni kadar osposobi za drugačiju nastavu, na promeni školskih programa, na započetoj reformi, na digitalizaciji – dakle, uglavnom na nebitne stvari.

Posebno je zanimljivo što je argument o nedovoljnom budžetu – u smislu: s koliko novca radimo, dobro smo i prošli na PISI – stigao od ministra lično. Tom izjavom, ministar je direktno izašao iz vlade i prešao u opoziciju. Naravno, nije. Ali, ako zaista misli to što je rekao, jedino bi logično bilo da izađe iz vlade koja namerno opstruira posao za koji je on zadužen da ga što bolje obavi.

Pustimo ministra da se igra opozicije samome sebi, te uvedimo u priču konačno i univerzitet. Notorna je činjenica da u osnovnim i srednjim školama predaju osobe koje su obrazovanje i kompetencije sticale na univerzitetu. Ako se pogleda iz tog ugla, sve priče o dodatnom usavršavanju, nedovoljnim sredstvima, digitalizaciji… – padaju u vodu.

Mnogo manje je sredstava potrebno da se promene programi na univerzitetima nego da se kasnije, pošto su sve potrebne škole već završili, prosvetni radnici naknadno doškolovavaju da bi dobili znanja za koja su uskraćeni na fakultetu. S druge strane, mnogo je manje zaposlenih na fakultetu koji treba da promene načine na koje rade, nego što ih ima u osnovnim i srednjim školama.

Da stvari sasvim pojednostavimo, sav novac koji ide na tobožnje usavršavanje nastavnika i nastavnica, te sve što je slupano u nakaradno izvedenu digitalizaciju, može mirno da se preusmeri na povećanje plata u školama. Samo ta jedna mera već bi vidno popravila stanje u domaćem obrazovanju. A u prvom pravom reformskom koraku, svu pažnju treba usmeriti isključivo na univerzitet. To je srce domaće prosvetne tame.

Evo nekih paradoksa za primer: na našim univerzitetima mahom rade osobe koje nisu prošle nikakvu pedagošku obuku. Drugim rečima, buduće prosvetare obrazuju osobe koje verovatno pojma nemaju šta su prosveta i pedagogija. Umesto da se na obuku šalju desetine hiljada prosvetnih radnika, jeftinije je obučiti njih par hiljada sa univerziteta koji ih obrazuju za rad u školama.

Nadalje, naše visoko školstvo je celo organizovano po principu usvajanja i reprodukcije znanja. U njegovom središtu nalaze se ispiti – dakle testovi, bilo usmeni bilo pismeni – barem kada je reč o društvenim naukama i humanistici. Retko se tu pred studente postavljaju zadaci koje bi oni samostalno trebalo da rešavaju. Taj model se onda samo preslikava i na škole, a preslikavaju ga baš oni koji su unutar jednog takvog – zastarelog, dakle – obrazovnog visokoškolskog sistema stekli diplome zahvaljujući kojima upravo i rade u školama.

Stalno to treba imati na umu: obrazovanje je zapravo sistem odraza u naspramnim ogledalima. A prva slika, koja se onda u nedogled odslikava, upravo je ona sa univerziteta. Naricati sada nad školstvom, a ne reći da to nakrivo posađeno stablo korene vuče sa univerziteta, blago rečeno, licemerno je. Ceo sistem visokog školstva raznim novim zakonima i načinima bodovanja gura se ka takozvanom istraživačkom, to jest naučnom radu, dok se pedagoški rad uporno potiskuje u stranu kao praktično nebitan.

Notorna je stvar: i kada ne mislite o pedagogiji, to je pedagogija. Tražiti od nastavnika i nastavnica u školama da pažnju usmere na razvijanje kompetencija i veština, a ne na puko usvajanje zadatih programa, naprosto je pogrešno, jer oni to ne znaju. A ne znaju, jer nisu imali gde da nauče: kao i deca koju oni školoju, ti nastavnici ni na jednom nivou svog obrazovanja nisu naučili kako se razvijaju kompetencije i veštine.

To što se onda oni šalju na brzopleto i površno osmišljene dodatne obuke, a da se pri tom ništa suštinski ne menja na univerzitetima gde se upravo školuju nove generacije budućih prosvetnih radnika nezamislivo je arčenje i materijalnih i ljudskih resursa – da upotrebimo taj tehnomenadžerski način govora, tako drag sadašnjem ministru prosvete i čitavoj vladi čiji je deo.

Ministar kaže: koliko para toliko muzike. Jedino tako se može razumeti njegova izjava: „Koliko se ulaže u obrazovanje u Srbiji i kakvi su rezultati – mi smo visoko kotirani“. Ali, to naprosto nije tačno. I sa to malo sredstava koja stoje na raspolaganju ovdašnjoj prosveti može se znatno više nego što postiže tekuća vlada sa svojim ministarstvom za obrazovanje. Istina je da ova vlada i to malo sredstava doslovno arči na gluposti.

Ovaj ministar joj svojim neznanjem i golom agresijom služi samo kao paravan da se ne vidi ono što je očigledno: nije problem ni u novcima ni u ljudima koji rade u domaćim školama – problem je u ministru i u vladi čiji je on deo. I u univerzitetu, naravno.

Peščanik.net, 07.12.2019.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Magarci

Dejan Ilić – Hvala PISI

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)