Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Tokom badnje večeri mediji su redom objavili vest – dvojica Srba koji su nosili badnjak ranjeni su iz vozila u pokretu. Napad se dogodio u Gotovuši kod Štrpca. U saopštenju Kancelarije za KiM, koje su preneli gotovo svi mediji, objavljena su puna imena napadnutih Srba, od kojih je jedan jedanaestogodišnji dečak. U nastavku ovog teksta zanimaće nas pre svega njegova sudbina.

Osim punog imena deteta, u svim većim i važnijim informativnim emisijama ubrzo je objavljen snimak dečaka iz bolnice. U trenucima teškog straha, kamera se našla baš gde treba. Uslikana je medicinski otvorena vena dečaka; njegova ranjena krvava ruka bila je u krupnom kadru. Videli smo dete na nosilima, dete kako se trese od straha. Videli smo traumu uživo. Dečjom patnjom, kolektivna moralna panika je podignuta na najviši nivo.

Snimak je objavljen kako u udarnom terminu Dnevnika RTS-a (01-05:00 min), tako i u Dnevniku N1 (1:50-3:40 min). Prvi, kao što znamo, poseduju nacionalnu frekvenciju i diče se bliskošću sa izvršnom vlašću (ili je makar ne negiraju). Drugi građane informišu putem kablovske televizije i ponose se svojim profesionalnim radom. Ipak, i jedni i drugi su u ovom slučaju postupili isto. Zašto? Ostaje ozbiljno pitanje. Naročito za onu grupu medija kojoj je do profesionalnog novinarstva navodno stalo.

Novinarima svih televizija – njihovim urednicima i pravnim službama – je moralo biti poznato da je objavljeni snimak protivan Zakonu o javnom informisanju i medijima. On se u članu 77 posebno bavi položajem maloletnika i obavezuje medije da sadržaj i način distribucije medijskog sadržaja ne naškodi moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika. Scene koje su emitovane, a posebno način njihovog prikazivanja će – u to ne treba sumnjati – naškoditi dečaku na sva četiri polja.

Ovde je odgovornost medija, a koja podleže i prekršajnoj odgovornosti odgovornog urednika i tužbi protiv medija, prilično jasna. Navedenim izveštavanjem je flagrantno prekršeno i više tačaka Kodeksa novinara.

Kada je reč o privatnom životu i ličnim zapisima stvari takođe stoje jasno, ali se donekle i komplikuju. Zakon propisuje da se maloletnik ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes (čl. 80, stav 2 Zakona o javnom informisanju i medijima). U konkretnom slučaju, lični i medicinski zapis u etru sasvim sigurno može povrediti pravo ili interes deteta – pre svega pravo na privatan život i interes deteta da bude zaštićeno od medijske i nacionalističke eksploatacije.

Izgleda da su se kola etičkog izveštavanja slomila upravo ovde. Interesi deteta su se direktno konfrontirali sa interesom državnih vlasti. U toj borbi, dečak nije imao nikakve šanse.

Direktor kancelarije za KiM je izjavio:

„Покушај убиства двојице српских дечака у Готовуши код Штрпца. На децу пуцао Албанац, по казивању мештана, из возила у покрету…1 Пуцано је на њих док су носили бадњаке… Неко је желео да нам приреди крвав Божић!“

Drugim rečima, dečakova rana nije samo njegova – ona je naša. U ranjavanju nije stradalo dete, stradali smo mi. U takvom poretku stvari, njegova nesreća, a ne zaštita od te nesreće, postala je nacionalni interes.

Ne bi bilo preterano tvrditi da će snimak dečaka u narednim danima videti svaki građanin Srbije koji ima televiziju i/ili internet. Odnosno, videće ga svi. U trenutku dok čitate ovaj tekst, dete o kome je reč će snimak sopstvenog prijema u hitnu pomoć zateći gde god se okrene.

Dečak je rođen 2011. ili 2012. godine. Teško da mnogo zna o političkoj situaciji i međunacionalnim odnosima – što i priliči njegovom uzrastu. Kada bude stariji, biće mu jasno da je bio žrtva oružanog i moguće nacionalno motivisanog napada za koji je neko ipak odgovarao (u toku večeri napada uhapšen je osumnjičeni). Sa druge strane, ostaće nekažnjen zločin koji je doživeo od „svojih“. Moralno i zakonski neosuđeni će ostati oni koji su prethodnog dana bezobzirno zloupotrebili nesreću jednog deteta i koji će isto nastaviti da čine u danima koji dolaze. Neko ih je poodavno prikladno nazvao dobrovoljnim davaocima tuđe krvi.

Kako je nekažnjivost naših izvesna, učinite uslugu ranjenom dečaku – nemojte pogledati snimak koji nije trebalo da postane javan. Mediji koji žele da ih smatramo profesionalnim treba da priznaju grešku u izveštavanju i upute javno izvinjenje dečaku i javnosti. Na kraju i ne najmanje važno – neka ispitaju ko je i po čijem nalogu primio televizijske ekipe tamo gde nisu smele da budu. To bi detetu iz ove priče možda vratilo nadu da je u svemu ovome neko mislio i na njega.

Peščanik.net, 07.01.2023.

KOSOVO

________________

  1. Za potrebe ovog teksta iz izjave su uklonjena imena žrtava.
The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)