IDF soldier at Wailing Wall

 
Prikaz knjiga
My Promised Land: The Triumph and Tragedy of Israel, Ari Shavit
Genesis: Truman, American Jews, and the Origins of the Arab/Israeli Conflict, John B. Judis
Old Wine, Broken Bottle: Ari Shavit’s Promised Land, Norman G. Finkelstein


1.

U otrovnom okruženju koje karakteriše popriličan, ako ne i najveći, deo rasprave o sukobu Izraelaca i Palestinaca, posebna žuč se čuva za liberalne cioniste. Takvi ljudi, koji stoje uz Izrael čak i dok hoće da ga promene, osuđeni su na prezir iz oba tabora: ratoborni cionisti preziru liberale jer preteruju u kritikovanju, optužujući ih za izdaju naše stvari što samo pomaže neprijatelju, dok anticionisti osuđuju liberale jer ne idu dovoljno daleko, jer ne mogu da isprate logiku svoje pozicije do njenog logičnog zaključka, braneći neodbranjivo. Liberalni cionista biva etiketiran kao licemer ili kao apologeta, ili i jedno i drugo.

Postupak koji vidimo u knjizi Moja obećana zemlja (My Promised Land), ličnoj istoriji Izraela Arija Šavita, kolumniste levo orijentisanog dnevnog lista Haaretz, školski je primer toga. Laptop ratnici sa obe strane navukli su svoje poznate oklope i krenuli da napadaju knjigu i sleva i zdesna. „Ne samo što nije samokritika, to je jednostavno samoponiženje“, napisao je bivši funkcioner Svetskog jevrejskog kongresa Isi Libler u Jerusalem Postu, sugerišući da je jedan od Šavitovih motiva udvorička želja da se „dopadne liberalnoj čaršiji kojoj je ponižavanje jevrejske države postalo ključni sastojak njenog liberalnog DNK“. S druge strane, levičarski univerzitetski profesor Norman G. Finkelstajn posvetio je čitavu knjigu, doduše kratku, rušenju Moje obećane zemlje. U knjizi Staro vino, slomljena flaša (Old Wine, Broken Bottle), on tvrdi da Šavitovo stanovište „predstavlja okorelo licemerje i glupost premazanu blistavom glazurom arogancije i nadmenosti. On je neznalačka sveznalica i kad bi se održalo takmičenje za najvećeg svetskog bilmeza, zauzeo bi drugo mesto.“

Što ne znači da Moja obećana zemlja nije stekla ugledne obožavaoce. Dobila je pohvale od Tomasa Fridmana, Leona Vizeltira, Džefrija Goldberga, Dejvida Remnika i drugih. Ova činjenica verovatno neće mnogo uznemiriti kritičare. Naprotiv, oni će pohvale iz tog tabora shvatiti kao očigledan primer grupne solidarnosti, gde se lavovi liberalnog cionizma okupljaju u čopor.

Stešnjenost pozicije liberalnih cionista uopšte nije nova, ali poslednjih godina sve je izraženija. Slabljenje mirovnog pokreta u Izraelu, uz seriju neuspeha izraelske Laburističke stranke, otkriva defanzivnost te strategije. U Sjedinjenim Američkim Državama, liberalni lavovi su takođe počeli da liče na ugroženu vrstu, kao odraz takvog dugotrajnog pomeranja u Izraelu.

U knjizi Postanak: Truman, američki jevreji i koreni arapsko-izraelskog sukoba (Genesis: Truman, American Jews, and the Origins of the Arab/Israeli Conflict), Džon B. Džudis ističe da su se osnivači američkog liberalnog cionizma – prvenstveno sudija Vrhovnog suda Luis Brandajs – uhvatili za cilj jevrejske otadžbine u Palestini delom i zato što im je to pomoglo da pomire dva aspekta svog identiteta: svoje jevrejstvo i svoje liberalne vrednosti. Podržavajući cionizam, nisu podržavali samo jedan napaćen, ugnjeten narod koji beži iz Evrope, nego i eksperiment kolektivističkog života. Brandajs je bio naročito impresioniran, poput mnogih u narednim decenijama, tada embrionskim pokretom kibuca. Kao što Džudis piše o Brandajsu u drugoj deceniji 20. veka, „Jevreji u Palestini su gradili kooperativnu demokratiju koju je on želeo da izgradi u Americi.“ Gorka ironija je da je ideja sionskog cilja nekad predstavljala most koji spaja Jevreje i liberalnu levicu. Danas ih razdvaja.


2.

Ako su stegonoše liberalnog cionizma oduševljeno dočekali Moju obećanu zemlju, to nije naročito iznenađujuće. Ona savršeno odražava njihov kredo. Jer ono što karakteriše liberalnog cionistu, i što izbezumljuje njegove protivnike na levici i desnici, jeste insistiranje da dve stvari, koje se često smatraju oprečnima, mogu obe da budu tačne. Pa dok, na primer, levica osuđuje koloniste a desnica ističe strah Izraelaca za sopstvenu bezbednost, liberalni cionista hoće i jedno i drugo, često istovremeno.

To je namera koju Šavit od samog početka otkriva. U uvodu upozorava čitaoca da će „dvojnost“ biti njegova parola, da će se on opredeliti za „i jedno i drugo“ umesto „ili jedno ili drugo“:

S jedne strane, Izrael je jedina zemlja na zapadu koja još uvek okupira drugi narod. S druge strane, Izrael je jedina država na zapadu koja je egzistencijalno ugrožena. I okupacija i strah čine izraelsko stanje jedinstvnim. Strah i okupacija su postali noseći stubovi našeg identiteta.

Opravdanost tog straha se može dovesti u sumnju, s obzirom na regionalnu i lokalnu vojnu dominaciju Izraela. Ali to nije poenta. Činjenica da Izraelci sebe doživljavaju kao ugrožene, iz očiglednih istorijskih i geografskih razloga, potpuno je jasna, i u ovom smislu percepcija je bitna: nacionalna bezbednost ne postoji ako se nacija oseća nebezbedno. Šavit je svakako u pravu kad kaže da neko ko ne razume tu činjenicu i činjenicu 47-godišnje okupacije ne može ni da pomišlja da će „shvatiti izraelsku priču“.

Ova knjiga ispunjava svoje obećanje dvojnosti. Na primer, jedno poglavlje posvećeno je nuklearnim ambicijama Irana, gde autor potpuno prihvata Netanjahuovu priču o egzistencijalnoj pretnji Izraelu. To je vrsta argumentacije koju bi AIPAC glatko mogao da ponudi kao kampanjski dokument (uzgred, to je i pozicija koja već dugo razdvaja Šavita od mnogih njegovih skeptičnijih kolega iz Haaretza).

Ratobornost ovakve vrste odbiće miroljubive čitaoce. Ali oni će naići na pasuse poput ovog, inspirisanog posetom naselju Ofri na Zapadnoj obali:

Naselja su navukla omču na vrat Izraela. Sada stvaraju neodrživu demografsku, političku, moralnu i pravnu realnost. Ali sada Ofrina nelegitimnost baca senku i na sam Izrael. Poput raka, ona se širi sa jednog organa na drugi, ugrožavajući čitavo telo. Zbog Ofrinog kolonijalizma svet doživljava Izrael kao kolonijalističku tvorevinu. Ali budući da u 21. veku nema mesta za kolonijalističke tvorevine, zapad polako okreće leđa Izraelu. Zato se prosvećeni Jevreji u Americi i Evropi stide Izraela. Zato je Izrael u sukobu sa samim sobom.

Šavit odlazi još dalje, uvrstivši u knjigu i reportažu koju je napisao kao mladi rezervista na 12-dnevnoj dužnosti čuvara u pritvornom centru u Gazi 1991, prvobitno objavljenu u Haaretzu a kasnije i New York Review. Iako mladi Šavit piše kako se „oduvek užasavao ove analogije“, on citira vojnika koji kaže da ga „ovo mesto podseća na koncentracioni logor“. Upotrebljava reči poput „Aktion“ i „Gestapo“. Za tamošnjeg lekara piše „On nije Mengele“, što naravno izaziva poređenje sa Mengeleom.

Možda mislite da zbog toga Finkelstajnov stav – da se Šavit bavi sofisticiranom hasbarom, propagandom za Izral – ne drži vodu. Ali kritičari liberalnog cionizma imaju spreman odgovor. Hebrejski izraz je yorim u’vochim, u doslovnom prevodu „pucanje i plakanje“, i koristi se kao podrugljiv opis običaja izraelske levice da jadikuje nad strahotama ubijanja Arapa ili okupiranja Palestinaca u elokventnoj prozi, uzbudljivoj poeziji i nagrađivanim filmovima, dok se ubijanje i okupacija nastavljaju. Na taj način, tvrde kritičari, izraelski miroljubac stiče naklonost spoljnog sveta, kako Jevreja tako i nejevreja, zbog divote i osetljivosti svoje savesti, iako ponašanje njegove zemlje i armije čiju uniformu i dalje nosi ostaje nepromenjeno. Po tom stanovištu, liberalni cionista još je rđaviji od svog zatucanog nacionalističkog rođaka, jer za razliku od njega, on traži i jare i pare.

Za to se Šavit može optužiti, kao što je i optužen. Moglo bi se reći da se njegovo poglavlje o Gazi uklapa u standardnu definiciju „pucanja i plakanja“. Ali to bi bila previše neozbiljna reakcija na širu priču ispričanu u Mojoj obećanoj zemlji, priču u kojoj će i sama ova knjiga možda odigrati ulogu.


3.

Glavno pitanje kojim levi protivnici cionizma rado gađaju liberalne cioniste, jer smatraju da ovi neće umeti da odgovore, glasi – da iskoristimo Finkelstajnovu formulaciju – „Kako se može opravdati etničko čišćenje?“ Ako je čovek liberal, posvećen ljudskim pravima, kako može da opravdava proterivanje i obespravljivanje Palestinaca 1948, kada je Izrael rođen?

Šavit odgovora u dva poglavlja u središtu knjige. Prvo je „Lida, 1948“, pažljivo složen prikaz tri julska dana kada su vojnici nove izraelske armije ispraznili ovaj grad od njegovih palestinskih žitelja i, kako tvrdi Šavit, pobili preko tri stotine civila, hladnokrvno i bez odabira. Prikupljajući svedočenja onih koji su ubijali, Šavit piše: „Cionizam je izvršio masakr.“

Upravo je ovo poglavlje, nepokolebljivo i forenzički detaljno, toliko uznemirilo Isija Liblera u njegovom prikazu u Jerusalem Postu. Kao što ćemo videti, i samo izlaganje takvih brutalnih činjenica predstavlja zauzimanje stava, ali Šavit se osvrće i na pitanje opravdavanja.

Prvo, on prećutno prihvata ono što anticionisti već dugo tvrde: da je moguće obespravljivanje Palestinaca bilo logičan sastavni deo cionističkog projekta od samog početka, da nikako nije moglo drugačije. Problem je bio u tome što jevrejska otadžbina nije bila prazna. Kao što su izvestila dvojica rabina sa prvog Cionističkog kongresa Teodora Hercla u Beču, poslata u Palestinu poput biblijskih špijuna koji su prvi ušli u Hanan „Mlada je lepa, ali udata je za drugoga.“ Izgleda da Šavit prihvata kao očiglednu implikaciju da Palestina nije mogla da postane jevrejski dom ukoliko Palestinci ne ostanu bez svojih domova u Palestini: „Ako će biti cionizma, ne može da bude Lide. Ako će biti Lide, ne može biti cionizma.“

Da li to znači da Šavit smatra da je masakr u Lidi bio opravdan? On izbegava direktan odgovor. Pitanje je „previše ogromno da bih se sa njim izborio“; to je „realnost koju ne mogu da pojmim“. Ali neće da se pridruži

ucveljenim izraelskim liberalima novijeg vremena koji osuđuju ono što su Izraelci učinili u Lidi ali uživaju plodove njihovog dela… Ako treba, staću uz proklete. Jer znam, da njih nije bilo, država Izrael ne bi bila rođena… Oni su odradili prljav posao koji je omogućio mom narodu, meni, mojoj ćerki i mojim sinovima da živimo.

Ovaj odgovor podvučen, ponovo implicitno, u onome što sledi. Poglavlje iza Lide je „Naselje, 1957“, u kome se opisuje jedan shikun, malo naselje na rubu Tel Aviva koje je postalo novi dom jednoj grupi preživelih stradalnika Holokausta. Šavit citira, bez prekida i nadugačko, zastrašujuća iskustva trojice istaknutih Izraelaca: pisca Aharona Apelfelda, bivšeg sudije Vrhovnog suda Aharona Baraka i profesora Zaeva Sternhela (koga Šavit naziva „čuvenim političkim aktivistom protiv izraelskog fašizma“) od kojih je svaki preživeo vrtlog holokausta pre nego što se dokopao Izraela.

Jukstapozicijom ovih poglavlja dobija se Šavitov stav. On podseća čitaoca zašto su Jevreji sa takvim žarom i urgentnošću poverovali da je država, utočište, bila nužna. Ispostavlja se da ni ratoborni cionisti ni anticionisti ne vole ovakvo rezonovanje. Prvi se plaše da jevrejsko pravo na Palestinu deluje slabije ukoliko ne proizilazi iz hiljadugodišnje vezanosti Jevreja za Zemlju Izraela, nego prosto iz potrebe za posleratnim skloništem. Ovi drugi u njemu vide moralni adut osmišljen da prekine svaku raspravu.

Međutim, Šavit s pravom poteže ovo pitanje, jer iskustvo holokausta je zaista ubedilo Jevreje u Palestini i drugde da je jevrejska država postala životna potreba. Džudis, čija se perspektiva oštro razlikuje od Šavitove, potvrđuje ovo kad citira Trumanovog izaslanika Marka Etridža, koji govori predsedniku kako Jevreji veruju da su „za dlaku izbegli… istrebljenje“. Džudis piše da je većina reformističkih Jevreja iz Američkog saveza za judaizam, osnovanog tek 1942 – predvodnika borbe protiv američke podrške jevrejskoj državi – radikalno izmenila svoj stav saznavši za nacističke strahote. „Nakon što su izveštaji o holokaustu izašli na videlo, mnogi od njih su prigrlili cionizam kao jedinu alternativu za raseljene evropske Jevreje.“ Ovo iskustvo – Jevreja, prethodno ambivalentnih po pitanju jevrejske državnosti, koji napuštaju svaku sumnju nakon holokausta – bilo je praktično univerzalno u jevrejskom svetu. Izgledalo je očigledno da je Jevrejima potrebna država gde će, čak iako im tu bezbednost nimalo nije garantovana, makar moći da se brane.

Međutim, smatrati da je jevrejski nacionalni dom postao moralna nužnost nije isto što i misliti da je proterivanje Palestinaca bilo logično i neizbežno. Ova dva stava se mogu razdvojiti. Džudisova osnovna tvrdnja je da su stvari zaista mogle da krenu drugim tokom da je Truman sledio svoj instinkt nepristrasnosti i podržao cionizam Ahada Hama i njegovih sledbenika, koji su tražili dvonacionalnu državu u Palestini. To što nije, kaže Džudis, rezultat je snažnog pritiska američkog cionizma, budući da su rabin Aba Hilel Silver, Stiven Vajz i ostali zavrtali ruku predsedniku da podrži jevrejsku stranu na štetu Palestinaca.

Uvreženo mišljenje je da je vizija Ahad Haama i pokreta Brit šalom – kome su pripadali Juda Magnes, Martin Buber, Henrieta Sold i Geršom Šolem, između ostalih – bio nemoguće utopističan i osuđen na propast, da su dva naroda morala da se sukobe. Džudis to odbacuje, tvrdeći da je Truman mogao da upotrebi američku snagu i nametne dvonacionalno rešenje za Palestinu.

Drugi, uključujući i politikologa Džeroma Slejtera, tvrde da dvonacionalna država nije bila jedini način da se izbegne proterivanje i otimanje. Slejter opisuje u to doba popularne planove za dobrovoljno preseljenje Arapa, uz pozamašnu finansijsku kompenzaciju, što bi možda omogućilo nastanak jevrejske države bez brutalnosti koja je usledila.

To bi trebalo da budu važna pitanja za liberalne cioniste jer oni u najmanju ruku sumnjaju u ideju da je nasilno otimanje neizbežan i sastavni deo cionističkog poduhvata. Hladnim jezikom logike, oni govore da su masakri poput Lide bili uslovljeni, a ne neophodni. Šavit ne razmatra ove alternativne mogućnosti, inače bi one uzdrmale njegovu uverenost da, bez „prokletih“ u Lidi, izraelska država ne bi bila rođena.


4.

Iako su levičarski kritičari osudili zaključke koje Šavit izvlači iz Lide, činjenica da on uopšte govori o tom masakru, kao i način na koji to čini, značajna je sama po sebi. Efekat ovog poglavlja je suprotstavljanje prvim cionistima i sagledavanje onoga što oni nisu videli. U tome se Šavit i Džudis slažu: osnivači cionizma patili su od selektivnog slepila, jer nisu mogli ili želeli da vide ono što im je bilo pred očima: prisustvo drugog naroda u Zemlji Izraela.

Šavit prati stope svog pradede, imućnog britanskog džentlmena i cionističkog romantičara Herberta Bentviča, koji je 1897. došao u Palestinu. Arapski lučki radnici dočekuju ga u Jafi, arapsko osoblje ga služi u hotelu, arapski seljaci su svuda oko njega. Ali oni ne ostavljaju traga. „Moj pradeda ne vidi jer ga motiviše potreba da ne vidi“, piše Šavit. „Ne vidi, jer kad bi video, morao bi da se vrati nazad.“

U tome je Bentvič bio tipičan. Dobro je poznata slepa mrlja prvih cionista za palestinske starosedeoce. Oni su želeli da prihvate mit o zemlji bez naroda za narod bez zemlje. (Dvonacionalisti su bili izuzetak, a igrom slučaja u njih je spadao i sin Herberta Bentviča, Norman, javni pravobranilac u Palestini pod britanskom upravom.)

Manje je poznato da su američki zaljubljenici u Sion bili jednako slabovidi. „Nisu znali skoro ništa o arapskoj Palestini“, piše Džudis. To su bili ljudi svog vremena, možda čak i ljudi prethodnog veka. U novembru 1929, Brandajs piše: „Ova situacija me podseća na Ameriku, kada su kolonisti koji su osnovali koloniju u Zalivu Masačusets morali da se brane od Indijanaca.“

U samom Izraelu, poricanje nije prošlost. Naprotiv, Šavit tvrdi da je njegova zemlja izgrađena na naslaganim slojevima poricanja. Najočigledniji oblik je fizički, izraelska sela podignuta na ruševinama sela koja su do pre 70 godina bila palestinska, i njihova izbrisana imena:

Ovo poricanje je zaprepašćujuće. Činjenica da je sedam stotina hiljada ljudi ostalo bez domovine jednostavno se odbacuje. Asdud postaje Ašdod, Akir postaje Ekron, Bašit postaje Aseret, Danijal postaje Danijel, Gimzu postaje Hamu, Hadita postaje Hadid.

I naravno, Lida je postala Lod, i u njoj se nalazi aerodrom Ben Gurion. Šavit nadalje tvrdi da nisu samo palestinski starosedeoci bili žrtve ove izraelske tendencije zaborava. Preživeli holokausta sa kojima on razgovara bili su ako ne ućutkani, onda jedva čujni, a njihova iskustva gurnuta pod tepih gde nisu mogla da poremete izraelsko pobedničko marširanje u budućnost. On govori o sudbini mizrahima, Jevreja iz arapskih zemalja koji su došli u Izrael da bi tamo ostali bez svojih običaja, nasleđa i ponosa – a njihova tradicija bila odbačena kao nazadna i sramotno bliskoistočna. Objašnjava da zemlja rešena na kaljenje i ujedinjavanje nove nacije nije imala vremena da se osvrće za sobom.

Ali baš ta izabrana nemarnost prema prvobitnim stanovnicima zaokuplja Šavita. Njegove mete nisu samo njegovi davni preci, nego i neposredni prethodnici: vođe izraelskog mirovnog pokreta. On ih kritikuje jer su fokusirani na nasleđe 1967. i okupirane teorije, jer neguju zabludu da bi, kad bi Izrael samo ispravio tu grešku i povukao se sa ovih teritorija, harmonično rešenje samo usledilo.

To ne znači da Šavit brani okupaciju. Naprotiv, on želi da je okonča, a naselja na Zapadnoj obali smatra izraelskom greškom katastrofalnih razmera. On ne nudi detalje ili mape, ali jasno je da podržava međunarodni konsenzus koji zahteva povlačenje na prilagođene granice iz 1967. Ono što njega deli od nekadašnjih drugova iz mirovnog pokreta je činjenica da on više ne veruje da bi takav korak doneo mir: „Nikad nismo smeli da sebi obećamo mir, niti da zamišljamo da je mir tu iza ugla. Trebalo je da budemo dovoljno trezveni da kažemo kako okupacija mora da se okonča, čak iako kraj okupacije neće okončati sukob.“

Šavit jasno piše zašto takvo povlačenje na približne granice iz 1967. neće doneti mir. Zato što suština pitanja nije 1967. nego sam nastanak Izraela 1948.

Nije bez značaja što odlazi u Huldu, kibuc koji je decenijama bio sedište duhovnog vođe pokreta Peace Now, pisca Amosa Oza. Ali Hulda je i ime susednog arapskog sela. U aprilu 1948. ovo selo je osvojeno, kuće su srušene, polja poharana i veliki deo njegove zemlje pripojen istoimenom kibucu.

Radi se o Huldi, glupane. Ne Ofra [na Zapadnoj obali], nego Hulda, kažem sebi. Ofra je bila greška, zastranjivanje, ludost. Ali u principu, Ofra možda nudi rešenje. Hulda je suština stvari. Oko Hulde se zaista vodi sukob.

Naravno, Šavit nije prvi koji razmišlja o realnosti 1948. On citira čuveni iskreni posmrtni govor Moše Dajana iz 1956. koji je na sličan način nedvosmislen: „Pretvorili smo njihove zemlje i sela, gde su ranije boravili oni i njihovi preci, u naš dom.“ Šavit hoda stazom koju su 80-ih i 90-ih prokrčili izraelski „novi istoričari“, prekopavajući arhive, ekshumirajući zatrpane činjenice o izraelskom proterivanju Palestinaca.

Štaviše, Izrael je, a naročito njegove pristalice u jevrejskom rasejanju, možda spreman da to prihvati od Šavita, kao što bi odbacio kritiku ljudi poput Normana Finkelstajna. Pišući ne samo kao liberal, već i cionista, Šavit jasno pokazuje da kritikuje iznutra, a ne spolja. On navodi porodičnu istoriju svakog svog sagovornika, bilo da se sa njim slaže ili ne, dajući pozadinu njihovim stavovima koja ih nužno humanizuje. On ne stoji sa strane, likujući nad nesrećom Izraela, nego u njoj sudeluje. To se vidi iz poglavlja posvećenih slavljenju izraelskih podviga, zaprepašćujućoj sposobnosti prihvatanja talasa imigranata ili rastućem tehnološkom sektoru.

Takvi hvalospevi paraju uši anticionistima, ali čine Šavita mnogo ubedljivijim nego što će oni ikada biti, barem ako je cilj promena izraelskog stava – kao što bi trebalo da bude onima koji zaista traže promenu i zaustavljanje sukoba, a ne pametuju na Tviteru. Možda je to nedostatak, ali Jevreji će pre saslušati one koji kritikuju iznutra a ne spolja. Pogledajte razliku iz Hagade između mudrog i rđavog sina. Formalno, razdvaja ih samo gramatička razlika između prvog i drugog lica. Šta to znači za tebe, pita rđavi sin; Šta to znači za nas, pita mudri sin. Ali ta razlika je presudna.

Možda je razlika u tonu razlog zašto je Džudis izazvao lavinu kritika upravo istih onih pisaca koji hvale Šavita, između ostalih i Leona Vizeltira. Džudisova knjiga je ozbiljna, dobro dokumentovana i obrazložena, i on ima svoje cionističke akreditive (prijavio se kao dobrovoljac da ratuje za Izrael 1967, ali je zakasnio). Međutim, njegova proza ponekad promašuje ton, kao da mu nije toliko stalo da pridobije Jevreje nego da razotkrije njihove moralne nedostatke. Imajući u vidu njegovu tezu da su američki Jevreji uticali, i još uvek utiču, na tok izraelsko-palestinskog sukoba, moga je više da uradi na njihovom ubeđivanju, umesto da ih odbija.

To je možda najvažnija uloga toliko ismevanih liberalnih cionista. Oni su u boljem položaju od mnogih drugih da utiču na cionističko, uključujući i izraelsko, javno mnjenje. Finkelstajn završava svoju filipiku protiv Šavita izjavom da, uprkos „prvobitnom grehu“ svog nastanka, sudbina Izraela nije uklesana u kamenu. Izrael može načiniti prvi korak ka rešenju, ostavljajući prošlost iza sebe, pa možda čak i ka pomirenju, „formalnim priznanjem onoga što se dogodilo 1948.“ Za izraelskog patriotu kao što je Šavit, duboko odanom svojoj zemlji, pisanje ovako snažne, kompleksne i duboke knjige, i dobijanje takvih pohvala, sugeriše napredak ka tom neophodnom cilju.

 
Jonathan Freedland, The New York Review of Books, 14.8.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščani.net, 14.08.2014.