Informacija o pronalasku velike količine eksploziva i oružja u sportskoj dvorani „Borik“ u Banjaluci zaslužuje posebnu pažnju. Činjenica da su pronađena ubojita sredstva u sali gde je prisustvovao veliki broj visokih zvaničnika Srbije i RS nije naivna, ali detaljnija analiza medijskih natpisa u Srbiji navodi na određenu sumnju u verodostojnost celokupne priče. Konstrukcija je najpre plitka i neuverljiva. Zašto je radnja ove predstave smeštena baš u Republici Srpskoj? Zašto je ova kriza povezana sa Dodikom? I zašto je policija Srbije bez dozvole vlasti u Sarajevu poslala svoju policiju u Banjaluku? U medijima se pojavljuje nekoliko klimavih tvrdnji, koje svojim izjavama nadograđuju visoki državni funkcioneri, poput državnog sekretara Slobodana Homena, koji je izjavio da je u pitanju ozbiljna pretnja Tadiću zbog njegove posvećenosti borbi protiv organizovanog kriminala. Mediji su u poslednjih nekoliko dana u više navrata spekulisali da je reč o pokušaju atentata na Tadića i patrijarha, te da je sve to povezano sa mafijaškim krugovima na čijem čelu je misteriozni Šarić. Drugi pak mediji tvrde da iza „pokušaja atentata“ stoje Albanci, a treći da su u pitanju Bošnjaci, odnosno Al Kaida.

A šta, zapravo, sigurno znamo? Najpre, činjenica je da su nađeni oružje i eksploziv. Zatim, odgovornost za pronalazak oružja preuzeo je šezdesetjednogodišnji invalid i navode priznao. Njegove navode policija u BiH ili Srbiji može relativno lako i brzo da proveri, kao i njegovu navodnu povezanost sa kriminalnim grupama u Srbiji i BiH. Takođe, znamo da je oružje nađeno „na izvolte“. Sve ovo ima potpis jedne Službe koja već pedeset godina pravi ovu vrstu lažnih dramatizacija. Služba koja je organizovala ovu bednu konstrukciju dugi niz decenija živi od pravljenja kriza, za čije rešenje je ona sama neophodna. Konstrukcija je potrebna i čarobnjacima iz medijskih kuća koji pripremaju alhemiju za parlamentarne izbore i Tadićev reizbor. Uspeh medijske kampanje sastoji se u proizvodnji konfuzije kod građana, osetljivih na temu atentata zbog traume kroz koju je srpsko društvo prošlo 2003. godine. U medijima se uporno govori o pokušaju atentata bez dubljeg promišljanja i jasnih dokaza. Štaviše, oprezne i nemušte izjave ministra Dačića pokazuju da MUP ne raspolaže dovoljno jakim dokazima da je ovde reč o pokušaju atentata. Međutim, kod građana je postignut rezultat, tj. stvoren je utisak da je predsednik ugrožen. Najverovatnije je i kod samog Tadića izazvan utisak ugroženosti i straha, jer Služba ne zastrašuje samo građane već i same funkcionere (što je model koji je tokom realsocijalizma više puta bio isproban na mnogim visokim funkcionerima SFRJ). Na taj način spin majstorima je u predizbornom periodu na tacni isporučen još jedan adut u korist Tadića, jer je jasno da mnogo aduta na raspolaganju nema.

A ono što je posebno mučno u ovoj najnovijoj epizodi jeste poređenje sa atentatom na Đinđića. Danas svi mediji i funkcioneri podsećaju da pretnje Tadiću treba shvatiti ozbiljno, jer je u ovoj zemlji pre samo devet godina ubijen premijer. Poređenje Tadića i Đinđića je neukusno u svakom, pa i u ovom slučaju. Đinđića je ubila upravo ta Služba, koja još uvek kontroliše dobar deo života u Srbiji i koja izmišlja ovako neverovatna scenarija. Ono što bi Homen trebalo da zna jeste da srpska mafija ne ubija srpskog patrijarha, ali ni čoveka koji svojom politikom u poslednjih šest godina, koliko je predsednik, nikada nije suštinski ugrozio fundamentalne vrednosti Miloševićeve i Koštuničine Srbije.

Peščanik.net, 17.01.2012.