Sada kada je ustav postao dostupan javnosti, šta tačno u njemu piše? Recimo, budući da se procedura donošenja ustava opravdava njegovim sadržajem, pre svega određenjima o ustavnom položaju Kosova, koliki je značaj Kosova za izabrana ustavna rešenja? Odgovor je, nikakav. Po onome što pise u ustavu, to je ustav Srbije čiji Kosovo nije deo. Ovo se može videti i ako se postavi ovakav test: Da li bi bilo potrebno promeniti ovaj ustav Srbije ako bi Kosovo prihvatilo da ima suštinsku autonomiju i da li bi trebalo promeniti ustav ako bi Kosovo ostalo izvan Srbije? Odgovor na prvi deo pitanja je da, a na drugi ne. Dakle, ovo je ustav Srbije kojoj ne pripada Kosovo.Evo zašto.

Tačno je da se u preambuli kaže da je Kosovo deo Srbije, ali je jasno iz teksta ustava da to nije tako u pravnom smislu te reči. U nekim opravdanjima preambule se pominjao primer Savezne republike Nemačke (bivša zapadna Nemačka) čiji je ustav u načelu važio i u Demokratskoj republici Nemačkoj (bivša istočna Nemačka), samo što se nije primenjivao, jer je ova druga imala svoj sopstveni ustav i bila međunarodno priznata država. Čim su se, međutim, stekli uslovi, to jest čim su se dve Nemačke ujedinile, ustav Savezne republike Nemačke je počeo da se primenjuje na celoj teritoriji uvećane države. Isto je i sa ustavom SAD koji se nije menjao sa porastom broja država članica. Ovaj srpski ustav ne bi mogao da se primenjuje na celokupnoj teritoriji Srbije ako bi ona uključivala Kosovo. Dakle, to je ustav Srbije ali ne, čak ni u načelu, i Kosova. Samo dva primera su dovoljna da bi se to videlo.

Prvo, već se u prvom članu negira smisao preambule, bar onog dela koji se odnosi na Kosovo, jer se kaže da je Srbija država srpskog naroda i građana Srbije. Jasno je da bi takva formulacija bila nemoguća ukoliko bi taj ustav trebalo da važi i na Kosovu. Srbija bi mogla da bude multietnička ili građanska država, ali se ne bi moglo očekivati da bi se na Kosovu obezbedila saglasnost da je ta pokrajina deo države srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Dakle, prvi član ustava ograničava Srbiju na teritoriju u koju ne spada Kosovo. Može se reći da bi se taj član promenio kada bi Kosovo ušlo u sastav Srbije, što je upravo dokaz da je ovaj ustav samo ustav Srbije ali ne i Kosova.

Drugo, i možda mnogo važnije, ustav definiše Srbiju kao jedinstveno pravno područje, da se tako izrazim. To je u potpunom nesaglasju sa stavom iz premabule da Kosovo ima suštinsku autonomiju. Ako se pogledaju predlozi o tome šta se podrazumeva pod suštinskom autonomijom, jasno je da je reč o potpunoj unutrašnjoj suverenosti Kosova. Kosovo bi imalo ustav u kojem bi pisalo ono što građani Kosova u njemu zapišu. Dakle, ovako kako je ustav Srbije formulisan, on može da ima pravnu važnost samo na teritoriji Srbije čiji Kosovo nije deo.

Ovde je možda mesto da se ukaže na nerazumevanje koje je duboko ukorenjeno u srpskoj javnosti a koje je sada zapisano u sam ustav. Naime, u pravnom, a pogotovo ustavnom smislu, teritorija je samo prostor na kojem važi određen pravni sistem. Ako se kaže, kao što se kaže u predlozima o sadržaju suštinske autonimije koji su izneti u javnosti, da Srbija ne teži da protegne svoj pravni sistem na Kosovo, to znači da se ona time odriče te teritorije, buduči da ne može i ne namerava da donosi zakone koji važe na toj teritoriji. Deklaracija o tome da je ta teritorija uvek bila i uvek će biti deo Srbije ima tačno onoliko prvanog smisla koliko je istorijski tačna.

Iz ovoga se može zaključiti, što ne bi trebalo da bude neko posebno otkriče, da je potpuno lišena osnova tvrdnja da su način usvajanja ustava kao i njegov sadržaj određeni potrebom da se zaštite srpski interesi na Kosovu. O tome u ustavu nema ni reči i, u stvari, ovo je ustav kojim se posredno priznaje suverenost Kosova.

Zašto se onda ustav donosi uz patriotsku propagandu? To se može delimično zaključiti na osnovu teksta samog ustava. On, naravno, ne može a da ne bude u skladu sa shvatanjima ili još više interesima ustavopisaca. To se vidi praktično u svemu. Najviše u tome što je ustav pun deklaracija koje ni na koji način ne obavezuju pisce ustava, a to su čelnici partija koje očekuju da zadugo vladaju Srbijom.

Pored deklarativnih stavova o Kosovu, svakojaka deklarativna obećanja se mogu nači u gotovo svim delovima ustava. Možda je po karakteru najsličnije deklarativnom stavu o kosovskoj teritoriji pozivanje na socijalnu pravdu. Iz samog teksta ustava se ne može zaključiti šta se pod tim podrazumeva. Na jednom se mestu govori o „jednakim mogućnostim“ (muškaraca i žena), a na nekoliko se mesta govori o „jednakim uslovima“, ali se nigde, bar ne dovoljno jasno, ne kaže kako će se te jednakosti obezbediti. Na jednom se mestu socijalna jednakost određuju utopijski. Kaže se da su „svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta“. To je, naravno, neostvarljivo. Recimo, nije realistično da će predsednik republike i predsednik vlade raspisati konkurs za radna mesta svih onih savetnika koje imaju, posebno onih koji su odlučujuće doprineli pisanju ovoga ustava. Pored toga trebalo bi da oni obezbede i da izbor na tim konkursima vrši nepristrasna komisija, recimo sastavljena od stranih eksperata. Ali ako bi negde ovo pravilo moglo da važi, to bi svakako moglo da bude samo u javnom sektoru. U privatnom sektoru, to ne bi bilo u skladu sa pravima preduzetnika i menadžera da slobodno sklapaju ugovore o zapošljavanju. Da li će oni ponude prikupljati konkursom ili posredstvom tržišta, to bi morao biti njihov izbor. Ako bi država ozbiljno shvatila ovaj član ustava, morala bi da nacionalizuje celokupno tržište rada, što je utopijski cilj čak i ako bi bio poželjan.

Najveći deo ustava se sastoji od takvih deklarativnih, često utopističkih prava. Ona su deklarativna jer ne obavezuje vlasti na neki jasan i određen način, a često su utpistička jer su neostvarljiva. Kako biva kod takvih pravnih formulacija, stvarni značaj imaju ograničenja, kojih ima svugde gde je neko od ustavopisaca smatrao da je potrebno da se vlast umeša. Tako, na primer, očigledno pod uticajem onih koji ne veruju u slobodu govora, ona se ograničava na raznorazne načine. I druga se prava i slobode ograničavaju, najčešće tako što se vlastima ostavlja najšira moguća diskrecija. Recimo, kaže se da „pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu“ i da se  “zakonom može ograničiti način korišćenja imovine“. Ustavni stav o zaštiti imovine bi imao smisla samo ako bi se reklo da se zakonom ne može ograničiti način njenog korišćenja. Ako se to ne želi, bilo bi potrebno reći zašto, i tačno u kojim, se slučajevima misli da bi ograničavanje bilo u javnom interesu. Ovako se jedno od ključnih prava lišava ustavne zaštite. Ovo je nekome očigledno bilo toliko važno pa je dodao još dva člana član da je „oduzimanje ili ograničavanje imovine radi naplate poreza ili drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom“.

Takođe je zanimljiv stav o pravu na rad. On glasi: „Jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom“. Time se kaže da je reč o ustavnom pravu, koje se delegira zakonu. Takvih formulacija koje su u skladu sa čuvenom mudrošću da nešto „može da bude ali ne mora da znači“ ima na pretek. Kao što ima puno deklarativnih prava koja ustavopisci nisu znali kako da formulišu ili nisu uopšte znali da li bi da ih zajemče, pa su ih sve pomenuli i prebacili u nadležnost zakona. Tako da tih prava zapravo i nema.

Posebno je zanimljivo je kako se tretira svojina. Opet u skladu sa interesima nekih od ustavopisaca, zadržan je sat o ravnopravnosti svih oblika svojine. Za razliku od Miloševićevog ustava gde je taj stav bio unet, uz protivljenje liberalne opozicije, jer je tada nešto malo javne rasprave bilo, mada u sred leta, da bi se zadržala društvena svojina, ovde se to unosi da bi se sačuvala državna svojina. Usled toga se, ponovo, koristi reč „ravnopravnost“, mada ona nema nikakvog smisla kada je reč o različitim oblicima svojine. Što se odmah i konstatuje u samom ustavu jer se kaže da će se zakonom regulisati kako se jedan oblik pretvara u drugi, što bi rekao Karl Marks, to jest kako će se „postojeća društvena svojina“ privatizovati, a javna otuđiti. Dakle, kada se recimo prodaje privatna svojina, to je regulisano na jedan način, a kada se prodaju društvena ili državna, na drugi. Konačno, iz ustava nije jasno da li se samo privremeno prihvata postojanje društvene svojine, jer se kaže da ona postoji, pa bi trebalo shvatiti i da je ravnopravna sa drugim oblicima svojine, ali se onda ovi nabrajaju a društvena se svojina ne pominje. Dodatno je pitanje zašto se ustavu nabrajaju oblici svojine, jer se time ograničava normativni razvoj.

U ovom je kontekstu zanimljivo i kako je regulisana nacionalizacija. Kaže se da se privatna svojina može prinudno pretvoriti u javnu, s tim što će se vlasniku dati novčana naknada koja je najmanje u visini tržišne cene. Ovo je blago rečeno kontradikcija. Tržišna se cena utvrđuje slobodnom razmenom, koja podrazumeva pravo vlasnika da ne proda ono što je njegovo privatno vlasništvo. Država, dakle, može da kupi pod, ironično govoreći, ravnopravnim uslovima ono što joj je potrebno na tržištu. Ako, pak, koristi prinudu da bi došla do neke sopstvenosti, tada nema tržišne cene, to jest država je ta koja određuje šta je tržišna cena.

Kritika ovog ustava bi mogla da se nastavi gotovo u beskonačnost. Reč je o tekstu koji je pisan na brzinu tako da se deklaracijama i uopštenim formulacijama zadovoljava ono što se misli da bi moglo da bude od interesa javnosti, kojoj nije data prilika da bilo šta o ovom ustavu kaže, a detaljnije se uređuju samo one oblasti koje su od neposrednog interesa onih koji su pisali ustav i koji očekuju da budu na vlasti kada se on bude sprovodio. Tako da se ovim ustavom obećava javnosti sve i svašta, a ne preuzimaju se nikakve obaveze, dok se ograničavaju se prava i slobode svih kako bi se uvećala diskreciona moć sadašnjih i budućih političara. U tom smislu, ovo je ustav koji je u najdubljoj mogućoj suprotnosti sa samom idejom ustavnosti. Ne samo po sadržaju, već naravno i po proceduri. To što su toliki pravnici spremni da kažu da procedura donošenja ustava nije važna, jer je važna navodna politička dobit koja se njime obezbeđuje, mada nje kada je reč o Kosovu u ustavu i nema, to je isto toliko zabrinjavajuće kao što je bilo i pre više od petnaest godina kada je donet Miloševićev ustav.

Pre zaključka o tome zašto se ovaj ustav donosi na ovakav način i sa ovakvim sadržajem, potrebno je još nešto reći o samovolji koja se njime legalizuje. Jer ako vlast nije ograničena pravima i slobodama građana, a već procedura kojom se donosi je dokaz da nije što sadržaj samo potvrdđuje, mogla bi da bude ograničena međunarodnim obavezama. Ovaj ustav odbacuje takvu odgovornost. U njemu se međunarodni pravni poredak priznaje samo ukoliko je u skladu sa ustavom. Praktično to znači da će se priznavati odnos snaga i one obeveze koje su do sada preuzete, ali ne i buduće obaveze, recimo kada je reč o tribunalu u Hagu ili kada je reč o Kosovu. Dakle, prihvata se realnost međunarodne zajednice de facto ali se ističe da je de jure Srbija suverena praktično do autarhičnosti. I to je, naravno, samo ozakonjavanje politike vlade ali i partija na vlasti i većine onih koje su u opoziciji. Ovo shvatanje spoljašnje suverenosti u skladu je sa shvatanjem o unutrašnjoj suverenosti, jer ovaj ustav ne ograničava vlast u odnosu na građane, pa je ne ograničava ni u odnosu na druge države osim u skladu sa odnosom snaga.

Šta se želi postići ovakvim ustavom? Cilj je u stvari veoma pragmatičan, kao i u vreme Miloševića. Njemu je ustav bio potreban da bi zacementirao svoju vlast, a sadašnjim ustavopiscima je on potreban da nekako obnove svoju vlast. Milošević je uspeo, cinično prebacujući sve troškove svoje katastrofalne vladavine na narod koji je prevario obećanjima što utopijskim što nacionalističkim. Ako sadašnjim ustavopiscima pođe od ruke da dobiju podršku glasača, to će biti potvrda one poznate izreke „da su oni koji ne izvuku pouke iz istorije osuđeni da je ponove“.

 
Peščanik.net, 10.11.2006.