U izraelu je nedavno otkrivena nova grupa Marena: veliki broj ljudi u tajnosti praktikuje jednu veru, dok izjavljuje pripadnost drugoj. Međutim, nije reč o novoj grupi španskih Jevreja koji su pre nekoliko stotina godina zbog ugrožene egzistencije nominalno prešli u hrišćanstvo. Ovde se radi o desničarskim partijama, koje iz potpuno nejasnih razloga ne žele da se izjasne kao takve i guraju se i sklanjaju ispod anemičnog naslova koji ovdašnji mediji oduševljeno zovu levim centrom.
Pojava nije nova, ali je radikalizovana u okviru novih izbora. Ovaj presedan je već pre nekoliko godina omogućila stranka Kadima. Ta mešavina sastavljena od preletača iz Likuda i desnog krila laburističke Avode, kreacija bivšeg premijera Arijela Šarona, nikada nije pogurala nijedan levičarski stav. Kada pogledamo rezultate, a ovde mislimo na ratove, ubijene i štetu na obe strane, Kadima se pokazala kao partija koja stoji desnije od samog Likuda.
Fikcija o Kadimi kao vuku u jagnjećoj koži rasplinula se neverovatnom brzinom. Nikada se jedna partija nije toliko smanjila, od 29 mandata koliko je dobila na izborima 2006. do otprilike dva mandata, koliko im sada istraživanja predviđaju. Međutim, čini se da prirodi nije svojstvena praznina i da mehurić levog centra teži da se ponovo napuni.
Partija Ješ Atid, na čijoj listi za Kneset se kao prvi nalaze Jair Lapid i Jaakov Peri, opisuje se kao obećavajuća naslednica Kadime. Pitanje koje Lapid postavlja „Gde je novac?“ zaista je na mestu, jer pokušava da se pozove na izraelske patološke prioritete. Međutim, činjenica je takođe da ovo pitanje postavljaju ljudi koje se pojavljuju na listi časopisa Forbs kao vlasnici desetine miliona šekela i to izaziva nelagodu.
Da li je generalni direktor banke, koji tu funkciju vrši i kod jednog operatera mobilne telefonije, autentični predstavnik srednjeg sloja, ili grupe koja je povezana na relaciji kapital-vlast? Lapidove poslednje izjave o potrebi da se „rešimo Palestinaca“ i o njegovoj nameri da svoju političku platformu predstavi baš u Arijelu (najvećem ilegalnom jevrejskom naselju na okupiranim teritorijama), pokazuju da je njegovo mesto na desnici.
O ministru odbrane Ehudu Baraku i njegovoj partiji Acmaut nema smisla ni govoriti. Pitanje je da li će uopšte preći cenzus. Ali saradnja ministra odbrane Baraka i predsednika vlade poslednjih godina, njegova do skoro oduševljena podrška ratu u Iranu, kao i njegova borba za povećanje budžeta za odbranu na uštrb novca koji država odvaja za socijalna davanja i obrazovanje, pokazuju da je ova stranka još jedna prerušena desničarska partija. Barakov patetični prekid sa Netanjahuom u trenutku kada je namirisao približavanje izbora i njega pretvara u Marena, koji može da deli svoje stavove sa levim centrom, dok postupa kao pravi desničar.
Lider Laburističke partije Avoda, Šeli Jahimovič, predlaže osvežavajuću alternativu: socijaldemokratski model uređenja društva i ekonomije. U ovoj partiji je skoncentrisan deo energije protesta od prošlog leta. Priključili su joj se vođe tih protesta, Stav Šafir i Icik Šmuli. Međutim, sramotne pohvale koje je Šmuli izrekao o Netanjahuu otkrivaju ga kao Marena. I izbegavanje Šeli Jahimoviča da jače naglasi političku alternativu obavezuje nas da ovu stranku definišemo kao partiju centra.
Vreme je da skinemo maske. Nema podela na levici, to jest u Izraelu nema nijedne partije levog centra. Među cionističkim partijama postoji jedna levičarska partija i to je Merec. Postoji jedna partija centra – Avoda. Ješ Atid, Acmaut i Kadima su desničarske partije i bilo bi dobro da se kao takve i odrede i uzmu glasove Likudu i Avigdoru Libermanu (Israel Bejtejnu), a ne levici. Ne bi bilo dobro da se ovi izbori protraće na borbu između desnice i njenog dvojnika prerušenog u levicu.
Avner Šalev, Haaretz, 22.10.2012.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 24.10.2012.
IZRAEL / PALESTINA