Vučićevi kaskaderi zaduženi za izmene Zakona o jedinstvenom biračkom spisku u razgovoru sa direktorkom ODIHR-a tvrde da su uvažene sve preporuke ODIHR-a i CRTA-e, ali da nevladine organizacije i opozicija ne žele da se to pitanje reši. Govore Pavle Dimitrijević iz CRTA-e i Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Velika gužva se podigla oko dolaska direktorke ODIHR-a u Beograd, pa šta je rekla, pa da li je hvalila Anu Brnabić, nije… Dakle, šta se dogodilo i da li se uopšte nešto bitno dogodilo sa dolaskom direktorke Kancelarije ODIHR-a?
Pavle Dimitrijević: Ja bih rekao da je poseta direktorke Kancelarije ODIHR-a značajna u smislu da su poslate dve veoma važne poruke, i ja sam makar shvatio saopštenje ODIHR-a u pravcu kritike vlasti zbog svih pritisaka i kampanje protiv civilnog društva, koja traje sada već godinama. I druga stvar koju bih izdvojio da je važna, to su izborni uslovi, odnosno realizacija ODIHR preporuka. Iz saopštenja, moj je utisak, navodi se da zapravo država Srbija nije uradila dovoljno na realizaciji ODIHR preporuka. E sad naravno, predsednica Skupštine, i to nije prvi put, je interpretirala posetu onako kako je interpretirala. Mi nigde ne vidimo u zvaničnim izjavama da je pohvaljen lični angažman predsednice Skupštine, da je to tako rečeno, ali nije prvi put da se posete različitih zvaničnika na manipulativan način predstavljaju u javnosti.
Nemanja Nenadić: Da, odmah tu ima za svakog ponešto, ima nešto i za vlast što je zgodno, ima nešto i nama što je bitno. Mislim, hajde da budemo realni. Bitno je zaista da je do posete došlo. Poslat je neki signal da se ODIHR zanima za situaciju u Srbiji, i to nije reč, to može da se vidi iz saopštenja i mi koji smo bili na sastanku znamo, dakle, nije njihova tema jedino ono što se tiče ODIHR-ovih preporuka za izbore, jer se oni bave i nekim drugim stvarima poput, ne znam, prava na mirno okupljanje i…
Svetlana Lukić: Slobodu govora.
Nemanja Nenadić: Sloboda govora… dakle, to su neke teme o kojima je takođe bilo reči. E sad, jedino što su one možda manje prepoznatljive za ODIHR zato što tu ima i drugih međunarodnih organizacije koje se time bave, a za izbore su praktično oni da ne kažem jedini, ali u najmanju ruku glavni. I ako povežemo to sa još nekim stvarima, mi imamo faktički situaciju da previše toga zavisi od ODIHR-a.
Svetlana Lukić: U kom smislu?
Nemanja Nenadić: Previše, zato što recimo Evropska komisija kada daje nekakva mišljenja o uslovima za izbore, o sprovođenju izbora – ona se uvek poziva na njih. Ona nema neko svoje mišljenje. Tako da ako ODIHR kaže da je nešto u redu, onda će praktično i svi drugi reći da je to u redu. Ako oni kažu da nije u redu, onda postoji šansa da će to pitanje biti na agendi drugih organizacija. I onda dolazimo do tog pitanja da li bi oni ipak mogli da urade nešto više od onoga što su do sada činili, da li bi, drugim rečima, mogli da se postave oštrije u nekim situacijama, najprostije govoreći. Ja mislim da bi mogli. Mislim da Srbija nije ni Gruzija ni Belorusija, da nije, jednostavno, u situaciji u kakvim su režimi u tim zemljama, i da vlast u Srbiji nema taj luksuz da u potpunosti rizikuje prekid saradnje sa organizacijama kao što je ODIHR ili prekid saradnje sa Evropskom unijom, i da onda iz tog polazišta mislim da se od njih može tražiti više nego što se trenutno traži, i da se može insistirati da učine više nego što su učinili.
Svetlana Lukić: Planom rasta za Zapadni Balkan Srbiji je namenjeno, od 2024-27. godine 1,6 milijardi evra. To nisu IPA fondovi gde oni daju pare pa posle pitaju šta ste uradili, nego na svakih 6 meseci dođe učiteljica u vidu Marte Kos ili nekoga, i kaže: Da vidimo sad šta ste uradili. Tu sad ima različitih stvari. Jedna od njih jeste i ovo što je posao ODIHR-a, i onda možete da povučete neki novac. To imaju kao neku vrstu i štapa i šargarepe, je li: ako ne ispunite ove uslove, nećete dobiti prosto novac, je li. Da je to možda situacija na koju je ovaj režim osetljiv.
Pavle Dimitrijević: Upravo je pristup takav kakav ste opisali od strane naših vlasti. Znači, to mora da se kao nešto uradi, da bi se dobila sredstva. Čini se da je to zapravo jedini motiv. Ali čak ni to nije dovoljno da bi se stvari zaista uradile na pravi način, nego evo, postoje neki procesi, traju, dešava se nešto. Tu je, pri kraju je, evo još malo, pa sad će, evo još malo, pa sad će kraj. I u suštini, dobri smo, završili smo, evo samo još, otprilike 89. minut utakmice, to je maltene gotovo, skoro gotovo, evo maltene završili smo, i tu je sad stalno neka fasada koja se zapravo pravi, a suštinskih, zapravo, promena apsolutno nema. I tu dolazimo do sledećeg, zapravo, problema, a to je što nijednim procesom, nijednim papirom vi ne možete da garantujete promenu ponašanja državnih organa, državnog aparata, znači nema tog zakona koji će to obezbediti, jer jednostavno mi smo došli u taj problem da šta god da se uradi, šta god da se napiše, kada je reč recimo REM, recimo birački spisak – to ne funkcioniše.
Znači, u praksi to ne obezbeđuje drugačiji model ponašanja državnih organa, nego oni rade isto. Evo, Nemanja i ja smo bili u toj Radnoj grupi, i rekao bi čovek, ovako na prvi pogled super. Radna grupa, Skupština, dogovorili se svi politički akteri, treba da se radi i to. I vi onda pitate neke državne organe: A čekajte, kako ovo, dajte nam ove podatke, i onda oni pošalju nekog čoveka koji kaže: Pa ja ne znam ništa o tome, evo preneću, pa se vrati s nekom polu informacijom posle 6 meseci, pa onda vama to nije dovoljno, pa onda pišete neke urgencije, pa onda opet dobijete neki polu odgovor, pa onda prođe 9 meseci. Mi sami sebe, a i javnost pita: A čekajte, ali šta ste vi uradili? A vi kažete: Pa ne znam, evo, mi čekamo od državnih organa, nemamo dovoljno informacija. Prođe vreme, ništa se ne dešava, a kao generalno je sve u redu.
I Nemanja, ako se sećaš, znači na prvim sastancima Radne grupe, mi smo zapravo i udarili u taj zid, gde su nama predstavnici, članovi ispred vladajuće većine ovako su se postavili: za nas je, kažu, sve u redu i nema potrebe da se bilo šta menja. Vi ste ti koji tražite i kažete da nešto treba da se menja. U redu, predložite, hajde pričajte šta treba da se menja. Za nas ne treba ništa da se menja. I to je stalno taj stav udaranja u taj neki zid, gde s jedne strane, neko vas cedi, kao nešto predlažite, evo, jer mora da postoji proces, a s druge strane vam kaže: ma to je sve bezveze, ne treba da se menja ništa.
Nemanja Nenadić: To jeste, naravno, suština, ovo što je Pavle rekao, da vlast ne oseća nikakvu potrebu da nešto zaista menja kad je reč o izbornim uslovima, i to koristi, praktično, kao neko sredstvo trgovine u komunikaciji sa međunarodnim organizacijama. I onda, pitala si u vezi sa parama. Ima dve stvari, tu nisu samo pare. Pare su vezane za reformsku agendu i tamo su postavljeni neki zadaci, a druga stvar koja je u igri, čini mi se možda i više, je bila ta priča o otvaranju klastera. I onda je u nekom trenutku naša vlada poslala nekakav dopis. On nije objavljen, ali priča se o njemu, je l’ da, naširoko, pa mogu i ja da ga pomenem, gde su oni obećali nekoliko stvari, u nameri da ih ispune, u nameri da dođe do toga da, je l’ da, ove države članice Evropske unije kažu: Evo, možete da otvorite klaster, i jedna od njih je revizija biračkog spiska, druga je REM, treća je ovih nekoliko medijskih zakona.
Sve to, znači taj obim reformi je znatno uži nego ono što piše i u reformskoj agendi. I recimo, evo, kad je reč o izborima, tamo stoji: jedna stvar je da postoji taj dijalog o promeni izbornih uslova, druga stvar, eksplicitno pomenuta, revizija biračkog spiska. Ne da se donese zakon koji bi otvorio put za reviziju nego da se sprovede revizija, što znači da se formira ta Komisija, pa onda potom da ona završi svoj posao, da se očisti birački spisak i tako dalje. I onda još pored toga vezano za izbore je da se primene sve druge ključne preporuke ODIHR-a i Venecijanske komisije, oni su zajedno dali 2022. godine jedan niz važnih preporuka, a to uključuje i finansiranje, i medijske zakone, i sprečavanje zloupotrebe javnih resursa, i štošta drugo.
E sad, sve to drugo je na čekanju. Zašto je na čekanju? Zato što je ovo dobilo prioritet, u vezi sa klasterom. Dakle, čak ni te pare, to je poenta koju sam hteo da kažem, nisu trenutno od presudnog značaja, čini mi se, za vlast, ali je glavna igra oko ovih stvari vezanih za otvaranje klastera, i hoće li naša vlast ubediti sve ove države koje su skeptične da ipak treba da otvore u nekom trenutku taj klaster.
Svetlana Lukić: Da se vratimo na ovu reviziju biračkog spiska, ukratko da se podsetimo u čemu je taj suštinski problem kada je u pitanju revizija biračkog spiska?
Pavle Dimitrijević: Mislim da je nama ključan, zapravo, problem što vlast u Srbiji nikad nije priznala i rekla: U redu, sa biračkim spiskom zaista nešto nije u redu i hajde da to rešimo. Mi nismo nikad imali saglasnost da taj problem uopšte postoji. To je jedna nametnuta, silom prilika, priča, i ceo proces se zapravo odvija na takav način, na silu. I onda, kada se govori o tim različitim zakonskim rešenjima, dakle jedno koje je predložila vlast, drugo CRTA, mora da se ima u vidu da su tu dva ključna problema. Prvo, oko tog sastava: CRTA je predložila da svako od predlagača, dakle vladajuća većina u Skupštini, najveće opozicione poslaničke grupe i civilno društvo daju po tri člana, da se odluke donose dvotrećinskom većinom, i da najmanje dva predstavnika iz svake grupe moraju da budu za. Zašto? Da bi to bilo što bliže konsenzusu i da bi rad te Komisije i odlučivanje te Komisije ne bi bilo podložno bilo kakvom političkom uticaju, da bi se izašlo iz tog političkog kriterijuma da neko mora da ima više članova zato što je vlast.
To nije prihvaćeno ni u jednom razgovoru, dijalogu, diskusiji, kako god to da nazovemo. Vlast je primenila taj princip 5 članova koji će biti imenovani od strane vladajuće većine u Skupštini, 3 iz redova najvećih opozicionih poslaničkih grupa i dva iz redova civilnog društva, sa po jednim, kao, sigurnim. I sad, da je neko drugo vreme, mi bismo mogli da razgovaramo, pa u redu, treba dvotrećinska većina, i tako dalje. Ali u ovom vremenu kada je toliko ruinirano poverenje u vladajuće strukture, u državu, dakle ne da je ruinirano, nego ne postoji, mora da se načini korak više i da se potpuno isključi svaka vrsta političke reprezentativnosti, gde neko ima neki broj više članova.
I ako imamo u vidu da u opisu rada te Komisije i u tim nekim ovlašćenjima i dalje postoje neki delovi koje vlast nije uvažila, recimo informatička bezbednost samog sistema biračkog spiska, da bude proverljiva, da bude pod analizom, da se uvidi da li je moguće taj sistem nekako probiti, zaobići, znači zloupotrebiti, to su, recimo, sve neki od za nas nedostataka samog predloga koje vlast gura. I ima nešto još opet iznad toga, a to je to nepoverenje. Evo, sad sve to da se desi, je l’ mi možemo da zamislimo da državni organi iskreno počnu da primenjuju i da se vladaju po ovom zakonu, i da sad kažu: U redu, evo sve baze podataka, evo MUP kaže u redu, pogledajte osnove za sticanje prebivališta, boravišta građana i tako dalje?
Pa mi smo imali Zaječar sada, znači izbori su bili gotovi. U tom Zaječaru mi imamo nalaz Upravne inspekcije da postoje problemi u biračkom spisku, odnosno da u biračkom spisku postoje ljudi koji su nezakonito upisani, ne treba da budu tu. I to ne znamo koliko ih je. Ljudi su dali neki nalaz, znači po slučajnom uzorku…
Svetlana Lukić: To je slučajni uzorak bio, je l’ da?
Pavle Dimitrijević: Po slučajnom uzorku. A recimo ta Komisija i ta nezavisna revizija biračkog spiska ne bi trebalo da kaže: E, znate šta, postoji samo ovaj problem, nego bi trebalo da utvrdi a šta je iza tog problema, šta je prouzrokovalo taj problem: je l’ to nemar, je l’ to neka sistemska greška, je l’ to neka zloupotreba, namera da se to uradi, i kako to otkloniti da se više nikada ne ponovi. To je suština revizije. A mi, evo, na primeru Zaječara vidimo kako izgleda to raspoloženje državnih organa. Da neko predstavnicima opozicije, nije ni važno koje poslao taj zahtev za slobodan pristup informacijama, da MUP neće da odgovori ni na taj zahtev za slobodan pristup informacijama, da li određena lica uopšte imaju prebivalište ili ne. E, tu se vidi u praksi kako izgleda taj odnos.
Nemanja Nenadić: Nikad nisam želeo u životu da se bavim biračkim spiskom, ali sam morao, dok sam vodio ovu Radnu grupu, pa evo i sad, pošto je to tema koja je zasenila sva druga bitna pitanja.
Svetlana Lukić: U stvari je svela problem, sveden je problem u javnosti na birački spisak.
Nemanja Nenadić: Pa ne samo u javnosti, nego to je ona komunikacija o kojoj sam pričao pre, gde su evropske institucije, čini mi se, prihvatile kao da je to nešto što je dovoljno da vlast u ovom trenutku pokaže spremnost. Pored svega ovog tačnog što je Pavle rekao, ima nekoliko tih stvari. Prvo, njih ništa ne bi koštalo ni da su prihvatili ovaj predlog 3+3+3, kad je reč o sastavu Komisije. Oni bi mogli da blokiraju njen rad na mnogo mesta i koraka, nego to jednostavno služi kao neko sredstvo trgovine, kao i sve drugo. Drugi problem koji bih rekao je upravo to pitanje komunikacije između Komisije i svih drugih državnih organa. Dakle, mislim da je neophodno, ako se već donosi zakon, da postoji neka obaveznost postupanja svih ovih drugih državnih organa, kada Komisija teškom mukom postigne konsenzus, i onda tu kvalifikovanu većinu.
Primera radi, ako postoje sumnje u tu Zaječaru, ili bilo gde drugo, da neki ljudi su prijavljeni na adresama gde u stvari ne žive i nikad nisu živeli, i to onda se vuče dalje u birački spisak, da se to u svakom konkretnom slučaju mora proveriti. A sada onako kako stoje, evo sad i u ovom, ne znam, petom, šestom, sedmom nacrtu koji je objavljen na sajtu Skupštine, i dalje stoji samo da ta Komisija će nešto inicirati, pa se ne zna šta će biti ako MUP na primer ne izvrši te provere, nema nikakvog odgovora na ta pitanja. Naravno, ima tu niz nekih drugih pravnih pitanja, na to smo i ukazivali, recimo, šta je status te Komisije, ona nema svoje ljudstvo, nema svoj budžet, novac za njih se obezbeđuje na budžetu Skupštine, i to je onda sve povezano sa tim pitanjem moći nekog organa, jer mi vidimo, mi imamo organe koji su zvanično nezavisni državni organi, imaju 100 zaposlenih, 200 zaposlenih i tako dalje, imaju svoj budžet, a u praksi ne postupaju. A šta onda očekivati od nekoga ko zavisi za plaćanje bilo čega od skupštinske službe.
Svetlana Lukić: Dobro, dakle mi ovde sad imamo problem ne samo sastava Komisije, nego njene nadležnosti. Jer ako je ona napravljena kao nekad u komunizmu Savet federacije, savet staraca, pa mi predlažemo, razmatramo i tako dalje, a onda to treba da uradi Ministarstvo inostranih poslova, pa dobro, kao, to nije u našoj nadležnosti.
Pavle Dimitrijević: Ma ne samo to, nego jednostavno to je bukvalno pitanje da li i u kojoj meri to što Komisija kaže će državni organi pravovremeno i odmah odreagovati i primeniti. Znači, to je pitanje. U ovom Crtinom predlogu se recimo podrazumeva da bilo kakvu vrstu terenske kontrole, da, sprovodi MUP, ali uz MUP mora da ide i predstavnik Komisije, odnosno moraju da idu, hajde tako da kažem, neki nezavisni posmatrači. Ne da bi oni uzimali lične karte ljudima, nego da bi na neki nezavisan način verifikovali da je ta provera, i da je cela procedura zaista urađena kako treba, upravo, između ostalog, jer je to osnova nezavisne revizije biračkog spiska. Znači, mora da bude nešto sa strane, nezavisno, ne možemo samo da verujemo na reč državnim organima. A na žalost, dešava se upravo suprotno, ali to je to kad se stvari guraju na silu. Zamislite sad država počne neki proces, znači, zato što je kao prinuđena, a u suštini neće to da radi.
Nemanja Nenadić: Vlast će uvek naći, nekakve izgovore zbog čega nešto nije učinjeno. I sad, ako se povede priča zašto nisu provereni ovi ljudi, ne znam, u Zaječaru, gde su bili izbori, ili neke sumnje koje su bile, recimo, još iz 2023. godine, onda vlast može da kaže: Pa eto, mi čekamo da se formira Komisija za reviziju biračkog spiska, pa nema Komisije zato što nema još uvek zakona, a zašto nema zakona? Pa evo, opozicija i civilno društvo nisu hteli da sarađuju, i tako dalje. Znači to su sve izgovori, samo da stvari budu jasne. Ministarstvo unutrašnjih poslova, možda i Ministarstvo državne uprave, ne znam sad tačno koje bi bile tu njihove nadležnosti, su svakako mogli i do sada da proveravaju sve ono što je u javnosti poznato, ili ono za šta su dobili nekakve prijave u međuvremenu, i da obaveštavaju javnost redovno o tome koje su provere izvršili, šta su utvrdili i tome slično. Dakle, izgovori ne bi smeli da postoje, jer postoji itekako prostor da se rade neke provere u međuvremenu. One ne bi bile jednakog kvaliteta i jednako obuhvatne kao da imamo zakon, ali samo da se razumemo gde leži odgovornost za to što se ništa ne čini.
Pavle Dimitrijević: Ali ja moram da se vratim još i na to da ova tema za vlast služi samo da sagledava iz ugla koji njima odgovara. I oni su, recimo, pre još, dok je gospodin Orlić bio predsednik Skupštine, on je recimo mahao jednim papirom koji pokazuje da su CRTA i druge organizacije civilnog društva bile članice Radne grupe još iz 2017. godine, oko revizije biračkog spiska i kao, evo, revizija biračkog spiska je urađena, evo, papir. Bili su članovi Radne grupe. I sad treba da se ponovi, hipotetički može da se ponovi isto. Pa kao, evo, formirala se neka radna grupa, pa kao tu su neki ljudi, oni imaju pristup svim podacima. Je l’ su rekli da nešto ne valja? Nisu, tu i dalje proces, kao, traje, ali evo, kao, to je urađeno.
I to je manipulacija koja hipotetički može da se desi, imajući u vidu sve ono što smo videli do sada. I još jedna stvar: tužno je što u celom ovom procesu mi nismo čuli nijedan suvisli argument zašto nešto može ili ne može, a više puta je bila, recimo, transparentnost podataka iz biračkog spiska. Prvo je bilo: mogu da se objave određeni podaci, to, broj birača po domaćinstvu, po stanu, ali po zaključenju biračkog spiska. Pa zašto po zaključenju biračkog spiska? Tako mora, ne može pre tehnički, i tako dalje. A pre toga je bilo: može, ali tek od godinu dana od dana stupanja zakona. Pa zašto godinu dana? Treba vreme da se sistem prilagodi, ne može odmah i tako dalje. A onda nije bilo ni prvo ni drugo, nego objaviće se zapravo odmah podaci po usvajanju zakona. Ali to je sve period od 6 meseci, koji je, znači, pojeden, samo na toj važnoj, ali maloj temi koja se tiče izmena celog ovog zakona. Ja nisam znao ni onda zašto ne može, kao što ne znam ni sada zašto može.
Svetlana Lukić: Ti si maločas pomenuo, uputio si u stvari na odgovornost takozvane međunarodne zajednice, odnosno nekih njenih organa, kao što je ODIHR ili kao što je OEBS, ili Evropska komisija. To je da su i oni pomogli da se izborni uslovi svedu, zapravo, na reviziju biračkog spiska.
Nemanja Nenadić: Pa dobro, hajde da budemo fer. ODIHR ponavlja uvek da oni stoje pri svim tim preporukama, i zaista stoje. Ovde je više priča o evropskim integracijama i svemu onome što se tu dešava, gde je negde, u jednom trenutku, čini mi se Evropska komisija prihvatila da bude u fokusu samo ova tema i zadovoljili su se praktično sa tim, valjda razmišljajući: Pa hajde neka bar nešto urade. Pretpostavljam da je to bio rezon. Oni formalno nisu ni u jednom trenutku rekli da ove druge stvari ne treba da se urade, ali iz onoga što se u pravu zove konkludentna radnja, mi vidimo da sve to drugo očigledno nije u ovom trenutku dovoljno bitno da bi se istaklo u fokus. Pa ja se čak bojim da će i samo usvajanje zakona pre nego što se uopšte sprovede revizija biti dovoljno da ti evropski organi daju neki plusić ovdašnjim vlastima, i da možda progledaju kroz prste za druge stvari koje su i u tom pogledu nedovoljno urađene.
Jednostavno, mora paralelno da se radi i da se pokušava nešto i iz zemlje, jer taj pritisak sasvim sigurno neće biti dovoljan da se reši, pogotovo pitanje zloupotrebe javnih resursa, finansiranja kampanje pa i onih nekih pitanja koja su vezana za medije. Na kraju krajeva, mi smo imali prilike da vidimo, i pošto je zakon o sprečavanju korupcije bio na stolu dok je radna grupa funkcionisala, mogli smo da vidimo iz postupanja vlasti da bi oni u stvari bili spremni da neke stvari urede, kad je reč recimo o funkcionerskoj kampanji ili korišćenju nekih javnih resursa, ali da imaju vrlo, vrlo jasne granice dokle su spremni da idu u onome što oni smatraju ustupcima.
Jer oni to zaista tretiraju kao ustupke, a za neke stvari je prilično jasno iz njihovog ponašanja da ne bi bili spremni nikada da prihvate, poput onih stvari koje je ODIHR vrlo jasno saopštio nakon izveštaja o julskim izborima, da ne može, na primer, da budu za lokalne izbore slike predsednika republike sa nekim kandidatom za gradonačelnika, ili čak bez tog nebitnog kandidata za gradonačelnika, da je neprihvatljivo da se investira u vanredne programe socijalne pomoći i tome slično, i ODIHR je tu prilično jasno rekao šta treba da se uradi, ali to će biti neka tačka gde će vlast pokušati ne samo da trguje, nego će direktno oponirati.
Svetlana Lukić: Sve ovo što govorimo, nekako stalno je u pozadini taj fon konteksta u kome se mi nalazimo. Nekako se stekao utisak da oni, kao, hoće da naprave neke ustupke, da li zbog klastera, da li zbog para iz plana rasta, a mi kao hoćemo i verujemo da može nešto da se uradi, a onda zapravo svakoga dana izlazi neko, jedan po jedan od tih aktera, koji su opozicione stranke ili deo te pobunjene javnosti, koji kaže ovako: to neće ništa da se desi, uslovi će biti još gori. Mora da se izađe na izbore. Ne vide ovo kao, s razlogom ili ne, kao trenutak da se makar nešto dobije, da bi imali na šta da se oslonimo, je l’ tako, u formalnom smislu te reći.
Stvoren je taj utisak koji je čini mi se zabrinjavajući, da eto, treba održati tih takozvanih 10% više ljudi koji su protiv ovog režima. Prosto, da li je ovo… oni kao hoće da nešto urade, a mi kao hoćemo nešto da popravimo, odnosno vi da budete konstruktivni, a zapravo se vodi građanski rat niskog intenziteta?
Pavle Dimitrijević: Ogroman deo javnosti više ne veruje u bilo koji potez vlasti i posmatra to kao prosto neku zloupotrebu i neki plan koji sledi iza toga. I to je potpuno razumljivo ako imamo u vidu sve što se dešava, što se dešava prethodnih meseci, da prosto.. evo, govorimo o MUP-u. Mi imamo vesti i informacije koje pokazuju da lica iz kriminogenog miljea širom Balkana raspolažu, između ostalog, i značkama MUP-a Republike Srbije. Imamo osnovane sumnje da ljudi koji se pojavljuju isto sa značkama MUP-a, koji su privodili građane koji su protestovali, da je veliko pitanje da li su to pripadnici MUP-a. Znači, imamo neki zid ćutnje i ignorisanje. I sad to kad prebacite u dimenziju bilo kakvih razgovora o izbornim uslovima, tu isto vidite neke ogromne nelogičnosti u celoj toj priči.
Znači, mi evo u toj radnoj grupi, sa nama su za stolom sedeli ljudi koji su recimo zvanični predlagači Zakona o stranim agentima, znači, koji ljudi imaju lični i politički stav da civilno društvo onakvo kakvo jeste ne treba da postoji. A treba da se kao dogovori oko nečega. Ili, imamo pozive sada, u poslednje vreme, predsednice Narodne skupštine da kao, eto, dijalog, civilno društvo, neodvojivi deo, i tako dalje, a do pre nekoliko nedelja ili meseci smo slušali izjave kako, eto, pa ta CRTA ima 80% sredstava od USAID-a, a oni se nalaze pod istragom, i tako dalje, rade za strane službe. I CRTA je jedna od organizacija koja je i dalje valjda u predistražnom postupku zbog korišćenja USAID sredstava, iz ko zna kog razloga. O tome nema nikakve informacije.
Izašao tužilac, održao konferenciju za štampu, rasporedilo se po 20 policajaca na 5 organizacija, upalo u svaku, i to sad kao nema veze. A to sad stoji negde u nekom postupku, ali to vlast ništa ne sprečava da u isto vreme vas kao zovu za neki sto. I o kom mi poverenju možemo da pričamo? Mislim, mi isto smo građani ove zemlje. U takvoj situaciji ne može čovek da se oseća dobro, nego da se oseća prosto šizofreno, ja bih rekao, jer je prosto na sve strane. Mi možemo da radimo ono što nas je i okupilo kao organizacije, čini mi se, a to je želja da upregnemo neka svoja znanja, kontakte, sposobnosti, i da damo nešto za šta mislimo da može da popravi malo sistem, a u isto vreme da podržimo sve one građane i snage koje traže ozbiljne promene u ovoj zemlji. Prosto, čini mi se da smo udarili u zid i da nešto ozbiljno mora da se promeni u zemlji, kako bismo mogli ponovo da se nađemo na nekom putu koji može da nas dovede jednog dana do demokratije, jer smo u ovom trenutku toliko, toliko daleko.
Nemanja Nenadić: Tačno je da su šanse za bilo kakvo unapređenje izbornih uslova u velikoj meri smanjene, od onog momenta od kada je javno istaknut zahtev da se raspišu izbori. Da je vlast bila ta koja je nudila izbore, a bilo je nekakvih naznaka na početku protesta da bi moglo nešto tako da se desi, onda je druga strana, dakle ova koja je ili formalno organizovana kao opozicija, ili da kažem građanska strana, studenti i tako dalje, oni su mogli da traže: ne, ne, ne, nećemo na izbore dok se ne uradi to i to i dok se ne poboljšaju uslovi. Vlast ako bude želela da ispuni taj zahtev, ako pronađe pre svega interes, budimo pošteni, nekakav interes da izbore raspiše, onda će ih raspisati verovatno pod uslovima koj ne samo da neće biti bolji nego oni što su bili 2023. i 2024, nego će biti bitno gori u mnogim aspektima, jer evo, kao što je i Pavle pričao, ovde se gubi poverenje i u neke institucije koje su koliko toliko pokazivale znake neutralnosti.
Svetlana Lukić: I oni smatraju da je ulog sada mnogo veći. Sada ne mali broj, čini mi se, ljudi iz samog režima smatraju da je to pitanje da li ćeš biti slobodni građanin ili ne. Prosto je napravljena takva situacija. Koliko je ona realna, to je druga stvar, ali psihološki je tako.
Nemanja Nenadić: Na kraju krajeva, za tu računicu imamo nekoliko nepoznatih, jer mi u stvari nikada nismo ni saznali koliko je ljudi koji nisu stvarno i svojom voljom glasali za vlast na bilo kojim izborima tokom proteklih decenija, mi imamo samo nagađanja o tome koliko je bila rasprostranjena praksa kupovine glasova, pritisaka na birače, ljudi koji ne bi trebalo uopšte da glasaju a glasali su, dakle, raspolaže se samo procenama, a ne znamo tačne brojke, to u stvari nikad nije ni istraživano.
Pavle Dimitrijević: Mislim da je nemoguće a i nije realno očekivati bilo kakav pozitivan pomak u izbornim uslovima. Na kraju krajeva, bili su izbori u Zaječaru i Kosjeriću, videli smo svi, sa teškom gorčinom kako to izgleda i koliko se nastavlja ta evolucija različitih manipulacija i zloupotreba i promena pristupa koji dolaze u tim manipulacijama. Evo, sad smo po prvi put videli i izmišljene posmatrače, koji apsolutno niti su posmatrači, niti imaju misiju da doprinose kvalitetu izbornog procesa, sa te strane, po prvi put organizovani od strane vladajućih, zapravo, struktura. Mislim, priča ide dalje, ali ne ide u pravcu poboljšavanja izbornih uslova nego poboljšavanja i unapređenja izbornih prevara.
Svetlana Lukić: I onda ljudi kažu: Pa dobro, šta, mislim o čemu mi sad pričamo? Oni to neće da poprave, mi moramo da se, ne znam, mobilišemo da izađemo i da glasamo. Zapravo mi to radimo već četvrt veka. Stalno je bilo: pobedili smo Miloševića i ne moramo da raspravljamo o tome šta nije dobro u izbornom zakonodavstvu, i tako dalje. Onda vlast kada dođe, sledeća, ona koristi sad na svoju stranu neke stvari koje nisu dovoljno dobro uređene.
Čini mi se da ovaj momenat treba da koristimo svi, zaključno sa studentima, da naučimo šta je izborni proces, kako bi trebalo da izgleda, jer i ta vlast, recimo, koja će se promeniti i doći, pitanje je kolikog će ona veka biti, da li će biti za godinu dana ponovo izbori. I mi sada kao orangutani treba da krećemo iz početka. Dakle, ovo je trenutak kada možemo svi zajedno, pogotovo ovaj deo javnosti koji je bio pasivan iz različitih razloga, koji se aktivirao, koji ništa nije znao o ovim problemima kojima se vi bavite godinama i decenijama, da prosto naučimo dok čekamo izbore, kad se ovaj smiluje da ih da.
Nemanja Nenadić: Da. Pa zato je mnogo važno da vidimo šta će biti programi, evo sad ta studentska lista, ili kako god se naziva, ona je objavljivala nekakve dokumente, ali mislim da bi trebalo da imaju u vidu celinu i da navedu šta će tačno sve biti izmenjeno, ne samo kad je reč o izbornim uslovima, već o bilo kojoj drugoj reformi.
Pavle Dimitrijević: Definitivno je mnogo važno da svi, apsolutno svi steknu informacije o tome kako se organizuje izborni proces i šta su bitni delovi izbornog procesa, upravo da bi se izbio taj argument koji se vrlo često dešava na svakim izborima, da predstavnici institucija vlasti kažu: A, pa da, a vi ste prijavili neku nepravilnost ili hoćete nešto da promenite, a, pa nije to taj formular, a, pa nije to taj rok, a, pa niste stavili pečat, a, pa nije ovlašćeno lice podnelo. Znači, taj deo prosto mora da se eliminiše i ako bih nešto preporučio svim izbornim akterima, to je da izuče stvari do kraja.
Peščanik.net, 28.07.2025.
