Tužni je jecaj pokrio svu zemlju rusku. Ruski činovnici i političari su odjednom počeli strašno da žale pukovnika Gadafija, jer eto: ubiše ga bez suda i istrage. A mogli su mu suditi, ako ne pre nego što su ga uhvatili, a ono posle. Za pukovnikom podjednako pate svi zaposleni državnih i para-državnih ustanova, od gdin-a Sluckog, zamenika dumskog komiteta za međunarodne odnose, do gdin-a Ševčenka, nepomirljivog borca protiv svetske cionističke zavere i ujedno ushićenog obožavaoca Vermahta.
Ova se družina narikača može podeliti u nekoliko grupa. Prva pati zbog toga što je nad pukovnikom izvršen preki sud, zato što su se nad njegovim mrtvim telom izrugivali i zato što je to celom svetu javno pokazano. To samo govori o tome da ustanici nisu ništa bolji od Gadafija i njegovih pristalica. No istog trenukta se neizostavno nameće jedno veoma prosto pitanje: ako se protivnici, s moralne tačke rasuđivanja ponašaju jednako, ima li onda smisla bilo koga žaliti?
Drugu grupu jako nervira to što je likvidacija libijskog diktatora bila moguća samo uz pomoć NATO-a, koji je svojom vojnom intervencijom pomagao ustanicima i tako obesmislio povelju Ujedinjenih nacija. Uz to, lideri zapadnih zemalja, a posebno oni koji su se sa libijskim tiraninom tako veselo bili zaigrali, bili su životno zainteresovani da se ovo ubistvo što pre izvrši. Osim toga, Zapad je ubistvom Gadafija razradio sistem kojim će ubuduće moći da likvidira sve njemu neugodne državne poglavare.
Treće tužno društvo tuguje za tim što će Rusija, sada lišena izvanrednih ugovora zaključenih s Gadafijem, izgubiti milijarde dolara.
Od svih navedenih, optužba ovih prvih je verovatno najozbiljnija. Ubistvo tiranina i ono što je zatim usledilo ostavilo je zaista odvratan utisak. Ruske narikače za Gadafijem se uporno i marljivo trude da nam nametnu jednu prostu misao: tim divljacima kao što su Libijci se samo tako i moglo upravljati. Oni su u stanju da razumeju samo varvarske metode kojima se služio pokojni pukovnik. Međutim, ovaj skup tugom ophrvanih ljudi izgleda zaboravlja žalosnu činjenicu da su se s Gadafijem obračunali isti ljudi kojima je svim tim besmislenim budalaštinama iz Zelene knjige i neopevanim glupostima o džamahiriji decenijama ispiran mozak. Kako god žigosali njegove ubice, reklo bi se da je to uzalud, jer ako parafraziramo O’Henrija, pukovnika je u stvari stigla i u grob oterala profesionalna bolest svih diktatora, široko poznata pod imenom – kalibar 7,62. Ovaj je „voljeni vođa“ do te mere dojadio svom (takođe voljenom) i sebi podređenom narodu, da im je ostala samo jedna jedina mogućnost, a to je da ga bez bilo kakve istrage i suda ucmekaju i tako se najzad izbave od njega.
I stvarno, velikim brojem zemalja vladaju doživotni vladari koristeći se raznim, a često i uistinu zverskim, metodama. A zemlje Zapada su prinuđene da ovakvom stanju stvari prilagođavaju svoj stav i prihvataju ih onakvima kakve jesu. No s jednim izuzetkom. To je moguće samo dotle (i sad prelazimo na drugu grupu optužbi) dok gorepomenuti diktatori ne počnu da vrše genocid nad sopstvenim narodom; dok ne počnu, kao Gadafi, da bombama zasipaju civilno stanovništvo, dok ne počnu, kao Asad, da tenkovima peglaju goloruke ljude. Posle iračke bruke i posle očigledno nesrećnih promašaja u Avganistanu, zapadni lideri se iz sve snage trude da u međunarodnim odnosima ne primenjuju vojnu silu. I mada je zbog toga postalo vidno nezadovoljstvo zvaničnog Vašingtona, „arapsko proleće“ se dogodilo odmah nakon što je Barak Obama objavio odustajanje SAD od aktivne politike mešanja u tuđe poslove, odnosno da Amerika više nema nameru da svojim aktivnim učešćem potpomaže uvođenje demokratije u drugim zemljama sveta.
Ako stvari nazovemo svojim imenima, za SAD i njihove zapadnoevropske saveznike, pobuna širokih arapskih masa je pre neprijatno iznenađenje i razlog za zabrinutost, nego činjenica kojoj se treba radovati. Svi svrgnuti autoritarni vladari bili su provereno lojalni Zapadu. Čak su i Gadafiju oprostili greh organizovanja eksplozije u putničkom avionu nad Lokerbijem. Sa stanovišta realne politike, podrška ustanicima je bila prava ludost, jer njihovim dolaskom na vlast teško da se može očekivati bilo šta dobro za zapadne demokratije. Međutim, drugog rešenja nije bilo, jer je (sada ću vas verovatno nasmejati) javno mnjenje u zapadnim državama zahtevalo od svojih političara da učine nešto i zaustave masovna ubistva. Pošto ni Amerika, a ni zemlje Zapadne Evrope nemaju gdin-a Čurova u svojim centralnim izbornim komisijama, budućnost tamošnjih političara zavisi isključivo od raspoloženja njihovog javnog mnjenja. Saveznicima nije ostalo ništa drugo nego da izvrše vojnu intervenciju u Libiji. SAD su se čak ponašale veoma rezervisano prema vojnoj operaciji protiv Gadafija, te su ograničile svoje učešče samo na pozadinsku podršku. Možda je zato čitava operacija toliko dugo trajala. I sada kada je Gadafi ubijen i kada su ustanici uz pomoć avijacije NATO-a izvojevali pobedu, niotkuda nema nikakvih garancija da će pobednici delovati tako što će podržavati interese zapadnih zemalja. Isto tako, nema nikakvih garancija da će nakon revolucija u Tunisu i Egiptu na vlast u tim zemljama doći prozapadne snage, a ne radikalni islamisti. No i pored toga, zapadne vlade nemaju mnogo izbora, jer osnovne principe njihovog delanja određuju interesi Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika, tim redom.
I na kraju, treća grupa narikača pati isključivo zbog tako naglo izgubljenih i zanemarenih ruskih interesa u tom regionu. Tokom poslednjih burnih događaja u Libiji, tobože je nestalo nekoliko stotina lako prenosivih protiv-vazdušnih raketnih sistema koje je još Sovjetski savez isporučio Gadafiju i sada, kada su teroristi došli u posed ovog oružja, sva će odgovornost neizostavno pasti na Moskvu. Osim toga, nove libijske vlasti će masnom putačom precrtati sve one izvanredne ugovore koje je pukovnik nedavno zaključio sa Moskvom. Vladimir Putin je Gadafiju oprostio sovjetski dug od preko četiri milijarde dolara, u zamenu za sjajnu pogodbu: Rusija je potpisala ugovor o pripremi naftnih nalazišta za eksploataciju, o izgradnji železničke pruge i, što je glavno, o kupovini oružja za dve milijarde dolara.
Treba reći da predstavnici libijskih ustanika za sada nisu raskinuli nijedan od pomenutih ugovora, ali ni čvrstih garancija da će se oni realizovati takođe nema. Kao odgovor na ovu kuknjavu, može se reći samo jedno: kada sklapaš ugovor sa diktatorom, na stranu rizika se mora uključiti i stavka koja upozorava da taj diktator može biti svrgnut. Treba umeti birati prave partnere, a ne liti krokodilske suze…
Ежедневный Журнал, 24.10.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 25.10.2011.
