U opštem šarenilu političkih stranaka opozicije koje su prijavile liste za predstojeće izbore, čini se da osim otpora režimu na vlasti nema puno zajedničkih tačaka. Dugi vremenski period unazad postoji gromoglasna tišina od strane onih političkih struja koje sebe smatraju perjanicama opozicije kada je reč o potezima vlasti u oblasti rada i socijalne zaštite. Puno je toga užasno lošeg urađeno u ovim oblastima tokom vladavine SNS-a i njenih satelita a da nikada nije naišlo na konstruktivnu, stručnu i argumentovanu kritiku onih koji sebe proklamuju drugačijima. Do te mere da smo više puta mogli da konstatujemo da je u oblasti rada i socijalne zaštite izgleda glavni problem opoziciji – to što nije ona na vlasti, pa da može da sprovodi identične katastrofalne ideje. Stoga ne čudi što ni na ovim izborima ne postoji mnogo razloga za zadovoljstvo kada je reč o prijavljenim programima i nastupima predstavnika opozicije koji se ovim pitanjima bave sistematično.
Ipak, za razliku od prethodnih prilika, ovoga puta su se oblikovale i političke struje koje pretenduju da nude suštinski različita rešenja. Ovde pre svega mislim na koaliciju „Moramo“, koja je nedavno objavila svoj Program „Za dostojanstven rad“.
Program se već na prvi pogled razlikuje od ostalih po tome što na veoma direktan način suprotstavlja alternative važećim zakonskim rešenjima i gradi obrise jednog sistema koji je kvalitativno drugačiji od aktuelnog. Ovo ne iznenađuje kada se zna da je program u velikoj meri potekao iz intelektualnog okruženja političke platforme Solidarnost, koja jeste mlada politička opcija ali je čine ljudi koji se već dugi niz godina bave ovim pitanjima i zagovaraju leve politike.
Povezanost sa realnošću u kojoj živi prosečan radnik u Srbiji sasvim je očigledna kroz ceo tekst Programa. U uvodnom delu se konstatuje težak položaj radnika ali i svakog građanina Srbije, koji sve teže može ostvariti svoja (navodno garantovana) prava na rad i socijalnu zaštitu. Analiziraju se kako strukturni tako i politički problemi – od rasparčavanja Zakona o radu i umnožavanja prekarnih oblika rada kroz posebne zakone, pa do problema koji nastaju kroz besmisleni sistem oporezivanja koji favorizuje kapital, odnosno bogate čini bogatijima a društvene nejednakosti u Srbiji – najizraženijim u Evropi.
Deo koji se odnosi na konkretna rešenja posebno je zanimljiv za birače. On obuhvata precizne i dovoljno elaborirane odgovore na niz teških pitanja, problema čije rešavanje podrazumeva nedvosmisleno, sistematsko i dugoročno raskidanje svake veze sa trenutnim politikama obrazovanja, zapošljavanja, investiranja, oporezivanja, socijalne zaštite i socijalnog osiguranja.
Tako se Programom predviđa modifikacija programa privlačenja stranih investicija. Ova ideja se pominjala i ranije, kao alternativa trenutnoj pogubnoj varijanti „trke do dna“. Realnost svake podrazvijene države, pa i Srbije, jeste da zavisi od upliva novca iz inostranstva. Privlačenje investicija kroz davanje podrške poslodavcu nije samo po sebi loše. Mora se pri tome ipak postaviti nekoliko suštinski drugačijih kvalitativnih principa, koji razdvajaju takvu politiku od ulaska u trku do dna. Pre svega, podsticaji države moraju pratiti ideje a ne tok kapitala – ne postoji nijedan racionalan razlog zašto se ne bi ulagalo u domaće privrednike i zašto bi se favorizovali strani poslodavci. Naprotiv, razum govori da su oni vezani za Srbiju više od inostranih ulagača, kao i da će samim tim daleko teže prebaciti svoje poslovanje u inostranstvo, odnosno iznositi ogroman deo svog profita van granica, bez razmišljanja o reinvestiranju. Ideje koje se na ovaj način podržavaju moraju biti inovativne. Srbija ima dovoljno obrazovnog potencijala da ne bude zemlja motača kablova. Investiranje države u delatnosti budućnosti i poslove koji se ne svode na najjednostavnije manuelne radnje, otvoriće ne samo mogućnosti za usavršavanje i napredovanje radnika u svojim karijerama već i radna mesta koja se daleko bolje plaćaju jer radnici na njima ostvaruju pun potencijal, pa su samim tim i produktivniji i proizvode/pružaju usluge koje donose više sredstava poslodavcu. Naravno, poslednji ali nikako najmanje važan uslov jeste da takvi poslodavci poštuju makar zakonski minimum prava koja su garantovana radnicima, a svakako je poželjno i da budu socijalno odgovorni i aktivni, odnosno da vode socijalni dijalog sa radnicima i sindikatima i budu prisutni u lokalnoj zajednici u kontekstu podrške i saradnje. Takav režim investicija nije nemoguć – naprotiv, u mnogim državama sveta se podrazumeva kao jedini valjan. I ne vodi do dna, kao što je slučaj sa sadašnjim politikama, već usmerava razvoj privrede zemlje na one tehnologije, proizvode i usluge koji su potrebni svetskom tržištu, a za koje postoji potencijal nastanka u Srbiji. I dalje od toga, ovakve politike ne vode radnoj eksploataciji dece i mladih na dualnom obrazovanju i raznim radnim praksama; ona se ne obučavaju da budu robovi poslodavaca od najranijih dana. Takve politike u obrazovanju forsiraju visokoobučene i specijalizovane kadrove. Takve investicije su i trajnije i stabilnije, pa je moguće obrazovanje prilagođavati dugoročnim potrebama tržišta rada. Ništa od ovoga trenutno u Srbiji ne postoji, a osim vladajuće elite to nikome ne ide u korist.
Program stavlja radnika i radnice u fokus radnog prava, onako kako jedino ima smisla. Svako ko radi u organizovanom procesu rada kod poslodavca, može sebe nazvati radnikom. I svakom radniku moraju pripasti određena univerzalna prava, kako individualna, tako i kolektivna. U pitanju je osnovni standard koji je postavljen još pre 50 do 100 godina u najvećem broju država sveta. To što smo ga mi zaboravili u prethodnim decenijama, ne znači da je napušten. Naprotiv, čak i države u neposrednom okruženju Srbije imaju kvalitetnije radno zakonodavstvo i bolje štite prava radnika. Programom se podseća na to i ukazuje da se – dok se u Srbiji borimo za neke minimume koji su postavljeni pre više od jednog veka – svet dalje razvija. Tako Program sadrži i zanimljivu ideju, ukratko elaboriranu ali sasvim jasnu, da ne postoji razlog zašto se u Srbiji ne bi išlo na skraćenje radnog vremena tako da puno radno vreme iznosi manje od 40 radnih časova nedeljno (35 časova za početak, u najavi 32 časa nedeljno). Ovo nije samo trend u pojedinim evropskim državama, već i logična posledica razvoja tehnologija i produktivnosti rada. U Srbiji se međutim trenutno slavi samo neprekidan rad, dogma da prosečan radnik mora raditi bar 12 sati dnevno, 6 dana u nedelji, kako bi uspeo da zaradi dovoljno da prehrani svoju porodicu i podmiri najosnovnije potrebe domaćinstva. Tako nešto odavno nije tačno, a (često neplaćeni) prekovremeni rad i radna eksploatacija idu samo u korist poslodavaca koji na taj način ostvaruju ekstraprofit (onaj koji kasnije nesmetano iznose iz zemlje u neki od takozvanih „poreskih rajeva“).
Povezana sa idejom o skraćenju radne nedelje je i ideja o takozvanoj „plati za život“, odnosno zaradi koja će biti dovoljna ne samo za preživljavanje, već za normalno podmirenje svih potreba porodice u savremenom društvu. Plata za život sadrži konkretne elemente i nije je teško izračunati. Ona pokriva hranu adekvatne kalorijske i nutritivne vrednosti, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalije i telekomunikacije, obrazovanje, slobodno vreme i kulturu, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, troškove za higijenu i odmor (jednonedeljni put u okviru zemlje), uključujući i diskrecioni dohodak od 10% za nepredviđene troškove domaćinstva. Koncept plate za život popularan je globalno u prethodnih par decenija; ipak, on nije nov – Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima je još pre više od pola veka normirao pravo na zaradu koja radniku i njegovoj porodici može da obezbedi dostojanstven život. Zarada koja je u nivou minimalnih troškova života, odnosno podrazumeva puko biološko preživljavanje, nije način da se ovo pravo ostvari i nije u skladu sa ovim međunarodnim standardom. A u Srbiji je minimalna zarada i dalje ispod minimalne potrošačke korpe, iako je i sam koncept minimalne potrošačke korpe nastao veštački i praktično predstavlja prag potpunog siromaštva, a ne šansu da neko živi kvalitetnim životom.
Tekst programa napisan je u skladu sa osnovnim međunarodnim standardima ostvarivanja prava na rad. U tom cilju je dat ceo set mera koje je potrebno sprovesti kako bi se vratila sigurnost zaposlenja svakom radniku. Ove mere, između ostalog, predviđaju – sasvim ispravno – i ukidanje rada van radnog odnosa, odnosno ukidanje modela rada u kojem radnik ne može da ostvari ona osnovna (i univerzalna) prava o kojima je već bilo reči. Pravo na sindikalno organizovanje se proklamuje kao opšte pravo svakog radno sposobnog lica, a pravo na štrajk kao pravo svakog radnika. Plasira se i teza o osnivanju (vraćanju) radnih sudova, kao najefikasnijeg načina rešavanja radnih sporova i zaštite interesa i prava radnika i savesnih poslodavaca.
Konačno, u skladu sa uvodnim delom koji između ostalog sadrži kritiku odnosa prema roditeljima i porodičnim dužnostima, predviđa se niz mera koje idu u prilog podršci porodici i usklađivanju porodičnog i profesionalnog života – kao što su mere koje su od ove godine aktuelne u državama Evropske unije: obavezno porodiljsko odsustvo oca deteta i obavezno roditeljsko odsustvo (koje poseduje svaki od roditelja nakon što se završe porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta) u trajanju od 4 meseca, do navršene 7. godine deteta, koje roditelji mogu sukcesivno da koriste onda kada im to odgovara. Neki konkretni problemi, kao što je pravo na vrtić, takođe se adresiraju na odgovarajući način, pre svega ukidanjem diskriminatornog odnosa povezivanja ostvarivanja ovog prava sa radnopravnim statusom roditelja.
Zašto je ovakav program novina? Retko se političke partije (još ređe predizborne koalicije) odlučuju da predstave svoje ideje o radu i socijalnoj zaštiti u ovoliko detalja. Najčešće se može čuti, ili pročitati, kritika politike investiranja, najava ukidanja Zakona o radu, ali bez jasnih poruka šta će zameniti postojeće norme, politike, prakse. Ovaj Program međutim šalje poruku o levo orjentisanoj političkoj snazi koja će se boriti za radnike i njihova prava ali i za sve građane i njihovu socijalnu sigurnost. Kako je cela koalicija nazvana „zeleno-levom“, može se zaključiti samo da je „levi“ deo ideologije koju zastupa veoma direktno i uverljivo predstavljen.
Još jedan kvalitet ovog dokumenta jeste racionalnost u pristupu problemima. Ništa od obećanog, čak ni stavke koje će većini ljudi biti najbitnije i prema kojima će biti najviše sumnjičavi, kao što je „plata za život“, nije iracionalni populizam. Većina predviđenih mera i rešenja se već primenjuje u evropskim državama, neke od njih čak i u balkanskom komšiluku. Mnoge od njih odnose se na normativne izmene, kao i izmene politika. Neke su međutim usmerene na unutrašnje (sporije) izmene sistema, kao i na dugoročni razvoj – nije na primer realno da se obećanje o 100% pokrivenosti vrtićima ispuni odmah. U takvim slučajevima se jasno obrazlaže prelazno rešenje, koje je i tako nesavršeno po pravilu daleko bolje od postojećeg. Sve vreme se vodi računa o međunarodnim standardima, pa se tako može zaključiti da je Program usaglašen i sa pozicijama koje Srbija mora zauzeti na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, ali i sa konačnim usaglašavanjem sa konvencijama Ujedinjenih nacija, Međunarodne organizacije rada i Saveta Evrope.
Ostaje da se vidi da li će i u kojoj meri radnici Srbije prepoznati (formalno) novu političku snagu. Ali je svakako jasno da je politički život posle dosta dugo vremena obogaćen relevantnom i spremnom političkom levicom.
Peščanik.net, 22.03.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
