Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Reciprocitet nije rđavo načelo ukoliko je cilj da se problemi rešavaju političkim putem. Koji je kriterijum za ocenu? Ako želite od ostvarite interese dogovorom jer ne možete jednostranom odlukom. Naravno, potrebno je da znate koji su vam interesi i kako da ih ostvarite.

Problem s kosovskom politikom srpskih vlasti, ne od juče, jeste da interesi koje građani Srbije imaju na Kosovu nisu dovoljno precizno određeni, a uz to, a možda i zbog toga, veruje se da postoji samo jedno sredstvo – vlast. A ono nije dostupno. Naprosto, Kosovo je nezavisno od Srbije i šta god da se želi postići na Kosovu mora da bude dogovoreno s tamošnjim vlastima.

Uz to, bar negde od 1968, cilj albanske politike na Kosovu bio je – ravnopravnost. Pa je ne samo potrebna njihova saglasnost već i ravnopravnost – stoga recipročnost.

Možda ovde digresija o tome šta su država i nacija. Često se koristi shvatanje da je nacija „zamišljena zajednica“. Ali to je neprecizno, da to tako kažem. Država je racionalna zajednica, dakle sredstvo za ostvarivanja zajedničkih ciljeva – recimo kao što je bezbednost, pravda ili dobrobit – a sinonimna je s nacijom ukoliko svi imaju jednaka prava i uživaju javna dobra.

Nacija je, dakle, ustavna država. Etnički nacionalizam i geopolitika zasnovana na njemu su zapravo teritorijalno gladna sila. Kao što sada vidimo na primeru osvajanja Ukrajine.

Koje interese ima Srbija na Kosovu? I kojim bi sredstvima mogla da ih ostvari? Jedan je da Srbi na Kosovu žele da budu državljani Srbije. Ukoliko bi se o tome pregovaralo, dvojno državljanstvo bi moglo da bude jedno rešenje i moglo bi da bude recipročno. I trebalo bi da je u interesu i jedne i druge strane.

Postoji i interes za decentralizacijom, ali i za učešćem u centralnim vlastima. Neki elementi Ohridskog sporazuma mogli bi da budu korisni i primenljivi. Kao i povezivanje lokalnih zajednica gde postoji zajednički interes. Što se uticaja na centralnu vlast tiče, pluralistička demokratija obično omogućava da se manje stranke nađu u koalicionim vladama, pa mogu da utiču na odluke kako bi ostvarile ili zaštitile svoje interese. Obično se time povećava i interes da se donose odluke na nivou države, a ne lokalno jer su izgledi da će se obezbediti efikasna realizacija veći. Mogu se predvideti i neki vidovi prava na veto, mada to ne mora da bude bolje ili povoljnije po manjinske interese, ali to ostavljam po strani.

Posebno su, naravno, značajni kulturni spomenici i verske zajednice i sve što je proizvod zajedničke istorije. To bi po prirodi stvari najmanje trebalo da predstavlja problem u odnosima suseda. Ni Srbija, niti Kosovo, niti balkanske zemlje uopšte nisu izuzeci po tome, bar ne u Evropi. Nije jasno zašto bi to trebalo da je predmet spora, a ne saradnje. Prilično je jasno, recimo, šta je državno, a šta crkveno i posebno koje su državne obaveze, obaveze bilo koje države, prema verskim interesima i dobrima.

Konačno su tu privredni, finansijski, obrazovni, naučni interesi, gde je načelo reciprociteta svakako primenljivo. Svako ko pogleda geografsku kartu lako može da zaključi da su Srbija i Kosovo upućeni jedni na druge. Granica je toliko dugačka da je saradnja u svim oblastima sasvim prirodno i u interesu i jednima i drugima. Opet, saradnja, recimo, u oblasti zapošljavanja ili ulaganja povećava međuzavisnost i zajednički interes.

Posebno, i to je važno, ukoliko je to podsticaj da se ulaže u sve male balkanske zemlje i privrede jer su u zbiru dovoljno veliko i geografski povoljno privredno područje, kako god posmatrano.

Dakle, ono što mislite da se može postići silom najčešće se može postići sporazumom. Pored toga, kao što znamo, silom se može i izgubiti, sporazumom ne bi trebalo, posebno ako se uvažavaju interesi obeju strana.

Novi magazin, 06.09.2022.

Peščanik.net, 09.09.2022.

KOSOVO