Foto: Predrag Trokicić
Nedavno sam učestvovao u debati sa nekoliko zagovornika ideje kontra-rasta (degrowth). U raspravi koja se vodila putem elektronske pošte i Tvitera učinilo mi se da moji sagovornici nemaju jasnu predstavu o pravim razmerama siromaštva i nejednakosti u današnjem svetu i da ne znaju šta bismo morali da žrtvujemo ako zaista odlučimo da obim proizvodnje roba i usluga fiksiramo na današnjem nivou.
Ovde ću pokušati da skiciram nekoliko osnovnih proračuna, koji bi se morali znatno proširiti za svaki iole ozbiljniji pokušaj traženja alternativa.
Pretpostavimo, za potrebe argumenta, da kontra-rast podrazumeva odluku da se globalni BDP fiksira na sadašnjem nivou (uz pretpostavku da bi se na taj način i štetne emisije fiksirale na sadašnjem nivou). U tom slučaju, ukoliko se ne bi izvršila značajna preraspodela dohotka, 15 odsto stanovnika sveta koji zarađuju do 1,90 dolara dnevno bili bi osuđeni da nastave da žive u neljudskoj bedi, dok bi približno četvrtina čovečanstva koja zarađuje 2,50 dolara bila osuđena na trajno siromaštvo. (Svi iznosi su navedeni u dolarima jednake kupovne moći (PPP), a prema podacima preuzetim iz Projekta međunarodnog poređenja za 2011.)
Ostaviti tako veliki broj ljudi u dubokom siromaštvu, da bi bogati mogli da nastave da uživaju u sadašnjem životnom standardu, očigledno nije nešto što bi zagovornici kontra-rasta podržali. Jedan od mojih sagovornika je izričito odbacio takav scenario. Šta bi onda trebalo uraditi? Možemo, kažu oni, da povećamo dohodak siromašnih, smanjimo dohodak bogatih i tako ne izađemo iz okvira zacrtanog BDP-a. Dobro. Pretpostavimo da smo odlučili da „dopustimo“ da svi ljudi na svetu dostignu nivo srednjeg dohotka kakav danas imaju stanovnici zapadnih zemalja. Kako se oni ispod ciljnog nivoa budu pomerali naviše, postepeno ćemo smanjivati dohodak bogatih (da bih pojednostavio proračun, pretpostaviću da svi oni žive na zapadu).
„Problem“ je u tome što srednji dohodak u zapadnim zemljama (oko 14.600 dolara godišnje po osobi, posle oporezivanja) odgovara nivou dohotka na 91. percentilu globalne distribucije. Naravno, ako dopustimo da 90 odsto ljudi na planeti uveća svoj dohodak do ovog nivoa „probićemo“ prihvaćeni okvir BDP-a, i to 2,7 puta. Ne možemo biti baš toliko „darežljivi“. Zamislimo sada da svima bude dopušten nivo dohotka koji je nešto viši od 10. percentila distribucije na zapadu, tačnije, dohodak 13. percentila, što iznosi 5.500 dolara godišnje po osobi. „Srećnom koincidencijom“ dohodak 13. percentila na zapadu poklapa se sa iznosom globalnog srednjeg dohotka. To je dohodak na 73. percentilu globalne distribucije. U tom slučaju možemo da povećavamo dohodak 72 odsto stanovništva koje se nalazi ispod te granice, s tim što istovremeno moramo smanjivati dohodak onih koji se nalaze iznad, tako da svi stanovnici sveta na kraju završe na nivou globalnog srednjeg dohotka.
Koliko bi u tom slučaju morao da se smanji dohodak onih 27 odsto na vrhu (čiji dohoci premašuju globalni srednji dohodak)? Morao bi da se smanji za gotovo dve trećine. Većina njih, kao što sam već rekao, živi na zapadu. Osiromašivanje zapada ne može se ostvariti samo transferima u korist siromašnih: njima smo već „dopustili“ da više proizvode i zarađuju. Osiromašivanje zapada moralo bi se izvesti postepenim i dugotrajnim smanjivanjem proizvodnje i dohotka, sve dok „bogati“ ne izgube dovoljno da padnu na nivo globalnog srednjeg dohotka. Kao što smo već pomenuli, to bi u proseku bilo smanjenje za oko dve trećine, s tim što bi najbogatiji morali da izgube više. Globalni decil na vrhu morao bi da se odrekne 80 odsto dohotka, globalni ventil na vrhu (najbogatijih 5 odsto) 84 odsto i tako dalje. Fabrike, vozovi, aerodromi i škole radili bi jednu trećinu sadašnjeg radnog vremena; struja, grejanje i topla voda bili bi raspoloživi osam sati dnevno; kola bismo vozili svakog trećeg dana; radili bismo 13 sati nedeljno (zbog čega bi Kejns sigurno bio srećan, jer bi se ispunila njegova prognoza iz eseja „Ekonomske perspektive naših unuka“) itd – zato što bismo proizvodnju roba i usluga morali da smanjimo na jednu trećinu onoga što zapad danas proizvodi.
Zastanimo na trenutak da razmotrimo šta se ovde predlaže. To znači da bi globalni Đinijev koeficijent koji danas iznosi 65 poena trebalo smanjiti na nulu. Polazeći od sadašnjeg nivoa izražene globalne nejednakosti, koji premašuje onaj u Južnoj Africi, svet treba prevesti u stanje apsolutne jednakosti kakva još nije zabeležena ni u jednom poznatom društvu. Zemlje imaju teškoća da sprovedu mere kojima se Đinijev koeficijent smanjuje za dva ili tri poena, a mi predlažemo smanjenje od celih 65.
Pored toga, očekuje nas porast svetske populacije za nekoliko milijardi stanovnika. Okvirni BDP koji smo fiksirali u apsolutnom iznosu morao bi da se podeli na još veći broj ljudi; drugim rečima, srednji dohodak bi morao biti još niži.
Sa pozitivne strane, takva drastična intervencija na distribuciju dohotka promenila bi trendove u potrošnji. Poznato je da bogati u proseku proizvode više štetnih emisija po potrošenom dolaru (AED) nego siromašni. Razlog tome je to što oni robe i usluge koje uzrokuju visoke emisije, kao što su meso i putovanje avionom, troše mnogo više nego siromašni. Ako bismo sve stanovnike planete ugurali u isti okvir potrošnje, emisije koje bi proizvodio novi BDP (iznos bi ostao isti, ali bi se struktura promenila) bile bi manje. Tako bismo dobili izvesnu „marginu“ unutar postavljenog okvira koja se može iskoristiti da dopustimo nekim ljudima da budu malo bogatiji nego ostali, ili da globalni srednji dohodak podignemo malo iznad sadašnjeg nivoa dohotka na 13. percentilu distribucije na zapadu.
Ali šta ako porast broja stanovnika poništi dobitak ostvaren smanjenjem emisije po potrošenom dolaru? Tako se vraćamo na početni scenario koji nalaže da se svi zadovoljimo dohotkom 13. percentila na zapadu, te da se bogati odreknu oko dve trećine dohotka.
Ne bih rekao da će takav scenario zadobiti bilo čiju političku podršku, uključujući i zagovornike kontra-rasta, koji bi u tom slučaju sopstvenu potrošnju morali da smanje za 80 ili 90 odsto. Ako smo ozbiljni u nameri da smanjimo štetne emisije, umesto što se zanosimo iluzijom kontra-rasta u svetu siromaštva i nejednakosti, bolje bi bilo da razmislimo kako da oporezujemo robe i usluge koje najviše doprinose štetnim emisijama i tako smanjimo njihovu potrošnju. Povećanje cena takvih roba i usluga odrazilo bi se prvenstveno na realne dohotke bogatih (koji su njihovi najveći potrošači) i doprinelo bi, makar malo, smanjenju globalne nejednakosti. Očigledno treba razmisliti i o tome kako se nove tehnologije mogu iskoristiti da se svet učini ekološki održivijim mestom. Ali kontra-rast nije rešenje koje tražimo.
Global Inequality, 18.11.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 27.11.2017.
