pločica sa sedmokratkim svećnjakom u znak sećanja na jevrejsku četvrt u Toledu

Foto: Peščanik

Iako sam svojeglava Jevrejka sa doktoratom na temu iz istorije antisemitizma, oklevam da se umešam u debatu o antisemitizmu u Laburističkoj partiji. Ako bih opisala optužbe kao preuveličane, rizikovala bih da i sâma dobijem antisemitsku etiketu. Naravno da se treba boriti protiv autentičnih slučajeva antisemitizma, ali njih u Laburističkoj partiji nema ništa više nego u drugim partijama. Dugotrajna ofanziva laburističke desnice i konzervativaca nije samo nepravična i štetna po Laburističku partiju i levicu u celini, već nepromišljeno ponavlja i utvrđuje antisemitske stereotipe.

Glavni neprijatelj populističke desnice je „liberalna elita“. Ova fraza namerno povezuje dva različita entiteta: velegradske intelektualce i globalni kapitalizam. U svom govoru o „građanima nigdine“, održanom 2016, Tereza Mej je izjavila da su „liberalizam i globalizacija… ostavili ljude na cedilu“. Ovim retoričkim manevrom gnev građana prema bankama i multinacionalnim korporacijama preusmerava se prema pripadnicima prekarne srednje klase: univerzitetskim predavačima, novinarima i levičarskim poslanicima.

Pretvaranje ove relativno nemoćne „elite“ u žrtvenog jarca podseća na antisemitsku fantaziju o obeskorenjenom kosmopoliti koji je istovremeno i deo međunarodne finansijske mreže. Ideja da predrasude bujaju upravo među „brbljivim klasama“ Severnog Londona, nehotice priziva stari antisemitski stereotip. Takođe, ona podriva osobine koje su već na udaru u našem filistarskom vremenu: intelektualizam, stručnost i racionalnost.

Optužbe za antisemitizam služe se heremeneutikom podozrivosti, neretko otkrivajući više godina stare primere snimljene na sastancima, ili zaturene po društvenim medijima. Ovakav pristup replicira klasičnu dinamiku teorija zavere, uobičajene crte tradicionalnog antisemitizma. Jezik ovih optužbi takođe nalikuje jeziku antisemitizma – „ljaga“ ili „pošast“ koja je „inficirala“ partiju, mora se „iskoreniti“. Ne tvrdim da su kritičari antisemitizma sa desnice i desnog centra zapravo antisemiti, već da njihova kampanja ima svirep higijenski prizvuk koji sa sobom nosi neprijatne i ironične odjeke koji mogu voditi iracionalnim ishodima. Pokušaji da se razotkrije skrivena mržnja predstavljaju osnovnu odliku asimetričnog poistovećivanja antisemitizma sa levicom. Desničarski antisemitizam se smatra očiglednijim, te stoga ne privlači tako temeljno ispitivanje. Na levicu se primenjuju stroži aršini, a statistički dokazi se zanemaruju u korist tabloidnih otkrića.

U ponedeljak, u emisiji Danas, laburistička poslanica Šivon Mekdona izjavila je da se „politika radikalne levice u velikoj meri sastoji od protivljenja kapitalistima, pri čemu se Jevreji vide kao finansijeri kapitala, pa je ta politika dakle protiv Jevreja“. Voditelj, Džon Hamfris, prekinuo ju je pitanjem: „Drugim rečima, da biste bili antikapitalista morate biti antisemita?“ „Da“, odgovorila je Mekdona, „možda to ne važi za sve, ali svakako postoji i ta struja“. Nisam mogla da verujem svojim ušima, ali Mekdona nije usamljena u ovakvim tvrdnjama. U magazinu Nju stejtsmen, Met Bolton i Frederik Hari Pits pisali su o „dubokim teorijskim temeljima levih kritika kapitalizma koji logično vode u antisemitizam“.

Ovakvi komentatori uspostavljaju veze koje bi sâmi smatrali antisemitskima kada bi se izvele u suprotnom smeru. Oni ističu razliku između postupaka države Izrael sa jedne strane, i Jevreja sa druge, ali pritom kritike na račun Izraela često prepoznaju kao bar latentno antisemitske.

Zahvaljujući Holokaustu optužbe za antisemitizam odlikuje izvesna isključivost sa kojom nema rasprave i to kritičari Džeremija Korbina eksploatišu u političke svrhe. Istina je da se Korbin i neki njegovi saveznici tvrdoglavo ukopavaju u svojim pozicijama i vrte se u začaranom krugu, ali mnoge optužbe koje im se upućuju su zaista nedostojne rasprave jer im je jedini cilj podrivanje levice. Nakon što je prošlog meseca napustio Laburističku partiju, poslanik Džon Rajan je rekao da antisemitizam „nikada“ nije bio problem sve dok Korbin nije došao na čelo partije. Ali ja sam još pre 15 godina napisala prikaz zbirke eseja na temu percipiranog uspona „novog antisemitizma“ na levici.

Ono što je novo jeste Korbinova osuda finansijske pohlepe koja uništava naše društvo. Analiza šire društvene i ekonomske moći dugo je izostajala u britanskoj politici, tokom decenija prevlasti „novih laburista“, i ona još uvek izostaje na desnom krilu Laburističke partije. Korbinova poruka je duboko rezonirala sa mnogim ljudima, ali sada biva ugušena i ućutkana pričom o antisemitizmu.

Neke zavere – koje ne uključuju Rotšilde – zaista su stvarne: poput mreža ofšor poreskih utočišta i „fasadnih“ kompanija, ili veze između ruskog novca, Fejsbuka, Kejmbridž analitike, Trampa i brexit kampanje. Bolton i Pits kritikuju Korbinov prikaz „parazitskog jednog procenta najbogatijih“ koji isisava život iz „realne ekonomije“, i „globalne elite“ koja „ne proizvodi ništa opipljivo, već samo stvara novac iz novca“. Ali taj prikaz je tačan.

Kada analiziramo odnose moći otkrivamo ogromnu i sve veću provaliju između bogatih i siromašnih, i levicu koja je još uvek slaba u poređenju sa neoliberalnom hegemonijom i probuđenom populističkom desnicom. Medijska bura oko antisemitizma dodatno podriva levicu i to u trenutku kada nam je više nego ikada ranije potrebno da se suprotstavimo sasvim stvarnim finansijskim elitama koje uništavaju naš svet. Ne smeju dozvoliti da nas ova hajka ućutka.

Eliane Glaser, London Review of Books, 08.03.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 13.03.2019.