Kada bih želeo da na duhovit način ukažem na autoritarne i antidemokratske tendencije savremenog neoliberalizma, napisao bih jedan stivenkolberovski tekst, in dramatis personae verujućeg neoliberala, u kome bih kaštigovao „kolektivizam“, „totalitarizam“ i „autoritarizam“, pritom demonstrirajući sve ove tendencije u sopstvenom pisanju. Na primer, optuživao bih socijalizam za paternalizam i gušenje individualne slobode izbora, a pritom nazivao sve građane jedne zemlje psihički bolesnim i tražio da se podvrgnu kolektivnom i individualnom psihijatrijskom tretmanu. Ili bih se gnušao nad nacionalizmom zbog njegove netolerancije i ksenofobije, u istom dahu nazivajući sve zaposlene u državnoj službi „bolesnim društvenim tkivom“ i tvrdeći da svi građani jedne države „u svom DNK nose zagađenje (virus) komunizma“. Podsmevao bih se siromašnim i jadnim ljudima koji žive u devastiranoj zemlji, zbog nespremnosti da „prihvate rizik preduzetničke slobode i upuste se u privatni biznis”. Koristio bih fraze namerno smišljene da evociraju rogobatnost birokratskog govora poznog socijalizma, poput: “Posebno pogubna pojava u širokim slojevima stanovništva je odbijanje da se shvati veza između radnog angažmana (rezultata rada) i kvaliteta života”, demonstrirajući pritom komesarsku ideološku miopiju i emotivnu tupost. Žalio bih se na klerikalizam, a pritom pozivao na „isterivanje đavola komunizma“.
Nažalost, takva parodija već postoji i izvodi je praktično svake nedelje, na izabranim nacionalnim televizijama, naš predsednik Vlade. Narod je lenj i nema razvijen „entrepreneurship spirit“, iskvario ga je socijalizam, niko ne razume protestantsku etiku, Srbi najviše vole da plaču i kukaju, i jedina im je nada da prihvate nešto od nemačkog mentaliteta. Kako izgleda ovaj mentalitet? Predsednik Vlade nam daje primer svog prijatelja Klemensa Tenisa, kojeg su „optuživali u nemačkoj štampi, iako je ubedljivo najuspešniji, da je kao gonič robova, da se tako ponaša prema radnicima“: „I tamo sam u fabrici video i Srbe i Makedonce i Hrvate i Albance… najmanje sam Nemaca video, da budem iskren… Ali da vidite tu disciplinu, pa nema niko da stoji ili da sedi, osam sati rade kao švajcarski sat“. Od preduzetničkog duha do robovlasničke discipline u dva laka koraka.
Neka nas ne iznenađuje što u ovoj viziji nema mesta za slobodu govora, kritičku javnost i razložnu diskusiju otvorenu za sve, kao prepoznatljive ideale liberalne demokratije. Šta bi ljudi bolesni od virusa socijalizma, lenjosti i južnjačkog mentaliteta (a eto vidimo da su to pored Srba, još i Albanci, Hrvati, Makedonci) imali pametno u njoj da kažu? Njih treba disciplinovati (i kažnjavati) i naučiti ih da rade ćuteći – šta god kažu, znamo već unapred, biće glupo i razmaženo socijalističko kukanje.
Neko će možda reći – ma dobro, predsednik Vlade samo tako priča, ali te discipline u Srbiji nigde nema. Ali neće biti u pravu. Evo jednog svima poznatog primera – stranački aktivisti zaduženi za komentarisanje i ocenjivanje komentara na internetu, popularni botovi, ustrojeni su upravo po tom principu – oni su radna snaga koja satima diciplinovano radi svoj posao za mizernu dnevnicu; oni su zapravo slika i prilika one fabrike kojom se predsednik Vlade toliko oduševio. Isto to su i ljudi koji rade u tabloidima koji vode besramnu hajku na zaštitnika građana – prekarijat koji disciplinovano ćuti i radi, jer dobro zna da će, ako digne glas ili odbije naređenje izgubiti i tu crkavicu koju sada zarađuje. Drugim rečima, u pitanju su građani koji su „shvatili vezu između radnog angažmana (rezultata rada) i kvaliteta života“. Činjenica da se ovi fabrički pogoni za proizvodnju blata sada angažuju upravo za obračun sa nezavisnim institucijama za zaštitu jednakih prava građana jasno nam pokazuje da se ovde ne odigrava samo obračun sa nasleđem socijalizma, već i sa najboljim i najvrednijim, kako god krhkim, dostignućima liberalne demokratije.
Vendi Braun piše da u ovakvom političkom stanju u kojem neoliberalizam uzurpira liberalnu demokratiju, mnoge tipične osobine ove potonje, poput jednakih i zaštićenih građanskih sloboda, medija slobodnih od korporativnog vlasništva sa jedne i državnog pritiska sa druge strane, transparentnosti i odgovornosti vlasti, te umereno nezavisnog sudstva, bivaju odbačene, zaobiđene ili obesmišljene. Kao primer ona navodi činjenicu da se povodom mnogih anti-ratnih protesta u SAD 2003. postavilo pitanje isplativosti, odnosno troškova koje su oni proizvodili za finansijski ugrožene gradove: „Čak su i mnogi kritičari tadašnje američke spoljne politike izražavali bes prema mirnim demonstracijama građanske neposlušnosti, zbog troškova i uznemiravanja koje su ovi izazivali. Oni su time implicirali da vrednost javnog mnjenja i protesta treba meriti njihovom cenom u dolarima“.
Stoga, kada u već čuvenom klipu sa Studija B, „slučajna prolaznica“ prokomentariše protestni skup rečima „da to sve može drugačije“, jer „postoje bolnice i sirotišta gde bi taj novac bio korisnije upotrebljen“, onda to nije samo dnevnopolitička propaganda, već kroz nju progovara ideologija sama. Isto se dešava i kada novinar koji intervjuiše predsednika Vlade konstatuje kako među nezavisnim organima ima ljudi „koji su finansirani od države još od komunističkog doba“! „Jeste“, sarkastično potvrđuje predsednik Vlade, „ta nezavisnost mora dobro da se plati“.
Najeksplicitniji je ipak komentator koji se predstavlja pod nadimkom EU Citizen: „Međutim, ovaj ombudsman je levičarska štetočina koja svoju potpuno suvišnu i nepotrebnu poziciju koristi da ‘pomaže’ onima koji pomoć najmanje zaslužuju: parazitima, neradnicima i kriminalcima. Takođe se, mada ja nisam pristalica naprednjaka, pa mi to mnogo i ne smeta, ali je svejedno nekorektno, ponaša više kao opozicioni političar nego lojalni državni činovnik i skuplja jeftine populističke poene na potkopavanju i ono malo korisnih mera štednje koje je ova vlada jedva uvela. Drugim rečima, klasična štetočina i demagog, koji bi ne samo trebalo da ode, već tu besmislenu funkciju treba potpuno ukinuti, zajedno sa poverenicima za informacije, ‘ljudska prava’ i još par desetina besmislenih mastiljarskih gnezda na našoj grbači.”[1]
I ombudsman je dakle „dete komunizma“, preplaćeni državni službenik i parazit koji ometa vlast u sprovođenju prekopotrebnih mera štednje.
Istraživanje koje objavljuje današnji Blic, međutim, daje nam sasvim drugačiju sliku – ombudsman među građanima Srbije uživa veće poverenje nego Vlada, predsednik, skupština, sudstvo. Izgleda da građani ipak jasno prepoznaju vrednost ove institucije i ideala koje ona predstavlja, te značaj jednakih individualnih prava i njihove zaštite.
Peščanik.net, 24.04.2015.
Srodni linkovi:
Bojan Gavrilović – Mrak u podne
Miroslav Hadžić – Javno satiranje
Mario Reljanović – Zaštita za Zaštitnika
Nadežda Milenković – Zapeta, kao zapeta puška
VIDEO – Državni neprijatelj br. 1
Mijat Lakićević: Kud plovi ovaj brod – Godinu dana Vlade
Vesna Pešić – Ombudsman na kori od banane
Saša Đorđević – Dvostruki standardi
VIDEO – Topli zec za ombudsmana
- Zahvalan sam V.-u što mi je skrenuo pažnju na ovoj primer. ↑