Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Istorija američkih univerziteta puna je primera kako bogati i moćni ljudi – koji se često nazivaju „poverioci“ – maltretiraju nastavno osoblje oko toga šta i kako da predaju, pa nema ničeg novog u nedavnim uspesima savremenih bogataša, Marka Rovana i Villijama Akmana, u poduhvatu svrgavanja čelnica Harvarda i univerziteta u Pensilvaniji. Novost je što je to učinjeno u ime borbe protiv antisemitizma i zaštite prava Jevreja. Incidenti ukazuju na strahovit pritisak da se smanji podrška Palestincima, koji potiče od Izraela i američkog jevrejskog establišmenta. Pritisak, međutim, dolazi i izvan jevrejske zajednice. Nemački filozof Jirgen Habermas, na primer, smatra da zbog posebne odgovornosti Nemačke prema jevrejskom narodu, Nemci ne bi trebalo da pokreću pitanje genocida u vezi sa aktuelnim postupcima Izraela.

Naravno, to je izazvalo reakciju, bar među nekim američkim Jevrejima. Prošlog meseca, New York Times je objavio tekst Marka Trejsija pod naslovom: „Da li je Izrael deo onoga što znači biti Jevrejin?“ U tekstu se govori o dijasporskim teorijama rabina Šola Magida, profesora jevrejskih studija na Dartmutu i autora zbirke eseja „Nužnost egzila: zapisi iz daljine“ (The Necessity of Exile: Essays from a Distance). Prema Magidu, „Izrael je postao zamena za jevrejski identitet […] mi imamo najmanje 2000-godišnju istoriju […] nad kojom moramo da povratimo kontrolu i da je praktično preotmemo od onih koji su nam je oduzeli“. Dok mnogi cionisti tvrde da Jevrejin može da se ostvari kao Jevrejin samo živeći u Izraelu, dijasporizam, kako Trejsi kaže, „drži obrnuto: da Jevreji moraju da prihvate marginalnost i izvesnu otuđenost od Izraela kao zemlje, a možda čak i od Izraela kao mesta.“

Jedan od epigrafa u Magidovoj knjizi potiče od američkog filozofa i lidera reformskog judaizma, Judžina Borovica: „Svako kome je ozbiljno stalo da bude Jevrejin nalazi se u egzilu i bio bi u egzilu čak i da se nalazi u Jerusalimu.“ Kako pokazuje Magidova intervencija, pitanje lojalnosti Izraelu počiva na jednom prethodnom pitanju: šta, naime, znači biti Jevrejin? To pitanje je relevantno i za nemačke prilike, jer nije jasno zašto nemačku odgovornost prema Jevrejima treba izjednačiti sa odgovornošću prema Izraelu.

Nije ovo prva kriza jevrejskog identiteta. Mnogi Jevreji, uključujući mene, gnušaju se trenutne politike Izraela, okupacije, oduzimanja imovine i mnogih drugih aspekata cionističkog projekta. Pa ipak, oni takođe žele da afirmišu svoj jevrejski identitet. To sugeriše da postoji sukob u središtu samog jevrejstva. Cionizam protiv dijasporizma, međutim, nije adekvatna postavka ovog sukoba. Dijaspora i cionizam nisu alternative već su komplementarni, jer je svaka od njih verzija nacionalnog identiteta, dok se judaizam ne može svesti na nacionalni projekat. Dijasporizam je, štaviše, transparentan napor da se judaizam integriše u postkolonijalnu paradigmu, dok je polazno pitanje šta je to što izdvaja judaizam, a ne šta mu je zajedničko sa drugim narodima.

Negde oko 1910, filozof Ernst Bloh se suočio sa sličnom dilemom, kada su mnogi njegovi sunarodnici Jevreji, pod antisemitskim progonom, postali cionisti. Bloh se protivio cionizmu, tvrdeći da zamenjuje „izabranost“ za „puku nacionalnost“. Pod „izabranošću“, objasnio je Bloh, mislio je na disidentsku intelektualnu kulturu judaizma koja je oličavala jasnu opoziciju „dobrog i prosvetljenog naspram svega sitničavog, nepravednog i nepopustljivog“. Izabranost protiv nacionalnosti mogla bi biti bolja polazna tačka za razumevanje aktuelne dileme.

Hebrejski osećaj izabranosti zasnovan je na posebnom karakteru jevrejske ideje o Bogu, koji stvara univerzum ex nihilo. To nije bila jedinstveno hebrejska ideja – vidimo je u drevnom Egiptu (Ehnaton), u Persiji (zoroastrizam) i kasnije u islamu – ali do islama, tu ideju nijedan narod nije prigrlio sa tako doslednom pasijom kao Jevreji. Sa hebrejske tačke gledišta, alternativa je bio Bog koji izranja iz neke prvobitne materije ili archē, i stoga zadržava vezu sa nekakvom nebožanskom supstancom, koja se manifestuje kao magija, politeizam ili idolatrija. To ukazuje na kontradikciju ugrađenu u hebrejski identitet od početka: univerzalni Bog koji je stvorio sve i svakoga, ali je za prenos svoje poruke izabrao jedan opskurni, tribalni, porobljeni narod.

Ta kontradikcija se produbljuje kada se u obzir uzme Bilderverbot, zabrana slikovnog prikazivanja, u kojoj nastaje intelektualac naspram čulnog odnosa prema Bogu, pa je stoga bila u tenziji sa idejama krvi, rase i nacionalne pripadnosti. Kant je cenio značaj intelektualnosti za judaizam. U Kritici moći suđenja je napisao: „U Knjizi zakona Jevreja ne postoji možda uzvišenije mesto od ove zapovesti: Ne stvaraj sebi nikakav lik niti ikakvu sliku ni o onome što je na nebu, ni o onome što je na zemlji ni pod zemljom itd.“ Prema Kantu, „jedino ova zapovest može da objasni onaj entuzijazam koji je jevrejski narod u eposi svoje civilizacije osećao za svoju religiju, upoređujući sebe sa drugim narodima, ili onaj ponos koji uliva muhamedanstvo.“1

Kontradikcija između jevrejske izabranosti s jedne strane i univerzalnosti s druge, produbila se s usponom hrišćanstva. Hrišćanska ideja da je Isus, Mesija, bio Jevrejin, potkrepila je tvrdnju Jevreja o posebnosti. Istovremeno, Jevreji su tu ideju odbacili, zbog čega su ih hrišćani naročito prezreli. Jevreji su smatrali da hrišćanska konstrukcija – Bog koji ima sina, Marija i Sveti Duh, mošti, sveci, mučenici i tako dalje – odstupa od suštine, a to je biti ogoljen pred Bogom. Međutim, mnogi hrišćani, kao što su Avgustin, Luter i Paskal, mislili su slično, kao i kasnije Muhamed. A Jevreji nisu bili u poziciji da kritikuju pomisao da Bog ima sina, još manje sina jedinca, pošto je ideja da Bog ima izabrani narod bila verzija iste predstave.

Hegemone ideje evropske i američke kulture, kao što su sloboda, napredak i mir ili pomirenje, suštinski je oblikovalo hrišćanstvo – a ne „naše judeo-hrišćansko nasleđe“, što je hladnoratovski neologizam, sličan ideji da je hebrejska Biblija „stari“ zavet, ali sa „dobrom vešću“ o Božijoj žrtvi. Judaizam je opstao u kvazisekularnoj formi opozicione ili kritičke intelektualnosti, kako je tvrdio Bloh. Grubo govoreći, identifikovao bih tri struje savremene misli koje su i dalje pod uticajem izvornog jevrejskog senzibiliteta: intelektualnost, mesijanizam i kosmopolitizam.

Intelektualnost. Za jevrejsku tradiciju intelektualnosti karakteristično je to što ona nema nikakve veze sa proračunom ili instrumentalnim umom. U knjizi Mojsije i monoteizam Frojd je to nazvao Geistigkeit u smislu sklonosti apstraktnom mišljenju o svetom, uz rast samopoštovanja koji ga prati. Frojd je Geistigkeit locirao u apstraktni skok prvobitnog monoteizma. Valter Benjamin je Adama smatrao prvim filozofom. Benjaminov koncept „aure“ – temeljnog pojma moderne nauke o filmu i medijima – direktan je potomak Bilderverbota. I Frojd i Benjamin su skupo platili svoje jevrejstvo. Benjamin je izvršio samoubistvo bežeći od nacista. Kritika psihoanalize preplavljena je antisemitskim tropama, poput ideje da je psihoanaliza pesimistična, antisocijalna ili opsednuta seksom.

Mesijanizam. Mada Marksova teorija kapitalizma nema specifično jevrejske korene, šta bi marksizam bio bez svoje mesijanske dimenzije, prema kojoj će proletarijat, koji je bio ništa, biti sve? Naravno, ima tu i hrišćanskih korena ali, kao što je Veber napisao u Drevnom Judaizmu, stari Izrailjci su generisali ideju prošlog raja (davidovska monarhija) projektovanog u budućnost. Veberovim rečima, „to se nije desilo samo u Izraelu; ali nigde drugde se to očekivanje nije pomerilo u centar religioznosti sa tako očigledno rastućom snagom. To je omogućio stari savez Jahvea sa Izraelom, njegovo obećanje u vezi sa kritikom mučne sadašnjosti“.

Kosmopolitizam. Mnogi moderni jevrejski mislioci mogli su da afirmišu aspekte svog jevrejskog identiteta, istovremeno se odmičući od jevrejske zajednice. Spinozu je izopštila njegova sinagoga. Odbacio je ideju stvaranja ex nihilo u korist kvazi-ateističkog koncepta Boga kao totaliteta univerzuma. Na pitanje da opiše svoju religiju, Ajnštajn je rekao da veruje u „Spinozinog Boga“. Esej poljskog marksiste Isaka Dojčera, „Jevrejin koji nije Jevrejin“ (1958), koji su usvojili mnogi sekularni Jevreji, daje šest primera: Spinoza, Hajne, Marks, Roza Luksemburg, Trocki i Frojd. Svi su bili Jevreji po rođenju i njihova misao počinje sa judaizmom ali, po Dojčerovim rečima, svi oni su „prekoračili granice jevrejstva. Svi su smatrali da je jevrejstvo suviše usko, arhaično i suviše ograničavajuće. Svi su tražili ideale i ispunjenje izvan toga, a oni predstavljaju zbir i suštinu značajnog dela onoga što je najbolje u modernoj misli.“ U knjizi Frojd i neevropljani (2003), Edvard Said (hrišćanski Arapin) hvali Frojda što je stavio Egipat (tj. „drugost“) u centar jevrejstva. Žak Derida, rođen u Alžiru 1930, bio je školarac kada je nemačka okupacija Francuske dovela do uvođenja novih antijevrejskih zakona. Derida je izgubio francusko državljanstvo, ali je njegov rad oblikovao trajnu kritiku svih oblika identiteta, uključujući i jevrejstvo.

Imajući ovu istoriju u vidu, kako možemo objasniti stisak koji izraelska nacija i dalje drži nad tolikim brojem Jevreja danas? Odgovor leži u drugom ključnom događaju u jevrejskoj istoriji, posle uspona hrišćanstva: Holokaustu. Holokaust je bio i događaj mitskih razmera i događaj koji je shvaćen u mitskim okvirima. U osnovi, Holokaust se ne može ograničiti na nacistički režim. Od 1880-ih, svaka evropska zemlja je ponižavala Jevreje na nov način koji ih je poistovećivao sa usponom kapitalizma, dok su od Nemačke ka istoku Jevreji bivali ubijani sa određenom pravilnošću. Izrael se danas pretežno sastoji od izbeglica ili njihovih potomaka, pola iz Evrope, a pola iz zemalja Bliskog istoka. Od Drugog svetskog rata, svakom Jevrejinu ispričana je priča o Holokaustu. Ona oblikuje jevrejski identitet onoliko koliko Nakba oblikuje palestinski identitet.

Verujem da je danas moguće afirmisati judaizam, priznajući da, kao što je Bloh upozorio, Izrael opada u „puku nacionalnost“. Istovremeno, nemoguće je zamisliti budućnost Palestine koja ne čuva mesto za Jevreje kao Jevreje, bilo u jednoj ili u dve države. Istinski univerzalizam, onakav kakvog su ga izvorno zamislili Jevreji, priznaje razlike, ali smo se od njega udaljili.

London Review of Books, 20.02.2024.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 29.02.2024.

IZRAEL / PALESTINA

________________

  1. Prevod Nikola Popović, BIGZ, 1975.