Uprkos sve češćim krahovima na berzi ne biva ipak da dva uzastopna ponedeljka (11. i 18. jula) dobiju epitet „crni“, dakle da zabeleže pad koji tera države i EU da posegnu za „ubrizgavanjem“ novca, kako bi spasle svoj već debelo poljuljani kredibilitet. Dešava se to u Evropi, bar koliko i u Americi, koja uprkos dužem stažu nikako da ogugla na berzanske smicalice. Berza, iako prilično psihopatična, nezamenjiv je instrument tržišne privrede. S jedne strane, kažnjava nesolidne države i kompanije, a sa druge, bilduje svoje mišiće dokazujući svetskim političkim moćnicima da postoji neko ko je, u određenim okolnostima, moćniji od njih.

U najnovijem berzanskom udaru (oba ponedeljnika) glavni tok spekulacija usmeren je na Evropu i posebno Italiju. Gotovo je čudo da se njena ekonomija nije ranije našla ozbiljnije na meti. Iako četvrta po veličini u Evropskoj uniji, italijanska ekonomija  je istovremeno i druga po zaduženosti – 119 odsto bruto domaćeg proizvoda (preko 1.800 miljardi evra) i nadmaša je samo Grčka sa 142,8 odsto svog BDP. S druge strane, ako pogledamo koje su zemlje najmanje zadužene, a to su Estonija 6,6 odsto; Bugarska 16,2 odsto, onda ćemo lako uočiti da po današnjim finansijskim merilima nije nikakva referenca „protezati se prema guberu“. Potkraj proteklog veka proklamovano je postindustrijsko razdoblje, što se argumentovalo time da se „nova vrednost“ stvara u finansijama, pa su mnoge grandiozne industrijske zemlje s nipodaštavanjem odbacivale svoju industriju, dislocirajući je u zemlje Trećeg sveta. Početak krize te „civilizacije“ znamo, izbio je 2006/07. godine, međutim ne znamo kada će kraj. Sa njom vam je kao sa onom Đeknom, režisera Živka Nikolića, koja još nije umrla „a ka’ će – ne znamo“. Tek izbijanjem te krize ponovo je u prvi plan došla „realna ekonomija“ te se ispostavilo da je „finasijska civilizacija“ trajala kraće, a raspada se duže nego komunizam.

Beskrajne rasprave ekonomista, koji su od meteorologa preuzeli primat u pogrešnim prognozama, vodile su se oko toga da li je blag porast proizvodnje i zaposlenosti u Americi znak početka definitivnog kraja krize ili postoji ono zloslutno duplo dno (double deep). Najnovija zbivanja, kada rejting agencije uvode poseban nadzor nad Amerikom, preteći njenim uklanjanjem sa neprikosnovenog prvog mesta, koje je držala od kada se sporazumom u Breton Vudsu (1944. godine) nametnula, ona i njen dolar, za referentne ekonomske repere cele planete. Krunjenje tog pijedestala započeto je zapravo 1971. godine zahtevom De Golove Francuske da se ustanovi ima li Amerika zaista zlatno pokriće za količine dolara koje je emitovala. Nikson je preko noći ukinuo zlatnu podlogu i time dokazao da je nesporni bastion demokratije, pravde i istine varao svet. Revidirane su iluzije, ali su nastavila da važe pravila da se poštenje očekuje od Crkve, a da biznis treba prepustiti njegovim pravilima igre.

Ista ta Amerika sve do čestitog new-born hrišćanina Džimija Kartera, nije mešetarila bar sa svojim kućnim finasijama. Karter je čak smanjio nasleđeni dug za 3,3 odsto, ali to nije bila referenca za još jedan mandat nego ga je smenio holivudski trećerazredni glumac Ronald Regan. Po kriterijumima današnje generacije, Regan je najbolji predsednik u istoriji SAD, ispred Linkolna. Glavni razlog je njegova nesumnjiva zasluga za prvi dogovor o smanjenju nuklearnog naoružanja i njegova sposobnost da to pripiše isključivo sebi. Obećao je Amerikancima da će smanjiti poreze i uradio je to poreskom reformom 1986. godine. Ta reforma je imala dve kolateralne štete: Prva, da je posle 10 godina važenja (prema časopisu The New Yorker iz 1996. godine) konstatovano kako je 5 odsto najbogatijih sticalo 195 milijardi više, a 95 odsto ostalih 164 milijarde dolara manje godišnje. Idejni otac Reganov bio je nobelovac Milton Fridman, čije je knjige, a posebno „Free to Choose“ (Sloboda izbora) Regan sa TV proklamovao kao obaveznu literaturu svakog Amerikanca – kao što je bilo sa „Kratkom istorijom SKP(b)“ u SSSR-u. Tako počinje raspad američke srednje klase kojoj su velikim delom pripadali i industrijski radnici. Drugo, više nego utrostručenje državnog duga, od 1.087 na 3.757 milijardi dolara (17 promena plafona zaduženja u dva mandata) zbog smanjenja priliva od poreza i neobuzdanog trošenja na vojne potrebe (kao i kod Buša Juniora). Negde je morao da se  pojavi taj manjak. Od tada, pa na dalje i u buduće svaki je predsednik, ne samo SAD koristio populistički trik: manji ili nedirnuti porezi – na račun većeg duga države. Pri tom je Klinton bio najumereniji, a Obama dostigao vrhunac. U nastalom škripcu blokiranja državnih troškova Obama se setio kako je povećanjem poreza moguće doći do para za državnu blagajnu. Iskreno mislim da on time samo plaši Ameriku. Daleko je sve to od ideje imperatora Marka Aurelia (oko 160 godine n.e.) da su „porezi cena civilizacije“. Obama danas krpi državnu blagajnu i svoju mogućnost da se još jednom kandiduje.

Iako Amerika još uvek presudno određuje odnose u svetu, vratio bih se Evropskoj uniji, u kojoj vidimo svoju budućnost. Prema podacima Eurostat ukupna zaduženost EU u prošlog godini dostigla je 80,1 odsto njenog BDP. Po Mastrihtskom sporazumu, maksimalno dozvoljeno zaduženje predviđeno je na 60 odsto BDP. Da je to poštovano, (prezadužene Italija i Grčka nisu primljene zbog solidnosti nego zbog Aristotela i Mikelanđela, bez kojih Evropa ne postoji) pogotovo da se danas poštuje, malo ko bi ostao u Uniji, zapravo bi ostali oni kojima niko nije lud da zajmi novac. Kolo vode zemlje kojima je cinično dato ime kraticom od prvih slova: PIGS – Portugal, Irska, Grčka, Španija. Povremeno je tome dodavano, a od ponedeljka 18. jula definitivno pripisano, još jedno „I“ od Italija. Tako se bar malo zabašuruje ono PIGS, što na engleskom znači svinje! Sad su dakle PIIGS.

Rekoh, na udaru je Evropa i ponajviše Italija u njoj. Kada je milanska berza 11. jula zabeležila najveći pad od 3,4 odsto, bez cenjkanja i parade kao oko Grčke, jednostavno je Evropska centralna banka počela intenzivno da otkupljuje njene držane obveznice i tako je sanirala prvi udar. Onda je sprovedena ekspresna provera stabilnosti evropskih banaka (stress test) koji su prošle svih pet italijanskih banaka, ali je na ispitu palo pet španskih, dve grčke i neočekivano jedna austrijska (Volksbanken). Lep kuriozitet je da su se dve testirane Slovenačke banke našle među prvih 15 od ukupno 50 banaka iz EU. Moglo se očekivati da će posle toga spekulanti početi da čerupaju Španiju, međutim desilo se da su narednog ponedeljka italijanske banke zabeležile katastrofalne padove vrednosti akcija od 5 do 7,6 odsto. Dakle stres test nije imao uticaja, bar ne koliko muvatorska politika italijanske vlade. Italija je ponovo zabeležila pad od 3,2 odsto. Gde je moguće objašnjenje?

Naime, pod presijom EU italijanska vlada je obećala da će pod hitno doneti neku vrstu rebalansa, kojim se predviđa smanjenje državne potrošnje za 47 milijardi evra u naredne četiri godine. Raspored je takav da se u prve dve godine troškovi smanjuju za 7, a u naredne dve godine za još 40 milijardni evra. Kvaka je u tome da se sada, do izbora, ne smanji skoro ništa, a da se glavno kresanje uvali sledećoj vladi 2013. godine. Berluskoni nije samo šarlatan, on je i izuzetno uspešan „preduzetnik“. No, berza kažnjava tu vrstu providnog muvanja, ne zbog nekih moralnih razloga nego što se time ugrožava novac stranih investitora u Italiji.

To bi bilo ono što se zbiva sa državama i bankama, ali šta je sa novcem? Alen Sinai, ekonomista, biznis lider, „Creativity Speaker“ (pojma nema šta je to), savetnik preko 300 finansijskih institucija, korporacija i vlada (sve to mu piše u biografiji), eksplicitno daje evru još samo godinu dana postojanja. Ja dakako ni slučajno ne bih da tvrdim da sam pametniji ili upućeniji od njega (samo imam manje interesa da blefiram), ali bih ipak naveo neke argumente koji će čitaocu pomoći da prosudi sam. Počnimo od toga da je genijalni „guverner“ FED (američke centralne banke) pre i u trenutku početka velike krize, Alan Grinspan, prvi shvatio da dolar nije svetinja, da je ono „King dollar“ ili Nušićevo „Mister dolar“ – bilo, pa prošlo. Krenuo je da dolaru obara vrednost kako bi smanjio teret američkih spoljnih dugova. Evro je počeo paritetom od 1:1 u odnosu na dolar (1. janura 1999. kao ECU), a danas je odnos nešto preko 1:1,40 na štetu dolara. Da li je to evro postao jači zahvaljujući mudroj i efikasnoj politici Unije? Ne, on je ojačao, zato što je dolar oslabio. No ipak je počeo da postaje druga rezervna valuta u svetu.

Kina je zemlja sa najvećim valutnim rezervama – 3.197 milijardi dolara (juni ove godine). One su 22,8 puta veće od američkih! Preko 1.000 milijardi tih rezervi je u dolarima i zato valja ozbiljno shvatiti kad Hu Đintao opominje Obamu da pazi šta radi sa državnim finansijama. Međutim, znajući da ta opomena malo znači, jer su Obami republikanci vezali ruke, Kina postepeno svoje rezerve transferuje u druge valute, a ponajviše u evro. To, kao i činjenica da Rusija, naftaši i Brazil deo svojih prihoda takođe transferuju u evro vrlo su upečatljivi argumenti da evro, ničim zaslužan, postaje druga svetska rezervna valuta. Biće tako dok Kina ne krene ozbiljno da svoj renmimbi (juan) pusti  u slobodan opticaj i inauguriše kao rezervnu valutu. No to se neće desiti bar još nekoliko godina, iako u Kini postoje pritisci. Prihvati li se Kina toga, svetske berze će joj revalvirati vrednost valute i time smanjiti izvozne prihode, koji su inače u blagom padu, a predstavljaju osnovni izvor njenoga bogatstva. Dakle sa te strane je evro miran, bar za sada.

Do 1998. godine dolar je bio još neprikosnovena rezervna valuta u svetu. Danas 40 odsto svetskih rezervi čini evro. Dva najjača finasijska tržišta – američko i evropsko, sarađuju sve tešnje. To Amerika sa Japanom ili Kinom ne bi mogla, jer su u pitanju tržišta kontrolisana od strane država. Dakle nisu potpuno slobodna. Činjenica je da su obe rezervne valute (dolar i evro) oslabljene. Jake su valute švajcarski franak, jen, te one koje imaju zemlje veliki izvoznici sirovina (Australija, Novi Zeland, Brazil) no one nisu dovoljno moćne da samostalno deluju, nego se nalaze u paketima rezervi drugih zemalja. Sve to nameće da je finansijska diplomatija postala važnija od one političke. Te da se sa valutom kakav je evro ne igra olako. Postoji sve veći broj zemalja kojima je stalo da njihove rezerve u evrima budu stabilne, pa će ga one iz svojih interesa braniti, kao što Kina brani dolar.

Na kraju bih još naveo da su, kako tvrdi ekonomista Sir Roj Harod, svetske valutne rezerve danas veće za 10.000 puta nego do 1971. godine. Jesmo li to mi postali basnoslovno bogati ili samo ima više novca?

Peščanik.net, 23.07.2011.