Shvatam da je vrlo teško danas u Srbiji govoriti o desnici, jer taj ideološki prostor niko strasno ne prisvaja. Sve je u sekundarnim diskurzivnim strategijama, od sistematskog napada na gej kulturu pa do sumnjive upotrebe pridevske zamenice “naš” uz neki važan i/ili simbolno opterećen pojam. Desnica nije politički profilisana, već strukturno upisana u političko delovanje. To sa jedne strane omogućava sasvim izuzetnu “živopisnost” javnog govora i ponašanja, a sa druge izaziva zamagljenost, iluziju jasno razgraničenih frontova – i to istovremeno, i tupi oštrinu neposrednog suočavanja sa voljnom, ali slično fragmentisanom levicom. Krađa koju desnica izvodi nad svim područjima proizvodnje ideja je dakle potpuno haotična, a i lako je krasti iz malog i slabo čuvanog vrta. Slobodi desničarske stočne pijace uveliko pomaže i to što je otpor protiv rata i “rasute diktature” moralno diskvalifikovan posle oktobra 2000, i što je sebi ili javno, ili oboje – nepriznata levica izrazito malobrojna. Lek koji je u devedesetim izgledao uspešan, da se stvara pre svega koalicija razuma, mislenih i profesionalnih standarda i odgovornosti, danas je očuvan u međusobno udaljenim ostrvima arhipelaga – ostrvima-osobama i institucijama. Od koalicije ni traga ni glasa.

Zimski protest u Sloveniji je, ako ništa drugo, stvorio uslove za stvaranje nedvosmisleno levo okrenute koalicije: da li će, ne znamo. Desnica se, međutim, morala po strašnom parlamentarnom porazu nanovo profilisati, i to je učinila na najgori mogućni način – onako kako se to radi u starim demokratijama, dakle krađom ideja gde god se stigne.

Dobar primer toga su “izrasline” oko državne proslave 25. juna. U ljupkom ruralnom kraju blizu Ljubljane organizovali su proslavu kratkog boravka za ratne zločine osuđenog nadbiskupa Rožmana, koju su proslavu oplemenili prisustvom domobranskih zastava i naočitog muškinja u uniformama iste vojne grupacije. U ovoj maloj krađi učestvovali su mnogi viđeni članovi i članice Janšine partije. Da podsetim, ista partija je bojkotovala državnu proslavu zbog omraženih zvezda i zastava. Teško da bi se nošenje uniformi koje označavaju jasan politički program i mesto u istoriji moglo povezati sa demokratijom. Primeri uniformi kojima se “brani” demokratija nisu retki u regionu – od pretećeg mađarskog Jobika, koji je zgrešio stotine verbalnih i fizičkih napada, sve do ubistava, pa do srpskih četnika i hrvatskih ustaša, koji se (uglavnom pijano) pozivaju na ratne zločine sve dok se ne pojavi konkretna odgovornost koja ih može uključivati. Konačno, do grčke Zlatne zore, koja sistematski sprovodi svoju rasističku politiku i nasilje. Nošenje uniforme nije nikakvo izražavanje mišljenja – na simboličkom planu je to upravo pretnja i uništavanje mišljenja. Pametan zakonodavac bi bez većih problema mogao da nađe pravu formulu zabrane ovakvih manifestacija gluposti, bez ugrožavanja slobode mišljenja, a sa punom tolerancijom za parodiju i sve druge satirične i humorne upotrebe.

Iza ovog, relativno lako razumljivog i za tumačenje nezahtevnog primera, od kojeg nije imuna nijedna politička opcija, krije se osnovna metoda desnice, koju danas, zahvaljujući medijima, gledamo do iznemoglosti. Evropske i globalne desnice, istorijske i današnje, po pravilu imaju isti diskurzivni aparat i iste naracije, u kojima se menjaju samo imena i datumi. Ova jednostavna forma ima svoje nesumnjive prednosti – može se prilepiti na druge, zapletenije i diskurzivno bolje uhranjene oblike, i tako parazitski preživljavati impresivno dugo vreme. Jednostavna osnovna priča može opstati tek ako se prilepila na parade, maskarade, i na daleko najuspešniju među jednostavnim pričama – onu o neprijateljima. Današnji osnovni slovenački neprijatelji, recimo, govore lošijom varijantom “našeg” (lepog) jezika, oblače se loše (trenerke sa crtom), i tu bi nekako bio kraj: ne mogu se optužiti ni da izgledaju drugačije, Neophodno je bilo izmisliti domaće saveznike tih neprijatelja, što je imaginaciju proširilo do mesta stanovanja (ljubljanske Murgle, izrazito skromno naselje kućica za nekadašnju nomenklaturu, neuporedivo sa bogataško-nomenklaturskim kvartovima iste Ljubljane, Beograda ili Zagreba), i do ljudske dugovečnosti koja se graniči sa besmrtnošću. Dobili smo sve odlike dečije bajke: u dalekom naselju  montažnih kuća nezasluženo ili putem prevare uživaju i žive zlobnici, koji kradu novac osirotelom narodu dok ih istovremeno plaća služba koja je prestala da deluje pre više od dvadeset godina (UDBA), i iz tih sredstava plaćaju pobunu na ulicama, korumpiraju sudstvo i mnoge druge, pa i najviše institucije. To je verzija koja važi dok se nije na vlasti; kada se dođe do vlasti, sve te bajke postaju “činjenice” na kojima se realizuje politika. Uz znanje da većina naroda ne kupuje više tu priču, treba podsetiti koja je druga faza narativne akcije: to je krađa pojmovnog aparata razumnog dela društva i svođenje pojmova na paradu i maskaradu. Tako se pojavilo i “civilno društvo”, krađa pojma i pojave koja je uistinu označila sudbinu Slovenije za tadašnjost i budućnost: ova groteskna galeriju likova među kojima nema baš nijednog zastupnika vrednosti civilnog društva, sastoji se od najgorih zastupnika svega što Janša uradi ili kaže. Tu su diplomati koji su prisluškivali svoje službenike, ustavne sudije koje su se dogovarale sa vlašću, Janšini saradnici u trgovini oružjem, javni službenici koji su služili njegovim privatnim ciljevima: mreža postaje jasna već kad se vidi prvi red, a o gustoći mreže svedoče naredni redovi ovog šarenog skupa obeleženog strahom i pohlepom. Oni se zalažu za demokratiju i pravičnost koju su svakome drugome pokušali uzeti, i jedini cilj im je da to ponove. Kad se ukrade pojam, tačnije naziv pojma, onda je moguće otpust proverenog Janšinog službenika, koji je protiv svih pravila kopirao državne dokumente i pred sam pad vlade dobio mesto gradonačelnika u mestu koje Janša potpuno kontroliše, Grosuplju, protumačiti kao “političko suđenje” jednom požrtvovanom aktivisti civilnog društva. Pa ipak, slovenačka scena narativnih strategija desnice je u tome pogledu konzervativna što se tiče performativnih mogućnosti. Pogledajmo kako to rade drugi.

U Francuskoj se nedavno pojavila grupa koja sebe naziva Antigone. Okružena citatima iz dela Kamija i Sent-Egziperija, neka eterična mlada dama na svojoj internetskoj strani obaveštava da u cilju zaštite evropskog hrišćanstva, svetinje dvopolnog braka i demokratije kao i slobode mišljenja svih, vodi imenovanu grupu u akcije protiv Femem (originalno Femen) grupe. Femem su one oštre ulične ratnice koje nastupaju sa golim grudima. Prvobitna grupa je nastala u Ukrajini, ali se raširila po celoj Evropi i po svetu, čak i u kulturama obeleženim islamom, gde je za kažnjavanje takve aktivnosti dovoljna i pojava na sopstvenom facebooku. Femem aktivistkinje izvesno šokiraju, kako protivnike tako i mogućne simpatizante. Ono što ostaje je primer hrabrosti, ključan za budućnost evropskih i svetskih socijalnih pokreta. Femem aktivistkinje upozoravaju na sistem nasilja koji je ne samo savršeno ugrađen u mnoge društvene sisteme, nego i savršeno tolerisan od strane većine kritičara takvih sistema. Dobar primer je medijsko prikrivanje silovanja kao sistema delovanja islamskih grupa protiv žena koje su se usudile da protestuju na trgu Tahrir u Kairu. Jedna od žrtava takvog silovanja se odlučila da govori: otkrila je da su je otele, a onda kratkom vremenu preuzimale grupe po dogovoru, da su je silovali i nožem, i da su je konačno spasli građani kada je automobil silovatelja zašao u “pogrešan” deo grada. Antigone, dakle, ne reaguju na takav svet, nego na raskrivanje takvog sveta, posebno nama koji sa tim svetom nećemo da imamo veze, proverenim metodima sprečavanja useljavanja i uništavanjem života već useljenih. Sa indignacijom žena koje su “ženstvene” ali nisu “feministkinje”, koje su lepe, mlade, uglavnom dobro obezbeđene, udate, mlade majke, uspešne profesionalke, ove dame zahtevaju čistost, veru, dvopolnu monogamiju bez prethodne probe, krizne mere istrebljivanja svih drugih, i manje više ceo kofer lepenovskih ideja… Da li ipak prepoznajemo model koji nam se uporno gura u nos sa svih strana, od političkih manipulanata, do medijskih preporuka, od reklame do saveta iz samousluge, sa jedinom razlikom u dozvoli (kao) slobodnog seksa, koja otvara ogromno dodatno tržište? Stvari su ozbiljne, jer ceo sistem komuniciranja celoga sveta hoće da od žena načini poslušne lutke koje umeju da kažu samo zašto i kako su srećne – inače će im odmah pokazati koliko su same krive što nisu, i šta sve treba sebi da urade da budu…

Antigone nastupaju u belim odorama, laganim, providnim, ali neporočnim: garantovano ushićenje staraca. Šta je sve u ovoj priči ukradeno? Sem lako razumljive manipulacije sa intelektualnim autoritetima, ukradena je osnovna priča o Antigoni, koja je, slično Femem aktivistkinjama, izvela terminalnu provokaciju – ubila se kao devica, da bi ojačala svoj protestni stav prema državnim pravilima. Mogli bismo reći da se ubila kao pripadnica disfunkcionalne porodice kojoj su ukinuta prava data “normalnim” porodicama. Svaka suvisla interpretacija Antigone iz prošlosti, uključujući i fenomen socijalističkih Antigona, govori protiv ovakvog falsifikata. Dalje je ukradena celokupna procedura razmišljanja o pravima i ljudskim pravima, ukradeno je realno materinstvo danas, ukradena je bela boja lažnog predstavljanja antičke prošlosti, i ukradena je svaka realna žena. Do sada su nastupi Antigona bili organizovani uglavnom po crkvama: dame u lakim belim krpicama oko oltara ili u kripti (tako je najavljen sastanak 1. jula u pariskoj Trinite crkvi) su uistinu konačna opscenost, ogavna u poređenju sa napadom polunage devojke na naoružanog policajca.

Antigone u kripti su smešne, ne manje ni više od kostimiranih “domobranaca” oko nekog lokalnog svetog mesta, niti od kongregacije “civilnog društva”: svi ovi oblici krađe priče, parada i maskarada bi morali biti transparentni. Ako nisu, i ako nismo izgubili želju za veseljem, onda bi takve slučajeve morali podvrgnuti temeljnom postupku čišćenja, najbolje humorom. Kada se skup “civilnog društva” namesti pred kamere, pucajući od sopstvene važnosti u ozbiljnoj vesti, to nas više tera na plač nego na smeh: za smeh je potreban jasan i nedvosmislen okvir, koji mora imati brzinu (isti dan), oštrinu (ne treba posebno objašnjavati, premda se jako retko viđa), i gustoću (kratko i udarno). Drugačije nema smisla. Grablje, papir i lepak bili su dovoljni za figuru koja nas je, svaki put kada se zimus pojavila, spravila u smeh; a talenta je bilo posvuda.

Peščanik.net, 04.07.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)