Fotografije čitalaca, Roger Cowan
Američki visokoškolski sistem se smatra najboljim na svetu i mnoge zemlje se trude da ga kopiraju, uglavnom bezuspešno. Ali u SAD svakog meseca izlaze knjige poput Krize u kampusima (Crisis on Camups) ili članci o tome da velika ulaganja u privatno visoko obrazovanje nisu isplativa. Mnogi Amerikanci strahuju da će se posle pucanja mehura na tržištu nekretnina isto dogoditi i sa mehurom na tržištu obrazovanja. Troškovi studiranja, pogotovo na privatnim univerzitetima, vrtoglavo rastu: samo tokom prošle decenije školarine su povećane za 25 odsto. Najskuplji koledž u Americi je Sarah Lawrence iz Njujorka. Tu godina studija košta 65.000 dolara (zajedno sa smeštajem i hranom). Ukupan dug američkih studenata trenutno iznosi neverovatnih 1.300 milijardi dolara. To je više nego što svi Amerikanci duguju preko kreditnih kartica. Ako je zaduživanje na državnom nivou možda isplativo, stvari stoje drugačije kada je reč o pojedinačnim sudbinama ljudi. Tri četvrtine Amerikanaca misli da je univerzitetsko obrazovanje prosto preskupo.
Rasprava o eksploziji troškova studiranja tiče se isključivo ekonomskih faktora, a za to se najčešće krive sami univerziteti zbog prevelike birokratije i tobože lenjih profesora i njihovih beskorisnih istraživanja. Pre nekoliko godina magazin Forbes je objavio da je ekonomski sektor „obrazovnog biznisa“ najmanje efikasan. Takva kritika čuje se i u Evropi, pre svega u Velikoj Britaniji. Margaret Tačer je ovako branila svoju politiku visokog obrazovanja: „Svi profesori, izuzev prirodnjaka, inženjera ili predavača na poslovnim školama, u stvari su trockisti koji po ceo dan piju čaj, ako već ne pišu traktate protiv tačerizma za levičarske časopise“. Njen odgovor na tu tobožnju zloupotrebu bila je meritokratska birokratija, koja je trebalo da simulira „tržište“ i „konkurenciju“ na univerzitetima, a praktično je podsticala konformizam i kvantitativno ocenjivanje rezultata istraživanja.
U SAD se taj surovi utilitarizam ispoljava u nacionalnoj opsednutosti skraćenicom STEM, koja se odnosi na nauku, tehnologiju, inženjerstvo i matematiku. Sve druge oblasti smatraju se intelektualnim luksuzom. Nedavno je guverner Severne Karoline rekao da svi koji žele da studiraju rodne studije treba da plate visoke školarine na privatnim univerzitetima; što se njega lično tiče, važni su predmeti koji stvaraju poslove. Čak je i Barak Obama primetio da su daleko korisnije industrijske i trgovačke veštine od diplome iz istorije umetnosti. Kasnije se izvinio profesorki istorije umetnosti iz Teksasa koja ga kritikovala zbog te izjave i rekao: „Istorija umetnosti je bila moj omiljeni predmet u srednjoj školi.“
U Evropi postoji otpor utilitarizmu u visokom obrazovanju – sentimentalna objava unverziteta društvenih nauka i liberalnih veština, koje se diče svojim sokratovskim obrazovanjem navodno nepodložnim svakoj instrumentalizaciji. Još je Alan Blum, poznati kulturalni pesimista iz 80-ih godina prošlog veka, smatrao da se rasprave o obrazovanju tiču isključivo „stanja naših duša“. Trenutno Amerikom putuje posustali profesor književnosti Vilijam Deresijevic i opominje da koledži iz Ivy lige siromašnu američku decu pretvaraju u „poslušne ovce“ koje znaju da planiraju karijeru, ali ne umeju samostalno da misle.
Polarizacija između opsednutosti troškovima studiranja i koristima od obrazovanja sa jedne strane, i univerzitetskog kiča s druge, održava napetost u raspravama o obrazovanja i omogućava lepu zaradu. Roditelji i dalje strahuju za budućnost svoje dece, a sve veći broj kineskih studenata na američkim visokim školama (svaki treći strani student u Americi je iz Kine; daleko iza njih na drugom mestu su Indijci) – ide u prilog tvrdnji da će Kina biti intelektualno najambicioznija nacija 21. veka. Čak i oni koji misle da je rangiranje univerziteta budalaština, krišom proveravaju liste da vide na kom je mestu njihov univerzitet. Profesor književnosti Piter Bruks je nedavno primetio da je neobična ta neprekidna rasprava o obrazovanju u jednoj prilično antiintelektualnoj zemlji kakva je Amerika. Zato što je to i dobar biznis.
Krajem prošlog veka u Americi je pokrenuta kampanja da se „mrtvi beli pisci“ izbace iz školskih programa. Bila je to velika kontroverza u okviru rasprave o političkoj korektnosti, koja danas deluje krajnje idilično, kao da se vodila u nekom intelektualnom raju. Tada niko nije dovodio u pitanje opstanak univerziteta kao takvih. U međuvremenu je došlo do velikih promena.
Egzistencijalna kriza
Egzistencijalna kriza, kako to biva, ne pogađa svetski poznate američke univerzitete. U SAD postoji 4.500 koledža i univerziteta. Procenjuje se da najmanje hiljadu neće preživeti naredni period. Razlog za to treba tražiti u problemu koji pogađa sve univerzitete. Bivši dekan univerziteta Prinston, ekonomista Vilijam Boven to naziva „bolešću troškova“: „Od te bolesti boluje svaka radno intenzivna ustanova koja ne može da podigne svoju ’produktivnost’, kao što to mogu fabrike automobila ili tehnološke kompanije. Njujorški balet je u poslednjih par decenija postao mnogo bolji i uspešnji, ali ne i produktivniji. Isto važi i za predavače na univerzitetima. Ali plate baletana i profesora su uprkos tome pratile porast plata u ’ekonomskim’ sektorima ili su rasle čak i brže.“
Daleko dramatičnije, i skuplje, od porasta profesorskih plata teklo je uvećanje administracije na koledžima i univerzitetima. Benjamin Ginsberg, politikolog sa univerziteta Džon Hopkins, kaže da se u periodu 1975-2005. broj predavača u SAD uvećao za 51 odsto, dok je u istom periodu univerzitetska administracija porasla za 85 odsto. U kategoriji sekundarno zaposlenih administrativaca od strane primarnih službenika došlo je do rasta od čak 240 odsto. Ginsberg ih naziva „dekanovom armijom“ da bi opisao nezadrživo umnožavanje administracije koju postavljaju dekani. Ona obavlja razne, od predavača uglavnom skrivene poslove, koji se tiču istraživanja ili predavanja. Pri tome se odnos broja studenata i profesora u proteklih 30 godina nije menjao: 15 studenata na jednog profesora.
Ipak, glavni razlog za eksploziju troškova i ogroman studentski dug u SAD je nešto sasvim drugo. Najskuplje su škole koje ne završimo. Pedeset pet odsto studenata na državnim višim školama diplomira u roku od 6 godina, dok na privatnim višim školama diplomira svega 60 odsto upisanih (pri čemu je broj studenata na državnim višim školama trostruko veći). Evropljani možda ne znaju da trećina diplomaca na američkim državnim višim školama koji posle dve godine steknu diplomu (što nije isto što i BA diploma za završene studije), nastavlja da studira uz rad (jer samo trećina dobija pomoć od države): mnogi od njih su zreli ljudi sa porodicama ili pripadnici manjinskih zajednica.
Zagovornici slobodnog tržišta u obrazovanju treba da shvate da je situacija još gora na višim školama koje su okrenute isključivo ostvarenju profita. Na njima diplomira samo 25 odsto studenata. Školama „usmerenim na profit“ s pravom se zamera da se lažno predstavljaju i da svoje polaznike – pretežno pripadnike manjina, samohrane majke i veterane – guraju u velike dugove. A troškovi ovih kompanija/univerziteta su dosta mali: nema studentskih domova; iznajmi se nekoliko kancelarija u „poslovnom parku“ kraj autoputa; predavači se zaposle na određeno vreme i plaćaju po učinku; predavanja se često drže onlajn – a imate univerzitet. Međutim, ove kompanije najviše profitiraju od države: državna pomoć za obrazovanje u velikoj meri je razervisana za studente univerziteta „usmerenih na profit“, iako oni nisu posebno „produktivni“ u dobijanju diploma.
Kriza univerziteta je ogledalo društvenih problema u SAD. Na nekim privatnim elitnim univerzitetima novac nije bitan. Iako su školarine preko 50.000 dolara godišnje, niko ne plaća zvaničnu cenu. Mnoge vrhunske univerzitete prilikom prijema studenata ne zanima platežna moć njihovih roditelja. Siromašna deca više ne dobijaju kredite od univerziteta. Sada odmah dobiju stipendiju koja pokriva sve troškove studiranja ili veliki popust, redovno veći od 42 odsto.
Štednja
Paralelno sa tim, znatno je smanjen budžet za državne univerzitete. Po izbijanju finansijske krize 2008, profesorima na kalifornijskom državnom univerzitetu su ukinuti kancelarijski telefoni – zbog ušteda. Budžet „kalifornijskog sistema“, u kojem je i svetski poznati Berkli, brutalno je smanjen za 30 odsto. Ti rezovi, kojima su pribegle 44 savezne države od njih 50, vode ka zavisnosti od privatnih donatora. A oni često imaju svoje shvatanje o tome koja istraživanja su važna, što bitno utiče na intelektualni rad na fakultetima. Tako niko ne želi da finansira sociologiju, dok pored oronulih zgrada u kojima se predaju društvene nauke niču novi luksuzno opremljeni „Centri za religiju i demokratiju“.
I manje poznati privatni univerziteti imaju slične probleme. Velike kredite ne uzimaju samo studenti. Često i manje uspešni privatni koledži grcaju u dugovima. Kreditna agencija Moody je „biznisu visokog obrazovanja“ dala negativnu ocenu, iako taj sektor američkoj ekonomiji donosi 400 milijardi dolara godišnje. Privatne i državne škole su onda prinuđene da štede, najviše na osoblju. Mnoge kruseve drže spoljni saradnici (adjuncts) – akademski proletarijat bez izgleda za stalno zaposlenje. Prema mnogim procenama, u SAD je trenutno samo trećina profesora stalno zaposlena, a ostatak jedva spaja kraj sa krajem. U najgorem slučaju postajete freeway flyer, neko ko putuje od jednog do drugog „poslovnog parka“ duž autoputa, bez redovnih prihoda i izgleda da postane redovni profesor.
Još radikalniji su brojni pokušaji da se uštedi pomoću onlajn kurseva. Na državnim univerzitetima je zavladao strah od post-profesorskog sveta. Evo jednog strašnog scenarija: vlade pojedinih američkih država (koje kao i u Nemačkoj odlučuju o visokoškolskoj politici) mogu da narede univerzitetima da kupe onlajn kurseve profesora super zvezda i otpuste svoje profesore koji ne daju dovoljan doprinos američkoj ekonomiji. Profesori filozofije sa državnog univerziteta San Hoze napisali su otvoreno protestno pismo harvardskom profesoru Majklu Sandelu, čiji je onlajn kurs o socijalnoj pravdi nedavno kupio njihov univerzitet. U tom pismu oni upozoravaju na opasnost da američko visoko školstvo završi sa po jednim predavanjem na svaku temu, ako se ovaj trend nastavi.
Zagovornici onlajn kurseva tvrde da oni omogućavaju standardizovano ocenjivanje profesora i studenata i olakšavaju merenje „produktivnosti“ profesora. Za razliku od Vilijama Bovena, oni veruju da je moguće povećati produktivnost na univerzitetima i višim školama. Umesto diplomskih radova, i na fakultete treba uvesti standardizovane testove, koji su svakodnevnica u svim američkim školama. Uniformnom obrazovanju poput Collegiate Learning Assessment1 podršku daju ekonomski tehnokrati, ali i pristalice stroge meritokratije, koji veruju da dosadašnji način upisa na poznate univerzitete nepravedno privileguje decu bivših sportista i pripadnike manjina koje realno više nisu diskriminisane. Američka vlada već dve godine pravi rang listu univerziteta bez prethodno utvrđenih indikatora. Jedino se zna da bi sve to trebalo da ima neke veze sa „tržištem rada“.
To da je moguće izmeriti naučeno tvrde pre svega profitno orijentisane nove institucije. One tako naglašavaju svoje prednosti naspram etabliranih (i skupih) univerziteta ili viših škola, iako imaju samo par kancelarija u „poslovnom parku“. Među njima se izdvaja Minerva, koju je osnovao jedan diplomac sa Harvarda. Minerva svojim polaznicima nudi interaktivno učenje i međunarodna iskustva. Poznati stručnjaci drže predavanja putem video konferencija, dok studenti svaku godinu provedu na nekom drugom kontinentu i nekom drugom univerzitetu. Više nema biblioteka, ali ni poluprofesionalnih unverzitetskih sportova (pre svega američkog fudbala i košarke), jer su istraživanja pokazala da se to ne isplati.
Ono što je bakšiš za taksiste, za univerzitete bi uskoro mogli postati internet sajtovi Udemy. Ko god nešto zna, može da održi onlajn predavanje i zaradi. Šef Gugla Erik Šmit, koji uskoro namerava da u saradnji sa Harvardom i MIT ponudi onlajn kurseve, sanja o globalnoj „demokratizaciji“ pristupa obrazovanju. A ako su kursevi preteški, svako može da ih „demokratski“ – ne lajkuje.
Pitanje je da li su uspešni univerziteti spremni da prihvate deo odgovornosti za sistem u celini i da li žele da spreče da 45.000 doktora nauka godišnje završi u ekonomskoj nesigurnosti i bedi. Jedno od rešenja bi mogao biti otpor rangiranju univerziteta i povećanju troškova, kao i bojkot standardizovanog ocenjivanja naučenog. Umesto pevanja u horu koledž kičeraja, najbolji univerziteti, državni ili privatni, mogli bi da dignu glas i kažu da nam za vrhunske rezultate nisu potrebni ni birokratija ni takozvani „podsticaji“, jer onaj ko zaista dobro radi, čini to iz strasti.
Uz to, oni bi mogli da politički podrže drugačije pokušaje tako što će studentima pomoći da na državnim višim školama lakše dođu do BA diplome i tako potisnu „profitno orijentisane“ obrazovne institucije. Barak Obama pokušava upravo to sa ambicioznim planom koji će svim građanima nezavisno od prihoda omogućiti pristup državnim višim školama (godišnja školarina na ovim institucijama iznosi u proseku 3.500 dolara). Do sada je samo 15 odsto studenata na državnim višim školama uspevalo da dobije BA diplomu. Drugačiji uslovi imali bi za posledicu bolje rezultate. Trebalo bi povećati i finansiranje državnih univerziteta. Oni tu i tamo iznedre ponekog istoričara umetnosti koji bi mogao da dobije pristojan posao. Malo ko se usuđuje da kaže da bi bar deo problema u američkom visokom obrazovanju rešio egalitarniji pristup, pri čemu niko ne sme da izgovori: evropski pristup.
Prinston University Library, 04.06.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.08.2015.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU