Reakcije uvređenih i onih koji bi da izglade nanete uvrede otvorila je nove prostore igre i samodokazivanja. Za medije je to idealna situacija da ismeju i obesmisle opšte društvene i političke prilike koje vladaju u Srbiji. Taman kad se smirila situacija sa uvređenim radikalima i gnevnim predstavnicima G17 plus mediji su otkrili koliko građane Srbije koštaju poslanici u republičkom paralamentu. A kad se i ovaj skandal utišao oformljena je nova poslanička grupa “Za evropsku Srbiju” iza koje stoji Bogoljub Karić i njegov Pokrete snaga Srbije.
Šta je konačni zbir ovih skandala i novinarskih otkrića? To da poslanici i predstavnici političke elite u Srbiji postanu odgovorniji i iskreniji? Ni govora! Posledica je dugoročno “ubijanje” ideje parlamentarizma i višestranačke demokratije kao nečega potrebnog Srbiji. U parlament kao instituciju od vrhunskog narodnog ugleda i poverenja ne veruje više niko, ponajmanje oni koji od njega žive.
Bilo bi krajnje besmisleno za ovo optužiti samo medije. Mediji nikada ne mogu samostalno da generišu ideje koje će dugoročno da menjaju društvenu stvarnost. Mediji mogu da plasiraju različite afere i skandale, mnoge stvari mogu sasvim da izmisle ili da prećute, ali samostalno ne mogu da stvore takvu stvarnost u kojoj se menjaju neke fundamentalne ideje i vrednosti. Za tako nešto im je potrebna snažna politička volja, ali i finansijska podrška.
Rečnik uvreda koji piše u srpskoj skupštini sasvim je u skladu sa ovim načelom. Ove, 2005. godine – u formi skupštinskih izveštaja, znači ne novinarskih komentara, objavljen je 21 tekst gde se pojavljuju “barabe”, “lopova i lopuža” ima u 55 teksta, dok “izdajnika i plaćenika” ima u svega 18 tekstova. Najčešći nosioci ovih epiteta su predstavnici naroda i izvršne vlasti. Nije ni malo čudno zbog toga što se kao institucija od najvećeg poverenja u Srbiji najčešće pominje Srpska pravoslavna crkva. Slučaj Pahomije, kvarenje odnosa sa susednim državama, proklinjanje Hari Potera i Deda Mraza, sve su to sitnice u odnosu grehe srpske skupštine. Jer, stvar je sve više u samom sistemu: neposredna demokratija proizvodi i promoviše ono najgore u ljudskoj prirodi. Tome se jedino uspešno može suprotstaviti vladavina autoriteta i tradicije. Da je stanje u vojsci drukčije ko zna gde bi nam bio kraj.
U međuvremenu je jedna televizijska emisija pokrenula ono što nije moglo civilno društvo. Reč je o Insajderu TV B92. Reakcije na “otkriće” ubistva starog 14 godina bacilo je u zasenak masovnu potragu za Ratkom Mladićem. Ono što deluje istinski fascinantno, a time i potresno, to su reagovanja stanovnika sela u kojem se ubistvo odigralo. Ovde, u jednoj maloj, zatvorenoj sredini, imamo na delu fenomen kolektivnog prikrivanja zločina kao deo kolektivne nacionalne svesti. Nije u pitanju, naravno, nikakav specijalno srpski izum. Takvi bi se primeri danas mogli naći na celom Kosovu, u svakom albanskom selu gde je neko stradao od nesrpske ruke, sigurno bi toga bilo i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Slučaj sela Višnjićevo je ipak nešto specifičniji po tome što u samo selu nikada nije bilo nikakvih ratnih dejstava ili borbi. Nijedna kuća nije srušena ili zapaljena. Sa ovom užasnom činjenicom javnost je upoznata zahvaljujući hrabrosti i profesionalnoj umešnosti ljudi sa Televizije B92.
Na žalost, kao da to nije bilo dovoljno drugim medijima da krenu tragom ovog dugo skrivanog zločina.
Kako se samo ovde, u medijima, lako preuzimaju štafetne palice političkih i ličnih skandala a izbegavaju teme koje mogu da izazovi mrštenje i podozrivost u nacionalnim okvirima.
U međuvremenu: – Spremaju mi likvidaciju. Upućena mi je poruka da odustanem od politike i povedem računa o sebi i svojoj porodici. Poručeno mi je da je ovo poslednje upozorenje i da ako ga ne poslušam sledi potpuno uništenje svega što sam stvorio i moja likvidacija – izjavio je lider PSS Bogoljub Karić. – Moj odgovor je da neću odustati. Ako su najodgovorniji ljudi u Srbiji neobavešteni, obaveštavam ih da egzekutori Srbije sede pored njih. Zato je bolje da raspišu izbore – rekao je Karić.
Tako Karić preko medija obaveštava ne samo građane nego i vlast šta se sprema.
Ko će biti brži? Pravda ili izborna volja građana?
Mediji u Srbiji su sve sličniji političkim strankama. Umnožavaju se. Kad birate između Rodića i Đoke Kesića kao da birate između Vučića i Palme. Sve domaćin do domaćina.
Helsinška povelja, novembar-decembar 2005.
Peščanik.net, 27.11.2005.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA