Radio emisija 26.10.2007, govore: Vojin Dimitrijević, Ivan Kuzminović, Olivera Milosavljević, Aida Ćorović, Staša Zajević iz Žena u crnom, Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo i istoričarka Dubravka Stojanović.

Svetlana Lukić: Danas će biti 18-19 stepeni, dakle otoplilo je i bolesnici na odeljenju za onkologiju moći će malo da se ogreju. Popravka grejanja, koja je trebalo da bude završena još letos, kasni i građani koji se leče od najteže bolesti se smrzavaju, lekari su u džemperima, a kvarcne peći temperaturu podignu jedva do 14 stepeni. A čujem da je doživotni ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, preporučio tim pacijentima da se pokriju sa dva ćebeta. Ovu meru ministar Milosavljević je verovatno preuzeo od Čaušeskuovog ministra zdravlja, koji je svojim smrznutim pacijentima predlagao da legnu po dvoje u krevet i greju jedan drugog. Sedam dugih godina ministar zdravlja je kadar G17 plus, na početku stidljiv i skroman čovek, koji je postao oličenje arogantnosti, i to u zemlji u kojoj u bolnicama u prestonom gradu od pacijenata traže da donose ćebad, hranu za ručak, u kojima je na prozorima šper ploča umesto stakla, u kojima pacijenti za doručak dobijaju čaj u limenoj šolji i krišku hleba, što je manje nego što su ljudi dobijali u nekim konc logorima.

Sve je to logično u zemlji kojom vladaju Koštunica i Tadić. Koštunica je ovih dana u ofanzivi na protektora Bosne i Hercegovine, Miroslava Lajčaka. Lajčak mu se zamerio još onda kada je omogućio da Crnogorci na referendumu izglasaju nezavisnost. I sada Koštunica Vojislav optužuje Lajčaka da mu ukida drugo plućno krilo, Republiku Srpsku, baš kao što je Ahtisari hteo da mu uzme Kosovo. Očuvanje Kosova i Republike Srpske su najveći ciljevi državne i nacionalne politike, saopštio nam je pre neki dan premijer. A predsednik je, da ne zaostane u patriotizmu i očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije i Republike Srpske, odmah telefonirao Dodigu i obodrio ga. Predsednik nam izgibe trčeći za Koštunicom, koji na krilima ruske nafte i gasa jezdi okolo buškajući gde god može. U Bosni za to ima Dodiga, a u Crnoj Gori Andriju Mandića, predsednika srpske liste, koji je pre neki dan rekao da ne priznaje novi crnogorski ustav, jer se njime, kako je rekao, formalizuje plan etničkog čišćenja srpskog naroda u Crnoj Gori. Dokle će se u pokušaju destabilizovanja susednih država ići, dokle će ova vlast ići u tom naumu, kolike su naše moći da opet napravimo neku svinjariju, to je pitanje, ali nema dileme da će Koštunica svoju frustraciju zbog gubitka Kosova izvoziti gde god stigne, pa neka košta šta košta.

Nesrećni Tadić će u tom slučaju verovatno prihvatiti poziv neke organizacije za zaštitu čovekove okoline da otvori neku konferenciju o održivom razvoju i biodiverzitetu. Baš mu je lepo stajalo kada je pre nekoliko dana govorio o tim stvarčicama. A možda iduće godine dobije i Nobelovu nagradu za mir kao Al Gor, što da ne. Vidim da je predsednik bio i na Sajmu knjiga i da je rekao da još ne može da nam kaže kada će biti izbori jer želi da o tome, kao i uvek, dobro razmisli. Dok Bucko lazmisla, zemlja mu se pomalo raspada.

Na početku Peščanika slušate Vojina Dimitrijevića.

Vojin Dimitrijević: Slabo ko može da razume modernu državu koja priznaje da ne može da uhvati jednog čoveka. Možda sada postoji neko raspoloženje za to. Vojska je privedena pameti, oslobodila se nekih ljudi. Sećate se onog vremena, još je Đinđić bio živ, kada je postojao neki komitet za saradnju sa Haškim sudom, koji se sastojao od penzionisanih i aktivnih generala, koji su zapravo pomagali Mladiću. Mnogi ponavljaju da mi nismo raskrstili sa Miloševićem. Postoji teorija po kojoj su Miloševića napustile njegove pristalice, jer je bio lud i radio je protiv njihovih interesa. Ceo tajkunat, kako to zove Ljuba Živkov, svi tajkuni su pod Miloševićem već bili postigli ono što su hteli, zaradili su taj simbolični prvi milion, koji je možda bio i peti, i vrlo je blizu pameti da je onda odlučeno da se Milošević smeni, jer je počeo da smeta. Nama i dan danas nije jasno šta je to Milošević uradio 1998, zašto je prestao da bude faktor mira i stabilnosti na Balaknu. U svakom slučaju, njega nema, ali sve ono što je postojalo oko njega još uvek je tu. General Veljko Kadijević u svojoj knjizi tvrdi da je problem u tome što svet mrzi Srbe. Po njemu je postojala zavera Gorbačeva i Nemaca, što je još uvek zvanična istina u Srbiji. Znači, postoji neki svetski izvor zavere, rešenost međunarodne zajednice da nas uništi, ukine i mi smo se od toga branili.

Kosovo je posebna tema, u smislu da postoji uverenje da sve drugo može da stane dok se ne reši to jedno teško pitanje. Mnoge države imaju probleme koji izgledaju nerešivo, ali to ne znači da one zapuštaju sve svoje ostale poslove. Kosovo je izgovor za nerešena pitanja ogromne nezaposlenosti i korupcije, koja običan čovek prepoznaje kao mnogo bitnija. Ne, mi rešavamo pitanje Kosova i to ga rešavamo na način koji nije usklađen sa pravom i pravilima  međunarodne zajednice. Jedina prednost koju moram da priznam je da, za razliku od Miloševića koji nije imao nijednog saveznika, mi sada imamo saveznika u Rusima, koji nas zbog nekih svojih interesa podržavaju u toj stvari. Moramo priznati da sadašnja vlada ima bar jednog saveznika. Ali nijedna država na svetu se ne okupira jednim teškim pitanjem toliko da zanemaruje sva druga.

Kada je sklonjen Milošević, nije sklonjeno ništa drugo i sada i u vezi sa Kosovom imate jedno razumevanje istorije koje je u suprotnosti sa činjenicama. Na nas se krenulo iz nekih nepoznatih svetskih razloga i niko odavde nije kriv, pa ni Milošević nije kriv, nego prosto nije umeo da se odupre toj nekoj strašnoj zaveri, kojoj sada nastavlja da se odupire neko drugi. NATO bombardovanje se tako objašnjava željom sveta da Srbiji uzme Kosovo. Čovek se sreće sa raznim pogrešnim načinima mišljenja, ali ona su često dosledna – glupa, ali sprovedena do kraja. Ovde su ona i glupa i nedosledno sprovedena. Ako čitate ove glavne kolumniste, videćete da je najveća greška Srbije bila učlanjenje u Jugoslaviju. Onda je trebalo da podržimo raspad Jugoslavije, ali Milošević i JNA su je branili. Ako je velika greška bila ući u Jugoslaviju, onda je trebalo pustiti da ona propadne i razdružiti se kao u Čehoslovačkoj. Iz te odbrane Jugoslavije su proistekli užasni sukobi i zločini. Iz Kadijevićeve knjige proizlazi da je JNA, koja je bila socijalistička tvorevina, presudila da je srpski narod neki bogom dani socijalistički narod, pa je zato od jugoslovenske postala srpska vojska.

Na isti način je nedosledan stav prema antifašizmu, koji me posebno nervira. Stendalov roman Lisijan Leven se dešava negde u doba restauracije monarhije u Francuskoj i kada sam ga čitao kao mlad čovek zapanjilo me je kako su mi stariji likovi tog romana bili bliži od mlađih. Stariji su se sećali doba monarhije i revolucije. Danas sam ja starac koji se seća okupacije i kada čujem da je Hitler bio veliki čovek i da pred Milanom Nedićem treba da stojim mirno, ja se skamenim, jer se sećam tog užasnog poniženja. Na stranu to što mi je otac bio u koncentracionom logoru, izdvojite taj vrlo lični razlog, ali živeti ovde pod okupacijom kao pripadnik niže rase bilo je strašno. Ja sam stvarno mislio da se to kod nas neće desiti zato što svako ko ovde zastupa podelu na više i niže rase, mora da bude svestan da smo mi u njoj stajali vrlo nisko. Nemci su u tome bili vrlo dosledni, pa su u zarobljeničkim logorima Holanđani i Skandinavci imali bolji tretman od ostalih, jer su oni navodno arijevci – a mi smo bili nešto ispred Rusa. I sada meni kažu da sam ekstremista, jer sam antifašista. Dobro, ekstremisti su i oni, ali oni ne bi bili tako važni da mi, građanski ekstremisti, nismo digli toliku dževu oko pojave fašizma kod nas. Pa shvatam i ja to da njih ima malo i mislim da je neko od vaših sagovornika pogrešio kada je rekao da je Hitler imao člansku kartu broj 7, jer je bila broj 6. Znači, njih je bilo malo ali, kao što je Čanak rekao, grobova je bilo mnogo.

A kada smo već kod Čanka, on je na kraju krajeva čovek sa svim vrlinama i manama. Ali kada čitam analitičare, ispada da je naš antifašizam isto što i Čanak i da sve Čankove mane možemo da pripišemo antifašizmu. Međutim kada čitate intervjue sa firerom Davidovićem, sem te velike ideološke mane, niko ne govori o njegovim ličnim manama. Tako on ne personifikuje nacizam, ali Čanak personifikuje antinacizam, pri čemu se primenjuju vrlo strogi kriterijumi. On je jednom pomenuo letve, letava nije bilo, ali one se računaju. Još gore je bilo kada su isti taj Davidović i njegova grupa ušli na skup o fašizmu sa namerom da išamaraju učesnike samo zbog toga što su antifašisti. Onda je rečeno da je i Nataša Kandić isto to, jer je i ona nekog ošamarila. Na stranu to što je ona oslobođena za to delo, reč je o jednom isprovociranom šamaru, dok se kod onih radilo o planu da se išamaraju ti nepoznati ljudi, ne zbog nekih svojih ličnih osobina, nego zbog toga što drže neki skup. Dok se ne oslobodimo te predstave o istoriji po kojoj smo izabrani narod, manje ili više gonjeni od drugih, i dok tumačenje perioda Slobodana Miloševića ne postavimo na svoje mesto, mi ćemo biti osuđeni na povratak tog starog.

Ako pogledate mejnstrim medije, oni sve više liče na medije iz Titovog vremena, jer i tada su novosti sa zapada bile samo katastrofe. Ako im se desi neka nesreća, ako im nešto ne ide potaman, ako se neko tamo obruka, ako neko ukrade, to će sigurno doći u naše medije i stvarati kumulativni negativni utisak o zapadu. Tako je nekad bilo i sa Indijom. Da bi Indus došao u evropske novine bilo je potrebno da jedno hiljadu njih pogine. Mi sada neprekidno slušamo kako je na zapadu strašno, da je Evropa pred raspadom. I tu opet dolazi do izražaja ta naša nedoslednost, jer nisam primetio da je iko poslao svoje dete da se školuje na istoku. Tako da imate jedan skup lagarenja, foliranja, pri čemu je odbrana Kosova najveće foliranje od svih.

Naše rusofilstvo je teško objasniti. Ono ima veze sa nama kao Balkancima koji ne mogu da reše svoj odnos sa istokom. Mi nećemo da pripadamo orijentalnoj civilizaciji, jer preziremo Arape i Turke. Jedini prihvatljivi, a istočnije od nas su Rusi. Evropa, opet, nikako da razume da smo ih mi spasli od prodora Turaka. Kult Rusije objašnjava i zašto je najviše informbirovaca bilo iz Crne Gore i Srbije. To nije bilo iskazivanje ljubavi prema Staljinu već prema Rusiji. Nažalost, istorijsko iskustvo ne pomaže mnogo i kada sam čuo da ćemo osnivati mešovita preduzeća sa Rusima, setio sam se nečega što se zvalo Justa i Juspa. Mi smo sa Sovjetskim Savezom imali zajedničku aviokompaniju koja se zvala Justa, pa neku rečnu kompaniju koja se zvala Juspa, pa su posle rezolucije informbiroa bile potrebne godine da se to razgradi. Bio je to oblik sovjetske eksploatacije novih socijalističkih zemalja. Kada sam čuo da će to ponovo da se stvara sa jednom Rusijom, koja je sada surova kapitalistička sila, setio sam se još jednog jednog paradoksa, a to je da je naša najveća nevolja komunizam, je li tako? Slušajte, ko nam je doneo komunizam? Doneo nam ga je Sovjetski Savez, prema tome Rusija. I sada će Rusi da nas spasu, a zaboravili smo od čega.

Zaboravljamo celu istoriju svojih odnosa sa Rusijom. Na odnose iz prošlosti ne gledate emocionalno, nego prosto shvatate da je to jedna velika sila kojoj je jedno vreme Bugarska bila preča od Srbije, pa smo uz pomoć Bizmarka na Berlinskoj konferenciji morali da se izborimo za ono što smo već imali, a što smo sada na putu da opet izgubimo. Zajedno sa Dubravkom Stojanović koju citirate na početku Peščanika zapitajmo se kada će iracionalni problemi prestati da dominiraju nad nama. Oni postoje u svakoj zajednici, ali se problemi ipak nekako rešavaju. Imam utisak da obični ljudi vrlo dobro znaju šta je njihov interes, ali da to ne može da dopre do vlasti. Kada naša ekipa ode da razgovara sa Albancima ili sa trojkom imate utisak da neki od njih znaju šta hoće, a da neki od njih govore ono što moraju da kažu, jer svi žive u samrtnom strahu da će, ako nešto sa Kosovom krene naopako, oni na sledećim izborima biti kažnjeni. Vidim da niko ne želi vlast u tom trenutku. Pratite radikale, oni to izbegavaju. Svi dižu veliku dreku, ali niko neće da bude blizu vlasti kada se dogodi ta neprijatna stvar.

Čovek tu ne može da bude veliki optimista, ali može da se nada da će, kada jednom taj zapušač izleti i prestane ta velika inhibicija, nastati situacija slična onoj kod ličnih gubitaka. Posle perioda plakanja ljudi će želeti da žive bolje. Začudilo me je da je Masimo Dalema bio tako neposredan. Na zapadu sumnjaju u to da Srbija želi da se pridruži Evropi i žele da je tamo prime takvu kakva je, pa da to ovde pozdrave preduzetnici i da postepeno svi pristanu da žive na taj način. Italijani su bili jedni od nosilaca takve ideje. Zato kada od Italijana čujete da oni ne razumeju naš predlog, to je već opasna stvar. I francuski predsednik, odnosno Kušner, nas poziva da iznesemo neki novi predlog. Naši predlozi su krajnje nejasni. Ako bismo se skoncentrisali na stvarnost i uporedili našu situaciju sa sličnim situacijama u kojima nacionalno drugačiji hoće da se otcepe, shvatili bismo da ima malo slučajeva u kojima postoji tolika masa ljudi koji ne žele da žive u jednoj državi. Postoji primer da jedan deo etnički istog stanovništva želi da otcepi, kao u Severnoj Irskoj, ali i tamo je situacija fifti – fifti, jer polovina stanovništva ne želi da se pridruži Irskoj. Nijedna paralela od onih na kojima se insistira nije dovoljno ubedljiva. Sto puta sam čuo i pitanje – a šta bi Amerikanci radili ako bi Teksas hteo da se otcepi. Pa ne znam, ako bi Teksas hteo da se otcepi, videli bismo šta bi oni radili, ali za sada niko u Teksasu ne želi da se otcepi. Priznajem da je meni lako da ovako govorim, jer neću izaći na izbore da tražim političku podršku, ali ipak ne može ceo život da stane zbog toga. Pući će na nekoj drugoj strani, bar nas toliko istorija uči.

Srećem veliki broj mladih nacionalista, ljudi koji koketiraju sa ekstremno desnim događajima. Takva situacija u prošlosti je izazvala razvoj komunističke partije i ponovo će doći do toga ako socijalne razlike budu dovoljno velike. Svako pametan u jednom času počinje da ublažava socijalne razlike u svom društvu, kao što je to zapad uradio posle oktobarske revolucije sputavajući neograničeni kapitalizam. Tako je sačuvan neki balans u tim društvima. Jedno je izgubiti 12,5 odsto teritorije, a drugo je proizvesti poguban rascep unutar zajednice. Onda nećemo imati samo ove dve Srbije, nego ćemo dobiti i jednu krajnje nezadovoljnu i buntovnu Srbiju, koja nije rešila svoje osnovne probleme.

Svetlana Lukić: Nekoliko puta ste u intervjuima pominjali primer Vajmarske republike i često su vam odgovarali da je to nategnuta paralela. I još jedna stvar, kada se brani porast ultradesničarskih grupacija, navodi se podatak da je u Holandiji desničarska stranka dobila 28,8 odsto.

Vojin Dimitrijević: A niko ne pominje Poljsku, koja je bila krenula u pravcu za koji se činilo da je bez povratka, pa smo ovih dana videli da nije. A za ovu paralelu sa Nemačkom obično mi kažu da mi nismo isto što i Nemci. Vajmarski model nije priča o Nemačkoj nego priča o jednom sistemu koji je vrlo lepo zamišljen, a nije imun na pokušaj da se demokratija poništi u ime demokratije. Šta drugo da pomislim kada ujutru otvorim novine i vidim da je na putu rehabilitacija svih osuđenih za Đinđićevo ubistvo ili u procesu za ubistvo Stambolića. Navodno je zaboravljeno da se nekome ustanovi krvna grupa. Vidite da većina medija gura u tom pravcu. Mi smo društvo koje je jedva postalo blisko demokratiji i ako nemate taj imunitet koji Vajmarska republika nije imala, iako je to bio jedan dobro zamišljen nemački ustav, onda ćete završiti tamo gde su i oni završili.

Svetlana Lukić: Slušali ste Vojina Dimitrijevića iz Beogradskog centra za ljudska prava, a sada ćete čuti Ivana Kuzminovića iz Helsinškog odbora za ljudska prava.

Ivan Kuzminović: Nikad mi se ranije nije činilo da smo toliko udarili u zid kao ove godine. Ponekad me uhvati strah da smo mi stvarno izgubili veliku bitku za Srbiju i da je tačna ona prokleta, a precizna Đinđićeva rečenica – a šta ako Srbija stane. Ne mogu da verujem da je ta rečenica toliko aktuelna i danas i da je Srbija tako uspešno ne stala, nego se zakopala u živi pesak do grla. Kada to kažem, uvek se setim dva do tri konkretna događaja iz ove godine. Prvi događaj je izbor Tomislava Nikolića za predsednika skupštine. Sećam se da su svi bili šokirani u maju mesecu, a sada smo svi zaboravili činjenicu da su radikali ove godine konačno potpuno legitimizovani u političkom životu Srbije. Mislim da će na sledećim izborima to biti realnost – Koštunica sa radikalima i njihova zajednička vlast. Druga stvar je kao da su crvići izašli iz onog Miloševićevog kovčega i vratili se u javni život Srbije. Znači, normalno je da pre neki dan Hadži Dragan Antić zvani Struja uđe u parlament i zastupa, možeš misliti, kubanske interese. Normalno je da Kadijević počinje da izlazi sa svojom vizijom raspada Jugoslavije, taj čovek kojem je krv do kolena.

E, a ja se nisam iznervirao kod Kadijevića nego kod jedne potpuno sporedne političke ličnosti. To je kao u onom vicu, onaj tip što ulazi u jednu, drugu, treću sobu i zatiče ženu koja mu je pijana, u drugoj mu se dete drogira, a u trećoj sobi je upaljena sijalica i on uzme i poubija ih zato što ne štede struju. Kad sam video da se u politički život Srbije vratila Jorgovanka Tabaković, meni je došlo da gađam televizor. Ej, u 2007. ona je došla da opet brani Kosovo. I treća, najvažnija stvar ove godine je bila presuda za ubistvo Zorana Đinđića i ta fasciniranost naših novinara tom presudom – kako je, eto, Nata njima dala po 40 godina, pa sada, molim vas lepo, imamo presudu koja će verovatno postati pravosnažna i Legija i Zvezdan će truliti u zatvoru. Ja sam naivno očekivao da će se posle presude otvoriti konačna diskusija, kao što su i obećali u tužilaštvu, da ćemo zaista dobiti odgovor na pitanje – šta je značila pobuna Jedinice za specijalne operacije i šta je politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Nikom ništa, za njih je taj slučaj završen, to sada ide u istoriju, mediji se više ne bave time, osim što se bave tužnom sudbinom Lukovića Legije i sa njegovih 400 pitanja i odgovora nam skaču po glavi svakoga dana. Možda mi nismo bili u pravu kada smo govorili sve ove godine – postoji politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Ili kada ljudi kažu – Vojislav Koštunica je imao neke veze sa ubistvom Zorana Đinđića. Možda to nije bilo u redu sve ove godine govoriti, ali ja sam upravo od ovog suđenja očekivao da će se neko pojaviti i reći – sudskom istragom i presudom smo došli do zaključka da Vojislav Koštunica nikakve veze nije imao sa ubistvom Zorana Đinđića, da DSS i svi ti njegovi silni savetnici, a sada šefovi BIA i čega god, nikada se nisu družili sa tim zemunskim klanom, nikada nisu pregovarali o nekakvoj zaveri, vi ste lupali sve ove godine i, dakle, doktor Vojislav Koštunica, predsednik srpske vlade u već dva mandata, nikakve veze nije imao sa ubistvom Đinđića.

Mi prosto tom presudom nismo dobili taj odgovor i ja mislim da će biti legitimno da ko god hoće 30.000 puta izgovori da DSS i Koštunica imaju nešto sa pobunom Jedinice za specijalne operacije i imaju nekakve veze sa Spasojevićem. Dakle, pošto nismo dobili taj odgovor, onda ćemo mi lajavi kerovi imati pravo, od danas pa na dalje sto godina da tvrdimo da su oni imali nešto sa tim ubistvom. Kada čitam pres klipinge iz 2002, 2001, pa oni su za tog Đinđića desetinama hiljada puta rekli da je kriminalac, da je pokrao Sartid, da je prodao Kosovo, do one bizarne tvrdnje iz Miloševićevog vremena – da je on Hitlerov unuk. Vi u stvari vidite kako je taj mehanizam funkcionisao. Oni su 10.000 puta javno rekli – Đinđić je kriminalac, Đinđić je izdajnik. Svaka budala je mogla da kaže o tom čoveku šta je htela, njega su ubili i nikom ništa. E, pa možda je i naše pravo da mi svakog dana kažemo – Vojislav Koštunica je imao neke veze sa ubistvom Đinđića. Rezultat tog suđenja je u stvari moje pravo da tvrdim da to suđenje nije bilo potpuno, da nismo dobili odgovor, a ja mislim da smo mi dužni da ne prestanemo da pričamo o tom čoveku. Mislim, ne znam šta nam drugo preostaje nego da skupljamo te tragove, da se objavljuju knjige kao što je Nedovršeni proces, ili uostalom, da se snimi ovaj Peščanikov film, pa da se stvari poređaju, pa da vidimo, da iznesemo te naše insinuacije zasnovane na ipak nekim informacijama, koje su posledica nekakve istrage u Sablji, o tome ko se s kim viđao, šta su oni radili zajedno.

Jahali su po nama 90-ih, poubijali su pola Balkana i nas su ovde upropastili totalno i konačno, ali šta je bilo, bilo je. To je taj pristup, to je definisanje života u Srbiji kao logičnog nastavka 90-ih, sa kreditom, sa tržišnom ekonomijom, sa tim kao punim radnjama u kojima vas pljačkaju za svaku stvar koju kupite, jer ste nekakvom tamo tajkunu ili monopolisti ostavili 40 odsto više nego što ta roba zapravo vredi. Dakle, ljudi su se navukli na to i prosto uživaju, ja više ne znam nijednu živu osobu koja nije kupila LCD televizor, kompjuter ili nije otišla na letovanje s tim kreditom i to je život ljudi ovde. To jeste taj zapadni flejvor, ali je i život u zemlji u kojoj je prosečna plata između 200 i 300 evra, sa obrazovanjem koje ne postoji, sa zdravstvom koje apsolutno ne postoji – to zdravstvo Tomice Milosavljevića, največnijeg ministra u istoriji Srbije. Ja mislim da u Srbiji ne možeš da smeniš Tomicu Milosavljevića i Vuka Bojovića. Direktor zoološkog vrta i ministar zdravlja uvek će ostati isti. Nemam volje, a ne znam ni da li sam je ikada imao da kažem – jadan naš napaćeni srpski narod. To je besmislena rečenica koju slušam od kada sam imao deset godina. Ovo je izbor građana Srbije, ovo kako mi danas živimo je izbor koji je načinjen više puta od 1987. do 2007. U poslednje vreme žalim samo ljude u mojoj neposrednoj okolini, to je par stotina ljudi koje znam, koji pate zbog toga što je ova zemlja takva kakva je i kojima nije – šta je bilo, bilo je. Celokupna nesreća i bol ove zemlje je spao na par stotina hiljada ljudi kojima je nepodnošljivo što žive ovako. Ostatak uživa, pogledajte ove ljude koji rade za javnu administraciju i u opštinama ili za vladu, rast njihove plate je duplo veći od bruto nacionalnog dohotka. Sve im je logično, i zavera protiv Srbije je logična i njihovi životi su logični i njihova deca koja će sa njima u istom stanu živeti do 60-te godine i ovo siromaštvo i ova funkcionalna i suštinska nepismenost, sve je postalo prihvatljivo.

Postoji paralela, pogledajte, Poljska je ušla u Evropsku uniju, njima se desila ta jednojajčana vlast one bizarne braće blizanaca. Mladi Poljaci su, i to je paralela sa Srbijom, pre neki dan kada su bili parlamentarni izbori u Poljskoj stajali u redovima satima ispred ambasada u Londonu, po evropskim gradovima, jer je milion i nešto Poljaka samo u poslednjih nekoliko godina napustilo Poljsku. Stajali su u redovima da glasaju protiv te bizarne braće, zato što je njihovo shvatanje bilo da oni glasaju za nekakvu Poljsku u koju će se oni vratiti jednoga dana. A ljudi koji žive u ovoj zemlji nisu u stanju da to urade i 30 odsto njih ne razume šta se u političkom životu dešava, 30 odsto nema zube i glasa za radikale, a ovaj ostatak glasa za DS ili se potpuno pogubio. A ti Poljaci su uspeli da nađu, i to je poenta demokratskog društva, nekakvu unutrašnju energiju u društvu i dovedu novog čoveka da izbavi zemlju iz nacionalizma i klerofašizma u koji je Poljska bila upala. Jedno normalno društvo nađe energiju da se izvuče iz toga. Srbija to nema. Moje poslednje utočište je Beograd.

Nova srpska politička misao je časopis koji smo svi ignorisali, što je bilo užasno pametno, ali nije uspelo. Dakle, kada kažete Nova srpska politička misao ništa niste rekli. Da li su to samo Antonić i Vukadinović, ne, oni su postali vrlo važni politički akteri. To je u stvari ta putinizacija Srbije. Vladimir Vladimirovič Putin je u borbi sa civilnim društvom napravio svoj, paralelni nevladin sektor. To je u stvari Nova srpska politička misao, dakle, država je napravila svoju nevladinu organizaciju i svoj analitički štab. To je bizarno, Vukadinovića i Antonića je lansirao B92, ali sada ti ljudi sede u upravnim odborima vrlo važnih javnih preduzeća, na primer Politike, donose sa Kusturicom i ostatkom ekipe neke vrlo važne odluke. Jedina njihova uloga je da unose konfuziju u to malo pameti što je ima u ovoj zemlji. Ljudima i ovako ništa nije jasno, a onda se pojave ovi ipak uljudni ljudi sa univerziteta, pristojan nekakav akademski svet, koji govore biranim rečima bez ijedne psovke – to je najvažnije danas, samo da budete pristojni.

Posle ovoga što se 7. oktobra dogodilo u Novom Sadu, odmah je počela totalna relativizacija toga što se dogodilo, a to je ta Antonićeva čuvena politička analiza. Dakle, ti i ja smo proizveli onog firera i mi smo ga izgleda naterali da onda uđe na novosadski Filozofski fakultet i nalupa ljudima šamare. Bilo je važno da se odmah uruši cela koncepcija antifašizma i novosadske racije, koja je bila strašan događaj. Postoje svedoci tog događaja koji su opisivali ljude koji su stajali po ledenom danu, Dunav je bio smrznut, a deca su pitala roditelje, pošto su satima stajali i čekali da ih ubiju, kada će doći naš red, jer se smrzavaju. Kome se ne digne kosa na glavi od tih nacista i onoga što se dogodilo i u Novom Sadu i u Kragujevcu? Ali sada vi imate analitičare koji dođu i kažu da je Čanak kriv za sve. Oni su u stanju da igraju ulogu čoveka koji prepodne ode na Filozofski fakultet, bude Antonić, šef katedre, drži predavanje, a onda uveče stavi valjda tu šajkaču na glavu i piše one jezive tekstove. Odem ja u jednu knjižaru u strogom centru Beograda, tu imate sve knjige o zaveri protiv Srbije, jevrejska zavera, antisemitizam, Srebrenica laž. I između knjige U čeljustima kurve Karle del Ponte i knjige Protokoli sionskih mudraca, o užasa, stoji jedna Antonićeva knjiga. I uzmem ja to da prelistavam, žao mi je, nisam se potrudio da upamtim naslov knjige, ali ima jedno poglavlje koje se zove Nevladin sektor protiv Nove srpske političke misli. Dobro, i sad ja počnem da čitam to poglavlje i vidim na početku ko – Pera Luković. On je izvukao par rečenica u kojima Pera govori to svoje, dakle, šta bi nekim ljudima radio, kako bi ih seckao, kakav smo mi to narod. Tamo u fus notu stavio je izvor – Peščanik, datum februar ne znam koje godine, dakle, on tome pristupa kao nekakvom ozbiljnom naučnom radu. Prvo, ako neko uzme i Peru Lukovića stavi u ozbiljnu naučnu publikaciju i to analizira kao da je pisac teksta najozbiljnije mislio da će seckati nekoga na komadiće, on je pokazao da uopšte ne zna šta je to satira. Što nije Nušića uzeo i stavio ga u fusnotu i rekao – gle, šta je Nušić rekao. Ali druga stvar je tu mnogo važnija, jer pokazuje da on 90-ih godina prošlog veka, kada je taj Pera Luković podizao ljudima moral, kada su ljudi ovde živeli u paklu – on uopšte nije bio tu. To je ono pitanje – iz kog si ti, čoveče, spejsšatla izašao i došao u Srbiju kada ti ne razumeš šta se tih 90-ih dogodilo. Ti prosto nikada nisi bio na normalnoj strani Srbije, pa nisi ni danas. A meni se čini da je taj Pera Luković, koji je 1993, 1995. ili 2000. osećao koliko je bolno to što mi živimo, jedan od tih ljudi na koje je pao bol ove zemlje i on se drži na te dve noge i piše te svoje tekstove, ma koliko ga napadali. Ja bih tom čoveku skinuo kapu svaki dan.

Ono što se piše o tom LDP-u, o tom čoveku, o toj grupi ljudi, o toj ideji je još gore nego što su pisali o Đinđiću pre 12. marta. To je takav konstantan linč i kada ništa ne bih znao o 12. martu, to bi ispalo ovako – Čeda je ušmrkao tonu kokaina, uzeo pušku i sa ledenim metkom iz vlade Srbije ubio Đinđića, seo u avion u pola 8 za London i pobegao i sad se vratio da nas zeza. To tako na kraju ispada. Mislim da ćemo morati mnogo otvorenije svi zajedno da stanemo na stranu tih ljudi, jer ovo je već postalo ozbiljno. Njima rejting očigledno raste. Kad stignete do 10 odsto podrške u biračkom telu, vi počinjete ozbiljno da ih ugrožavate. Ozbiljno me je  strah. Jesi li videla onaj prijem u DB-u, koji svet se tamo okupio? Kada nam budu uzimali 15 odsto naše duše zvane Kosovo, ja bih bio vrlo iznenađen da to prođe bez neke žrtve, majke mi. Tu se već plašim za ljude, evo za vas dve, za svoju šeficu, za bezbroj ljudi se plašim, suviše su neki ljudi na vetrometini, potpuno nezaštićeni. Ne samo nezaštićeni od policije, nego nezaštićeni i od te neke Demokratske stranke, koja bi morala da ustane i da kaže – jebote, dosta. U ovoj zemlji više ne vredi da iko od nas padne. Ubiće nekoga, svi će reći – bože, kako je to strašno, naći će nekoga Li Osvalda, nekog ludaka koji je izašao iz Laze preko vikenda i ubio nekoga i biće nikom ništa.

Meni dođe malo teško da kažem sve što mislim o Demokratskoj stranci danas. Kada bih živeo u Mađarskoj i kada bih bio sociolog i kada bih se bavio Srbijom, ja bih se smejao toj Demokratskoj stranci. Meni se jako mnogo ljudi čudi što i danas imam potpuno besmislena i naivna očekivanja od Demokratske stranke. Ne vidim to drugačije nego da DS i mi svi dođemo opet na istu poziciju. Možda je to totalna utopija, ali kada gledam tu stranku, kada gledam izjave tih funkcionera, kada vidim tu politiku, kada vidim ministra spoljnih poslova, pa kada vidim ministra bez portfelja, kada vidim na kraju Borisa Tadića i Mićunovića – stvarno kao da je sve san. To nije Demokratska stranka Zorana Đinđića, to je neka druga stranka i u suštini drugi ljudi, što je u redu, ali su drugi ljudi sa drugom porukom, drugom političkom, hajde da kažem, vizijom. Šutanovac je ušao u kabinet ministra odbrane, kroz par nedelja je rekao da on ne dopušta da se na njegovu vojsku, jer on je ministar odbrane, svaljuje optužba da oni čuvaju Mladića. Ma nije valjda. Ali stvarno, vrhunac svega je Đelić, aj ljudi moji. Strast sa kojom je on prihvatio i Koštunicu i Tadića i ovakvu Demokratsku stranku u stvari pokazuje da je on jedan najobičniji tehnokrata, koji ništa tu ne razume. On će sada tu da bude jedan mandat, da vuče te reforme, da misli da to može tako, da Srbija može u Evropu bez Mladića i sa ovim DB-om. Mislim, izvinite, ja bih samo podsetio na jednu stvar. Sa istom hiperaktivnošću sa kojom je on postao potpredsednik vlade Vojislava Koštunice i Labus je došao na isto mesto. I kako je Labus prošao? Ali da mi je neko rekao da će Tadić tako prepustiti Koštunici državnu bezbednost, mesto urednika Politike i najvažnije mesto, glavnog i odgovornog urednika RTS-a, pa stvarno ne možeš ispasti veća ovca. Ne umem ovo sportskije da im saopštim, nisam ih opsovao nijednom, nisam im rekao to što u suštini mislim o njima. I ovo sa DSS-om, to više nije kohabitacija, to je sada kolaboracija. Ta kampanja protiv Đinđića, to je kao Zločin i kazna, dakle, postoji student, student je ubio gazdaricu, on zna da je ubio i ne može da živi s tim. On je možda mogao i da se izvuče sa tim zločinom, ali on ne može da živi sa tim i stalno se odaje.

Pre dva-tri dana upalim RTS, na RTS-u košmar: Bilbija, glavni i odgovorni urednik i Glasa i Kurira, i ovaj Reljić, urednik NIN-a. Dakle, oni opet pričaju – ledeni metak, treći metak, avion u pola osam za London, Legija nije rekao pred sudom, a mogao je da kaže, pa će sada u intervjuu. I sada ja očekujem da neko uđe i kaže – pa bre, jeste li vi normalni, pa vi ne popuštate, ubili ste čoveka, izvukli ste se sa tim i sada ne možere da prestanete da pričate. Ali nije to suština utiska, nego je suština što je tog dana ministar bez portfelja, Đilas, otišao bogati u bolnicu da poseti direktora zoološkog vrta koji štrajkuje glađu, da ga nagovori da prestane – ljudi smo, dogovorićemo se, nemoj da gladuješ, pola zoološkog vrta ćemo ostaviti na Kalemegdanu. Možda sam ja kreten, ali moje očekivanje je da je Đilas možda trebalo da uđe u taj studio i kaže – alo stoko, pa je l’ ste normalni, o čemu vi pričate, je l’ nije dosta. DS je ignorisao suđenje, a sada taj isti DS pušta da ti ljudi o tom mrtvom predsedniku njihove partije opet govore isto – nije Legija i Zvezdan, nego ga je ubio LDP. Šta je to, je li to politička kalkulacija da će na taj način smanjiti podršku LDP-u, šta je to? To je jadno.

Vidim jednog dečka koji ima 18 godina i toliko je mračan. Vidim sebe u stvari od pre 7, 8 godina, to sam ja. I sada gledam njega i razmišljam – čoveče, da li će i on tridesetu čekati u Srbiji ili je već vreme da mi tim ljudima iskreno kažemo – znate šta, ako nas pitate da li da begate, prva stipendija, prvi posao, prva viza, prva green card, hvatajte se za to i begajte. Ja mislim da će uskoro biti potpuno nefer da mi bilo kome kažemo – znaš šta, hajde da mi poguramo još deset godina do 2015, tu je Evropa iza ćoška. Nezaustavljiv je proces da ljudi čak i kada ništa ne znaju žele da im bude bolje. Ipak mogu da opipam nekakvu alternativu i nekakve ljude, od ovih što slušaju Peščanik, preko tog, čoveče, LDP-a, preko nekakvog civilnog sektora. Postoji nekakva grupa ljudi koja se više ne meri u desetinama, to nisu više družine Pere Kvržice, nas dvadesetoro sedimo, pušimo i u zadimljenoj prostoriji pravimo plan. Nešto se pokrenulo, a da li ćemo nešto uraditi, bog te pita. Uvek ljudima možeš da kažeš kao patrijarh dorćolski vaskolikog srpstva, Vojislav Koštunica – živela Srbija. Mislim, ja ne mogu to da kažem, šta živela Srbija, ovakva Srbija, ovakvi ljudi, šta? Ali mogu da kažem – svi na svoja radna mesta, s tim što nećemo moći ovako još dugo. Znači, optimizam da, ali ja prvi lično moraću da definišem šta ću sa sobom ovde. Stigli smo do konačnog rešenja naše egzistencije, a ne Kosova i Sandžaka, nego da li ćemo ovako živeti do kraja života. Ne znam.

Svetlana Lukić: Srpski vazdušni prostor i ruski avioni imali su juče nekih tehničkih problema. Dva ruska strateška bombardera su juče letela neuobičajenom trasom, približili su se Holandiji gde su se sastajali ministri odbrane zemalja članica NATO-a i norveška vojska kaže da je to možda bio signal namenjen zapadnoj alijansi, a možda i čista slučajnost. Možda smo malo popili, pa smo zaokrenuli na pogrešnu stranu.

A posle balkanske turneje ministru spoljnih poslova Slovenije, Dimitriju Rupelu, sinoć nije odobren let iz Prištine preko Srbije u Ljubljanu. Inače, ministar inostranih poslova zemlje koja od 1. januara preuzima predsedavanje Evropskom unijom posetio je Beograd, Skoplje i Prištinu. I eto, sinoć nije mogao da leti preko naše otadžbine. Rupel je telefonirao kolegi Vuku Jeremiću, ali je ovaj odgovorio da je verovatno reč o tehničkim problemima. Divno za imidž Srbije.

U taj Savet za promociju Srbije sada je ušao i Predrag J. Marković, istoričar. Vidim da je u jučerašnjem Vremenu imao tekst, u kojem grdi našu istoriografiju jer je parahijalna, autistična. Ne znam na koga misli, da li na Krestića i Ljušića ili na Oliveru Milosavljević, Dubravku Stojanović, Latinku Perović. To se nikada ne zna kod Predraga J. Markovića. On tamo kaže kako mi ništa ne znamo o našoj istoriji i da su to što mi pričamo budalaštine. Što bi rekao Jova Zmaj, kaže istoričar Predrag J. Marković – škole, škole, a ne zvona i praporci. Alo, Predraže, nije to rekao čika Jova Zmaj, to je rekao Dositej, ali verovatno mu duša neće da pominje Dositeja.

Čika Jova je izgubio bitku u Novom Sadu. Gimnazija koja nosi njegovo ime biće ubuduće Srpska pravoslavna velika gimnazija, a umesto fontane staviće se dve spomen ploče. Po predlogu Gradskog saveta za kulturu na jednoj ploči će pisati – Hristos kao pastir, a na drugoj – Sveti Sava blagosilja Srpčad.

Slušate istoričarku Oliveru Milosavljević.

Olivera Milosavljević: Kao prvo, treba reći nešto generalno o revizionizmu u istoriografiji. Poenta je u tome da revizionizma nema bez nužnih pretpostavki, a to je težnja da se izgradi neko novo društvo, to je slučaj danas kod nas, pri čemu to novo društvo pokušava da temelji svoj legitimitet na negaciji onog prethodnog društva i utoliko više pokušava da ga negira ukoliko je teže da tom prethodnom društvu legitimitet oduzme. U tom smislu, danas se u Srbiji deklarativno ističe da je danas u Srbiji na delu izgradnja demokratskih institucija i društva slobodnih građana, pa bi se onda tumačenja i kritike prethodne, socijalističke stvarnosti odnosile na kritiku autoritarizma pre svega, na jednopartijski sistem, na stopljenost partijskog i državnog aparata, na društveno vlasništvo, plansku privredu, na kolektivizam, na utapanje pojedinca u kolektiv i slično. Ali mi smo svedoci da danas u Srbiji nema ničega od toga. Za ovih 20 godina nismo dobili nijednu ozbiljnu, utemeljenu kritičku analizu bilo čega od pobrojanog, a to se moralo pojaviti, da je cilj bio oduzimanje legitimiteta socijalističkom i pružanje argumenata za demokratski poredak. Sada se postavlja pitanje šta jesmo dobili.

Dobili smo isključivo reviziju Drugog svetskog rata, dobili smo Nedića kao srpsku majku ili oca, svejedno, dobili smo Ljotića kao srspkog domaćina, dobili smo Mihajlovića kao srpskog heroja. Naravno, postavlja se pitanje kakve veze imaju Nedić, Ljotić i Mihajlović sa demokratijom i liberalizmom i naravno, jedini odgovor je da nemaju nikakve veze.

E sad, tu se postavlja pitanje u čemu je problem. Dakle, komunizam se ne osporava kroz elemente ideologije, već se isključivo osporava kao nosilac ideja internacionalizma i antifašizma u Drugom svetskom ratu. Zbog toga je ovo što se danas smatra antikomunizmom kod naše vladajuće ideologije u suštini samo maska koja višeznačno prikriva nacionalističku sadržinu vladajuće ideologije. U tom smislu je jako važan ovaj deo revizionizma u istoriografiji koji se odnosi na negaciju komunističkog antifašizma, a koji je prošao kroz nekoliko razvojnih faza. On je prvobitno negiran oduzimanjem i prisvajanjem njegove borbe, zatim je na talasu rehabilitacije svega što se smatralo nacionalnim u prošlosti osporavan pravdanjem kvislinštva. U ovoj poslednjoj, doslovno današnjoj, najnovijoj fazi započeo je obračun sa antifašizmom kao takvim, uopšte sa antifašizmom, time što se vrši njegovo izjednačavanje sa fašizmom. To nivelisanje antifašizma i fašizma se vrši čišćenjem fašizma od njegovih suštinskih odrednica i izdizanjem onoga što je predstavljalo samo njegovu formu i metod, a to je ekstremizam, u njegovo najbitnije obeležje. Cilj je u stvari da se sve što se podvede pod pojam ekstremizma izjednači. Time se s jedne strane fašizam normalizuje kao ideologija čiji je jedini problem bio ekstremizam. Sa druge strane, time se njegovi današnji protivnici koji ekstremno zagovaraju njegovu zabranu, u ime demokratije izjednačuju sa njim.

Posle ovakve normalizacije fašizma, onima koji je zagovaraju i koji izgleda ne bi imali šta da prigovore fašizmu da nije bio ekstreman, jedino ostaje da ga otvoreno rehabilituju.

Vladajuća ideologija je izgleda poverovala da je ovakav revizionizam evropski poželjan zahtev i da je evropski poželjno odricanje od donje granice tolerancije, kada je o potiranju komunizma reč. To pruža jednu tužnu sliku podaništva prema nekoj zamišljenoj slici zapada, čak i tamo gde on takvu podršku uopšte ne traži i pokazuje spremnost da se prihvati svaka slika prošlosti, samo ako joj je cilj negacija prethodnog sistema, ali ne zato što je on bio nedemokratski, već prvenstveno zato što je bio antinacionalistički. To uključuje i spremnost da se prihvati rehabilitacija nacističkih ideja. To se videlo naročito posle ovog antifašističkog skupa u Novom Sadu u nekim glasilima za koja se slobodno može reći da predstavljaju vladina glasila, a koja inače za sebe kažu da se podrazumeva da su i sama antifašistička. Dakle, videlo se tada da njihova glavna tema nije ni fašizam ni kako ga sprečiti, već samo antifašizam i kako njega zaustaviti. Tu se može povući paralela sa vremenom Drugog svetskog rata i vremenom pre Drugog svetskog rata. Tada je takođe mnogo deklarisanih antifašista svoju aktivnost usmerilo na uništenje stvarnih antifašista verujući da će se sa fašizmom u njihovo ime obračunati neko drugi.

Od sličnih savremenih podrazumevajućih antifašista tako smo ovih dana slušali da je fašizam marginalna pojava, da je svaki ekstremizam fašizam, da je zabrana fašizma isto što i zabrana antifašizma i tako dalje. Sve ove tvrdnje su izuzetno opasne zato što predstavljaju svesnu zamenu teza, zato što znače relativizaciju fašizma, pa i na izvestan način njegovu rehabilitaciju, jer ga, kao što sam rekla, normalizuju i proizvode strah od antifašizma kompromitovanjem njegovih nosilaca. Naročito je opasna ova teza o marginalnosti pojave, zato što fašizam ne može da bude marginalna pojava. Čak i ako ga zagovara 20 ljudi, on predstavlja pojavu džinovskih razmera zbog sadržine koju ima. Pri tome se zaboravlja da u istoriji nije bilo nijedne ideje i pokreta koji je počeo kao masovna pojava. Svaka ideja je počela da se ispoljava kao zahtev i aktivizam malobrojnih grupa i svaka od njih je postala u nekom trenutku masovni pokret. Ali jedino fašizam, od svih ideja i ideologija u prošlosti, nikada nije ni pokušao da čovečanstvu obeća sreću. Jedino je on imao za jedini, eksplicitni cilj – fizičko uništavanje ljudi. Kod nas se, međutim, a to smo slušali ovih dana, fašizam uglavnom deli na mali i veliki. Mi smo verovatno jedina sredina u kojoj intelektualci prave razliku između malog i velikog fašizma, iz uverenja da dok nema fašizma kao organizovanog pokreta ne treba ga ni pominjati. Drugim rečima, to su intelektualci koji čekaju da fašizam postane organizovana sila, pa da onda i oni sami pokažu da su antifašisti.

Takođe smo slušali i da je ovaj skup u Novom Sadu, što je jako zanimljivo, bio politička papazjanija zato što su se na njemu sakupili ljudi različitih ideoloških opredeljenja, koje je spajala samo ta ideja antifašizma. Kakva li je onda tim intelektualcima politička papazjanija tek bila antihitlerovska koalicija ili ona slika na kojoj sede Čerčil, Ruzvelt i Staljin.

Posebno je lažna teza o tome da je svaki ekstremizam jednako fašizam, zato što ekstremizam nije suština fašizma, on je samo njegov neizostavni metod. Nasilje je, dakle, samo sredstvo kojim on ostvaruje svoje ciljeve. A teza da je zabrana fašizma isto što i zabrana antifašizma je opet opasna, zato što nužno otvara pitanje šta onda ostaje nezabranjeno ako se zabrani antifašizam. Ko je taj ko onda može slobodno da mitinguje, ako ne mogu antifašisti. I jedini odgovor koji mi zvuči razumno je da onda ostaju nezabranjeni samo oni koji sa fašizmom mogu lako da se sporazumeju.

Pomenuću još nekoliko elemenata koji govore o ovom revizionizmu. Juče smo imali slučaj oduzimanja ulice AVNOJ-u, zato što on verovatno nema nikakvih zasluga za to što Novi Beograd uopšte postoji. Bukvalno juče smo imali zahtev da se ulica Proleterske solidarnosti preimenuje u ulicu Antifašističke borbe, sa obrazloženjem da je nužno da se istaknu, kako kažu, oslobodilačke tradicije našeg naroda koje nisu ideološki obojene. Jasno je da tom predlagaču smeta proleterski simbol iz rata, jer asocira na proleterske brigade. I to predstavlja bezobzirno prekrajanje istorije, jer danas nekima očigledno smeta ono što nije smetalo pripadnicima tog istog naroda koji su ,kada su odlazili da se bore protiv fašizma, spremno ulazili u brigade koje su se upravo zvale proleterske. Ili možda ovaj predlagač, pošto pominje oslobodilačke tradicije, hoće da kaže da su svi ustanci i ratovi u prošlosti bili borba protiv fašizma. Na njegovu žalost, nije bilo tako. Postojala je samo jedna borba protiv fašizma, ona u Drugom svetskom ratu, a najveći doprinos pobedi nad fašizmom su upravo dale te proleterske brigade. Pri tome nije poznato da je ijedna takva brigada za vreme rata nosila naziv brigada neideološki obojenih oslobodilačkih tradicija. Međutim, šta ovde očigledno nekima smeta? Smeta im ono što podrazumeva sintagma – proleterska solidarnost, a ona pre svega podrazumeva internacionalizam i to je onaj deo ideologije koji pokušava da se eliminiše, kao njen najgori sastavni deo.

Pa onda imamo Politiku od nedelje, na čijoj se naslovnoj stranici nalazi slika partizana koje dočekuju Beograđani i zasipaju ih cvećem, slika koja je bar deceniju i po bila gotovo zabranjena. Koliko do juče, gradski čelnici su povodom 20. oktobra govorili da oni nisu sigurni da je Beograd tada oslobođen ili su možda mislili da je bolje da je ostao pod Nemcima. Međutim, Politika je i danas ostala nesigurna i taj prividni obrt koji se desio u nedelju u stvari pokazuje samo jednu sliku vladajuće ideologije. U tom istom broju se pozdravlja rehabilitacija četništva, pa se zatim u jednom tekstu smatra da je ironija da se Hrvatska i Slovenija danas koriste svojim, kako kaže, nekadašnjim zamecima fašizma, a sa druge strane piše da bi Srbija morala da bude ponosna, jer je bila deo globalne antifašističke koalicije. E sad, Politika nam ne kaže kako se zvao taj pokret, da li je to bio neki srpski ili je možda, naprotiv, to bio jedan jugoslovenski pokret, koji je bio sastavni deo antifašističke koalicije. To je jedno prisvajanje i naravno da je on bio i srpski, ali samo u okviru jugoslovenskog pokreta. Kao kada naši sportski komentatori prisvajaju sve medalje bivše jugoslovenske države, pa ispada da su oni mučenici sportisti iz drugih republika osvajali te medalje, recimo u vaterpolu, košarci i tako dalje, za srpske, a ne za jugoslovenske boje.

U istoj toj Politici jedan istoričar pravda to što su u Kragujevcu poskidane biste narodnih heroja i kaže – oni su bili predstavnici jedne ideologije. To je jako zanimljivo zato što bi on očigledno želeo da su tu bili predstavnici neke druge ideologije, ali šta ćemo, istorija je takva, ne može danas da se menja.

Isti istoričar kaže i da je žrtava komunističkih terora u Kragujevcu 1944. bilo više nego žrtava fašističkog terora, ali on ne zna koliko je bilo žrtava komunističkog terora. Prebrojao je fašističke, ali izgleda da ga je neko sprečio da prebroji i komunističke žrtve. Ili drugi istoričar piše za Politiku da postoji kontraverza oko uloge naše države u borbi protiv fašizma i naravno odmah kreće sa izmišljanjima zato što mora da vrši relativizaciju svega, pa kaže kako je komunizam negirao genocid nad svojim najvećim narodom, što je čista izmišljotina. Svako ko je išao u školu u vreme komunizma učio je o 700.000 žrtava Jasenovca, ekskurzije su vođene u muzej Jasenovac i tako dalje. Prema tome, jednom se izgovorila ta laž da je u komunizmu negiran genocid nad Srbima u Jasenovcu i sada se ta laž širi čak i od ljudi sa stručnim diplomama. U istoj toj Politici čitamo da je u Užicu ulica 7. Jula dobila naziv ulice Mage Magazinović. Znači, 7. jul je skinut kao simbol, jer jedino može da asocira na antifašizam, a dato je ime žene koja je za vreme Drugog svetskog rata iznosila vrlo rasističke teze, na primer onu da kratkovidu decu ne treba puštati da se školuju zato što predstavljaju obirke i nisu vredna daljeg školovanja. Zatim se u toj istoj Politici od strane opet istoričara piše o dva ravnopravna, rivalska antifašistička pokreta i da problem kod nas nije u negiranju antifašizma, već u činjenici da je antifašizam bio redukovan na samo jedan pokret. Dakle, to su istoričari koji verovatno misle da je deklarativno pozivanje na antifašizam isto što i aktivna borba protiv fašizma. Ukoliko je fašizam pobedio jedan pokret, jedna partija, jedan vođa, a jeste, onda ozbiljne probleme imaju samo istoričari kojima se takva nepravedna istorija očigledno ne dopada. Drugim rečima, onaj deklarativni antifašizam bez antifašističke borbe, a uz saradnju sa fašizmom, u uništavanju antifašizma nikada nikoga nije pobedio, niti će pobediti.

Ovi današnji deklarativni antifašisti iz vladinih glasila, koji pokušavaju da normalizuju fašizam time što u njemu samo vide ekstremizam kao jedinu njegovu odrednicu, nikada neće moći da zaustave fašizam ukoliko bi on stvarno krenuo ponovo da raste. Dakle, konfuzija proističe pre svega iz jedne, po meni strašne slike podaništva koju manifestuje naša vladajuća politička elita. Drugim rečima, mislim da ne bi bilo tolikog izjednačavanja fašizma i antifašizma da se nije poverovalo da je to poželjan evropski trend, verovatno pod uticajem događaja u Belorusiji, Ukrajini ili u istočnoevropskim zemljama. Takođe, u nedelju Politika uopšte ne bi osvanula sa partizanima na naslovnoj strani da nema tog strašnog podaništva prema Rusiji. Zato mislim da ovo polaganje venaca na antifašističke spomenike od strane naše najviše vlasti ove godine nije nikakvo osvešćivanje, niti je prestanak revizionizma u istoriografiji. Mislim da je u pitanju samo izvršavanje domaćeg zadatka koji je ovoga puta stigao sa istoka. Mislim takođe da će ovo zaluđivanje javnosti sa tezama o dva jednaka antifašistička pokreta, sa dilemama da li je Beograd 20. oktobra oslobođen ili je trebalo da ostane pod Nemcima, biti nastavljeno. Dakle, celokupan revizionizam u istoriografiji nema motiv u antikomunizmu koji bi nastao iz demokratskih pobuda, već antikomunizam služi da se prikrije zaštita vrednosti nacionalizma, ma koje boje on bio. Inače kako drugačije objasniti tu potpuno šizofrenu poziciju, u kojoj jedan visoki funkcioner DSS-a do juče stoji u stavu mirno pred Nedićem, a drugi danas, kada su Rusi naprasno postali najveća braća, polaže vence na spomenik onima kojima je Nedić hteo da zatre seme.

Svetlana Lukić: 3. novembra u izložbenom prostoru Posejdon na Starom sajmištu britanska grupa Košin održaće koncert. Predsednik opštine Novi Beograd, Željko Ožegović, tražio je od organizatora da prestane da organizuju koncerte u tom prostoru, jer je to bio logor tokom Drugog svetskog rata. U tom centru, pored koncerta održavaju se i modne revije i izložbe. Vlasnici tvrde da su u nekoliko navrata molili grad i opštinu da im daju smernice za rad, ali nikada ih nisu dobili. Oni kažu da su svesni mesta na kojem se objekat nalazi i da će uskoro samostalno postaviti spomen ploču. Spomen ploče nema, niti će je uskoro biti.

U Sjeverinu je u nedelju obeležena četrnaestogodišnjica otmice i ubistva 16 građana Srbije iz Sjeverina. Pripadnici formacije Osvetnici Vojske Republike Srpske su 22. oktobra 1992. iz autobusa na liniji Pljevlja – Priboj, tokom prelaska preko teritorije Republike Srpske, oteli 15 muškaraca i jednu ženu, odveli ih u Višegrad gde su ih zlostavljali, a potom ubili na obali Drine. Neki od Osvetnika su osuđeni na 20 godina, jedan čovek na 15, Milan Lukić, koji je u međuvremenu iz Argentine izručen Haškom tribunalu, osuđen je u odsustvu na 20 godina zatvora. Zanimljivo je da ni prvostepeni sud, a ni Vrhovni sud nisu prihvatili da su ovi zlikovci pripadnici Vojske Republike Srpske, već su ih osudili kao pripadnike paravojnih formacija, što je i logično od suda države koja krije Ratka Mladića. U Sjeverinu su bili predstavnici nevladinih organizacija, a onda su u Novom Pazaru održali miting na kome su govorili Aida Ćorović iz nevladine organizacije Urban In iz Novog Pazara, Saša Zajević iz Žena u crnom i Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo.

Aida Ćorović: Želim da zapamtim svako lice koje je ovde u publici, jer je došlo vreme da se prebrojavamo. Pokupili smo sve naše gošće i prijatelje iz Beograda, iz cele Srbije su došli, otišli smo da popijemo kafu do Tadža i kada smo izlazili, naša lokalna samouprava je ulazila na ručak od našeg novca. Mi danas na ulici obeležavamo 15 godina od zločina u Sjeverinu, a oni nešto slave. Ja bih volela da znam šta slave. Pre nekoliko dana predsednik opštine nas je nazvao privatnim Bošnjacima. Ja možda jesam privatna Bošnjakinja, ali nisam plaćena Bošnjakinja i nisam dobro plaćena da glumim Bošnjakinju. I neću pristati da me takvi kao oni svrstavaju u bilo kakve kutije. Ja sam pre svega građanka. I zato vas danas ovde, građani i građanke Novog Pazara, pozdravljam i zahvaljujem što ste došli, jer najmanje što smo mogli da uradimo danas jeste da podržimo ljude iz Sjeverina. Danas obeležavamo 15 godina od zločina u Sjeverinu. Prijatelji zločinaca sede u ovoj zgradi u centru grada na trećem spratu.

Mislim da je i zadnjoj budali jasno da su oni bili prijatelji Slobodana Miloševića i da su prijatelji Vojislava Koštunice, da su oni izvršioci posla za tajne službe. Nije im bilo malo što su ubijali Bošnjake u Bosni, što su ubijali sve druge diljem naše domovine, sada nastavljaju dalje. Sada nam daju noževe i pištolje da se ubijamo međusobno. Novi Pazar je danas leglo kriminalaca, Novi Pazar je leglo ljudi koji su ušli u najprljavije poslove sa državom. Znam da mnogo ljudi nije došlo, jer je bilo hladno, pada sneg, jer su ljudi uplašeni, ali vi koji ste ovde, vi ste hrabro lice Novog Pazara, vi ste čist obraz Novog Pazara, vi ste danas osvetlali lice ovom gradu. Ja vas molim da ovo bude samo jedan u nizu naših susreta. Moramo da kažemo – dosta tiraniji.

Staša Zajević: Želim da pomenem toponime zločina koji je država organizovanog zločina počinila u Sandžaku – Sjeverin, Štrpce, Priboj, Pljevlja, Bukovica, Kukurovići, Milanovići, Voskovina, Raičevići, Zabrđe, Živinice, Rančići, Prelac, Sastavci, Slovotići, Sočice, Strmac, Valovlje, Zaostrog. Legalizam Vojislava Koštunice samo je nastavak politike Slobodana Miloševića. Ova vlada se može održati isključivo neprestanim razvijanjem sukoba i proizvodnjom haosa, i to sa našim novcem. I mi im poručujemo – ni u naše ime ni sa našim novcem. Nedemokratska i bogomoljačka vlada Vojislava Koštunice teokratizuje ovu državu. Srpska pravoslavna crkva vodi državnu politiku. Velimir Ilić kaže da je za njega reč sinoda poslednja i patrijarha Pavla svetinja. E, pa ja kao slobodoumna građanka kažem – ja govorim i prije i poslije njih. I ja njih pitam – kako to da patrijarh Pavle nije ustao svih ovih godina jasno i nedvosmisleno protiv ugrožavanja mira kao najviše duhovne i etičke vrednosti? Kako to da nije ustao protiv svojih visokih crkvenih velikodostojnika koji blagosiljaju ubice, promovišu zločince u svece, štite pedofile, ne plaćaju nikakve poreze, propagiraju mržnju prema drugim nacijama i verama? Osim toga, ja pitam državne funkcionere da li oni znaju da je nepristojno eksponirati svoju religioznost javno, da je to suprotno samoj smernosti vere i da je to sasvim privatna i intimna stvar? I podsećam da se u Srbiji u svakom trenutku gradi 200 crkava, a 40 odsto škola nema tekuću vodu, 25 odsto škola nema osnovne sanitarne instalacije. U ovoj zemlji nezaposleno je više od milion ljudi, pa se pitam zar to nije moralni cinizam onih koji se stalno pozivaju i zalažu za moral i za duhovnost. Nažalost, tendencije Srpske pravoslavne crkve pogodovale su bujanju tih tendencija i u drugim verskim zajednicama u Srbiji. Međutim, moj građanski i feministički princip mi nalaže da prvo očistim svoje dvorište i da se ne dam prevariti od svojih.

voditeljka mitinga: Dok čekamo da se Nataša Kandić popne na binu, citiraću vam deo iz jednog njenog intervjua – ja se osećam potpuno sigurnom u ono što radim, mislim i zastupam. To ću raditi po svaku cenu, a i reći ću ono što mislim, takođe po svaku cenu. Nataša Kandić.

Nataša Kandić: Upravo dolazim sa prijateljima iz Sjeverina, bili smo u Mioče ispred one kafane Amfora, kraj reke, gde su 22. oktobra na današnji dan pre 15 godina poslednji put viđeni ljudi iz Sjeverina, koji su tog dana krenuli u Priboj, neki da rade, neki privatnim poslom. Danas tamo nije bilo nijednog znaka države, nije bilo nijednog predstavnika opštine, nijednog predstavnika vlasti, vlade iz Beograda, nikoga. Sve je to bilo krajnje privatno, porodice i poneko iz organizacija za ljudska prava. Potrebna nam je država koja će da vodi računa o svojim građanima, koja će da vodi računa da ne bude više žrtava, koja će da obeleži stradanja za koja je odgovorna prethodna vlast. Potrebna nam je država koja će prva da kaže – obeležimo taj 22. oktobar podizanjem spomenika. Ono što vidimo danas je da ta vlast deluje kao banda razbojnika koja deli plen. Tu su preduzeća, upravni odbori, a građani – njih nigde nema. A oni građani koji su zbog svoje nacionalne pripadnosti doživeli pravu golgotu za vreme prethodne vlasti, tim građanima ne pripada ni pravda, ni istina.

Vreme je da kao građani kažemo da ta vlast mora da sluša ono što govore građani, ali građani koji se drže nekih vrednosti. Hoćemo konačno da vidimo da stvarno idemo prema toj Evropi. A kakav je to put prema Evropi? Vidimo da postoji samo put prema ličnom bogatstvu, koje proizlazi iz politike. Da li postoji neka nada, da li postoji neka građanska Srbija? Postoji, samo treba da se organizujemo, treba da tražimo, treba da znamo da ta vlast i država, bilo u Novom Pazaru, bilo u Sjenici, bilo u Beogradu, postoje zbog nas i da imaju obaveze u odnosu na građane. I kad to znamo, onda postavljamo državi zahteve. Znači, prvo i prvo, nećemo političare koji nam deluju nepošteno, koji ne rade u interesu građana i u interesu neke demokratske budućnosti. Hoćemo vlast ovde u Pazaru, u Sandžaku, hoćemo u Beogradu vlast koja zbilja ne samo da obećava demokratsku budućnost, nego koja gradi tu demokratsku budućnost. I molim vas, ne dozvolimo više ovakvo poniženje kao što je ovo danas, ovog 22. oktobra, da na tom mestu nema nikoga i da to prolazi, prolazi, da je prepušteno samo tim porodicama, koje nemaju nikakvu podršku od vlasti niti u Priboju, a da ne govorimo o Beogradu. Imamo vremena do 27. februara, da nateramo državu da ispuni svoju obavezu i pokaže da nije miloševićevska vlast, nego da je to vlast koja kaže – iznesite punu istunu o tom 27. februaru, kada su izvedeni ljudi iz voza. I da kaže šta će učiniti da se to obeleži, da se svi sećamo, da deca u školama znaju šta je bilo 27. februara 1993. godine i da znamo da će deca u knjigama iz istorije čitati i znati šta se dogodilo 22. oktobra 1992. godine.

Svetlana Lukić: A šta deca uče iz udžbenika istorije govorila je i opet će govoriti u današnjoj emisiji Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: U Srbiji je mnogo stvari teško biti i teško je u njoj živeti, ali jedna od težih stvari je biti istoričar. Postoji bar jedna stvar koja inače olakšava tu profesiju, a to je što je predmet kojim se ona bavi definitivan i vi rukujete nečim što je bilo i što je završeno. E, u Srbiji može da se promeni i istorija, dakle, ovde se menjaju činjenice, ne interpretacija istorije. I to je ono što zaista otežava naš posao, posebno ako je neko štreber kao ja. Sa mojim koleginicama treba da idem na jednu konferenciju u Berlin, gde će se govoriti o redefinisanju Drugog svetskog rata. I pošto sam štreber, ja sam završila svoj referat još prošle nedelje. Kad odjednom, moj referat počinje da se menja, odnosno spoljne okolnosti počinju da menjaju moj referat. 20. oktobra sam na televiziji sa iskrenim zaprepašćenjem videla Borisa Tadića kako polaže venac na groblje oslobodilaca Beograda i zapisuje u knjigu utisaka da se Srbija uvek borila i boriće se protiv fašizma. Još više me je zapanjilo kada sam videla i Andriju Mladenovića, portparola DSS-a, u nekoj sličnoj situaciji. Naravno da nemam ništa protiv, naročito posle svega što se dešavalo u Novom Sadu. Ali mene kao istoričara je tu nešto drugo potreslo.

Od 2000. pasionirano pratim šta se dešava sa raznim proslavama vezanim za Drugi svetski rat. Na prvoj godišnjici 20. oktobra 2001. gradonačelnik je bio Milan Protić i on je tada dao zvaničnu izjavu da on taj događaj ne smatra oslobođenjem, već okupacijom i da se taj događaj više neće slaviti, tako da ga on kao gradonačelnik niti gradska uprava nisu obeležili. Sledeće godine gradonačelnica je postala Radmila Hrustanović, koja je to redovno obeležavala. Kada je gradonačelnik postao Nenad Bogdanović, on je na godišnjicu koja je prva padala u njegovom mandatu izjavio da ima i ovakvih i onakvih tumačenja tog praznika. Cveće je od tada polagala njegova zamenica, dakle i dalje Radmila Hrustanović. I nekako je od 5. oktobra do danas ispalo je da je to više-manje privatna stvar Radmile Hrustanović.

Poseban skandal bila je proslava 60-e godišnjice oslobađanja Aušvica, na koju naša država jedina nije poslala nijednog predstavnika. Neko je dobio kijavicu, nekom se pokvario avion. Na 60-u godišnjicu proslave 9. maja sa centralnom paradom u Moskvi, došao je čak i Džordž Buš i posle 60-ogodišnjih rasprava na čuvenu temu ko je dobio Drugi svetski rat – Amerikanci ili Rusi, na neki način je to bilo priznanje Crvenoj armiji i svim ruskim žrtvama koje su pale u Drugom svetskom ratu. Naša država je tada poslala neku nižerazrednu delegaciju, Boris Tadić je otišao na spomenik Neznanom junaku, koji je spomenik Prvom svetskom ratu, a Vojislav Koštunica je učinio još veću manipulaciju istorijom. On je otišao na spomenik avijatičarima kraljevske vojske kod hotela Jugoslavija, koji su pali u bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. Dakle, Vojislav Koštunica je slavio 1941. u trenutku kada je ceo svet slavio 1945. i slavio je poraz umesto pobede koju je slavio čitav svet. Slavio je poraz kraljeve vojske, koja je tim porazom ispala iz rata, osim četnika, koji su kasnije nazvani kraljevom vojskom u otadžbini. Napravljena je čitava manipulacija da se ne bi proslavilo ono što je slavio ceo svet.

Kako se odjednom desilo da na 63-u godišnjicu oslobođenja Beograda vence postavljaju predsednik republike, pa Andrija Mladenović, visoki predstavnik DSS-a. Dan kasnije, u nedelju 21. oktobra, izlazi broj Politike posvećen antifašizmu, koji unutra ima razne tekstove, za i protiv, što je u redu. Ono što je zanimljivo je da je taj broj Politike osvanuo, sada, 2007, sa ogromnom fotografijom preko polovine prve strane na kojoj vidimo partizane i Ruse zajedno sa oduševljenim narodom i gomilama cveća. To je slika koju sasvim sigurno nismo videli sedam godina, a mislim da se to ni pod Miloševićem nije baš preterano isticalo. Odakle ta nagla motivacija. Pažljivije gledanje Dnevnika i čitanje teksta Svetlane Vasović-Mekine na naslovnoj strani Politike otkriva nam suštinu. Uz Borisa Tadića bio je ruski ambasador i Svetlana Vasović-Mekina nam u tom tekstu kaže da se priča po Beogradu da je Putin izgrdio Koštunicu što su u Beogradu ukinute sve ulice sovjetskim maršalima i generalima, koji su učestvovali u oslobađanju Beograda i Srbije. Prema tome, vrlo se lako može zaključiti da je naša pametna vlast razmišljajući kako sve da odbrani Kosovo, došla na ideju da odjednom, na 63-u godišnjicu oslobađanja Beograda, iskoristi te partizane tako što će oni ponovo postati oslobodioci, iako su jedno vreme bili okupatori. I da su oni sasvim zgodna kopča sa Rusima, koji treba da nam odbrane Kosovo. Istorija je po ko zna koji put ovde zloupotrebljena i to je,naravno, uvek ozbiljno. Ali kada se to radi s temom antifašizma, to je naročito ozbiljno i opasno.

Moj referat, koji sam neoprezno i naivno završila pre nego što se istorija ponovo promenila, odnosi se na analizu udžbenika istorije koji su namenjeni VIII razredu, dakle deci od 13-14 godina. Ja se tom analizom udžbenika bavim još od 1993, kada je ovde prvi put drastično promenjena istorija. I svaki put, pa i u razgovoru s vama, kada dođemo do tih udžbenika, ja kažem – više time neću da se bavim, jer samo ja govorim o tim udžbenicima, pa će, kao sa Radmilom Hrustanović, ispasti da je to moj lični problem i da ja imam neku fantaziju i jedina se nerviram zbog toga. Ako to nikom drugom nije skandalozno, onda je to stvarno moj problem i ja se izvinjavam i povlačim. Međutim, zbog potreba ovog skupa prisilila sam se da ponovo pročitam udžbenike i dozvolila sebi da posle 15 godina bavljenja tom temom opet budem zatečena i zapanjena, jer stvari su opet otišle nekoliko koraka dalje.

Prva promena udžbenika posle 5. oktobra desila se školske 2002/ 03. školske godine. Tada je izašao udžbenik za završni razred srednjih škola, koji je u potpunosti promenio tok Drugog svetskog rata na našem tlu. Četnici su ispali good guys, a partizani bad guys. Na taj udžbenik smo reagovali Miloš Vasić u Vremenu i ja. Naše ključne primedbe su se odnosile na činjenicu da se u tom udžbeniku ni na jednom mestu ne daje nijedan primer četničke kolaboracije, pa ispada da te kolaboracije nikada nije ni bilo. Takođe se ne pominju ni četnički zločini nad civilima u Srbiji i nad nesrpskim civilima u Bosni i Hrvatskoj. Ista grupa autora sada izlazi sa novim udžbenikom, koji kao da piše na osnovu naših kritika. Oni sada navode primere kolaboracije i zločina, ali samo zato da bi nam objasnili da je sve to u redu. To je tačka u kojoj meni staje mozak. Dakle, suprotno onome što smo videli sada prilikom proslave oslobađanja Beograda, partizani su u današnjim udžbenicima istorije jedan minoran pokret. Slika Josipa Broza Tita nalazi se na osmoj strani od početka lekcija posvećenih Drugom svetskom ratu na našem tlu. Pre njega su slike svih ostali, prvo Draže Mihajlovića, pa Stepinca i Pavelića i tako dalje. Novi udžbenik sada priznaje kolaboraciju, ali je u potpunosti opravdava. Opravdan je Nedić jer je on, to je pisalo već u prethodnom udžbeniku, spasavao, kaže, biološku supstancu srpskog naroda, a sada je opravdana i četnička kolaboracija, jer su motivi te kolaboracije takođe bili spasavanje naroda. Prosto moram taj deo da pročitam iz udžbenika, jer se bojim da mi niko neće verovati. Evo, ovako piše: Italijanska okupacija bila je najbolje ratno rešenje za očuvanje golog života Srba, naročito na prostoru Like, severne Dalmacije i Hercegovine, a italijanski vojnici najmanje zlo od svih zala sa kojima su imali da se nose. Onda dolazi do toga da je Draža Mihajlović sa njima sarađivao i kaže se – zato je on svesno zagovarao kolaboraciju sa njima, kao jedan jedini preostali put za spasavanje naroda, koji je u NDH već bio iskrvavljen i slomljen.

S druge strane, navodi se da su se partizani, za razliku od četnika koji su se jedva jednom ili dvaput susreli sa okupatorma, 40 puta našli sa njima, i to uglavnom, pa boldovanim slovima – u Zagrebu i Sarajevu, što je već poruka samo po sebi. Dalje piše da su oni na te pregovore s Nemcima odlazili, citiram – sa urednim ustaškim propusnicama i u nemačkoj pratnji. Partizani su kolaborirali s Nemcima ne da bi čuvali narod kao što su to činili četnici, već da bi porazili četnike, tako piše, i da bi zajedno sa Nemcima, kada se Englezi u nekom fantazmagoričnom svetu Draže Mihajlovića iskrcaju na Balkan, zajedno s Nemcima borili protiv Engleza, jer po toj teoriji Englezi podržavaju četnike i posle rata bi ih doveli na vlast. Prema tome, pokazuje se da partizani s Nemcima zajednički ratuju protiv četnika i da su u stvari četnici tu neki tobože i vojni faktor, iako mi znamo da je njihova javno proklamovana strategija bila da se ne ratuje. Autori udžbenika odgovorili su i na naše kritike da se ne pominju četnički zločini, pa su sada napisali rečenicu, citiram – Jedna od najprimenjivijih mera zastrašivanja kod četnika bilo je batinjanje, a na drugoj strani postojao je kod naroda strah od partizana, čiji su preki sudovi ne trepnuvši osuđivali ljude na smrt i svakodnevno vršili egzekucije. I u jednom i u drugom tekstu se kaže – partizani su za sobom ostavljali čitava pasja groblja.

Već druga ili treća generacija đaka uči po ovim udžbenicima, u kojima se dolazak partizana u Srbiju i njihov ulazak u Beograd – ne znam kojim neutralnim terminima da nazovem te događaje – zove ofanziva na Srbiju. To se poklapa sa onim što je Milan St. Protić rekao o tome kada je bio gradonačelnik. I zaključna rečenica kaže – U Drugom svetskom ratu srpsko građanstvo bilo je uništeno, nacionalni pokret razbijen, a inteligencija doživela slom. To je poslednja rečenica, dakle, preostaje nam da zaključimo da se Srbija našla na strani poraženih. Autori udžbenika smatraju da je to u redu, jer smatraju i da je četnička ideologija u redu. Oni prihvataju da se Srbija prosto našla na poraženoj strani, da je bila okupirana od strane partizana i na taj način se sticajem okolnosti našla na pobedničkoj strani, ali da je ona suštinski tada doživela slom. Ti udžbenici napisani su u antikomunističkom zaletu posle 2000, kada je u okviru antikomunizma bilo potrebno srušiti i antifašizam. Tu pojavu je Todor Kuljić nazvao anti-antifašizmom.

Sada smo vratili antifašizam, ali ne zbog njegovih vrednosti i ne zato što je to sistem vrednosti koji deli današnji moderni svet i ne zato što je to stub odbrane pojedinca od kolektivnih ideologija koje su pretile slobodi, pa i životu pojedinaca – već zbog udvaranja velikoj sili. Dakle, naš motiv je opet nešto potpuno neverovatno. Mi stvarno ostavljamo utisak jednog tragikomičnog društva, koje nema sistem vrednosti i čija elita iskreno misli i tako se ponaša, da njen posao nije stvaranje tog sistema vrednosti, njegovog učvršćivanja i vaspitavanja jednog dosta razularenog naroda, čiji su svi sistemi vrednosti srušeni pre dvadesetak godina. I da posao te elite nije da kroz neko kritičko sučeljavanje s tom prošlošću sazreva to društvo, već da ona u skladu sa dnevnim potrebama staje čas na stranu fašizma, čas na stranu antifašizma, kao da to nema nikakvih posledica. I onda se zapitate šta se ono beše dešavalo u Novom Sadu pre par nedelja i otkud taj Nacionalni stroj i da li je to, što bi rekli ovi iz DSS-a, opasno ili je opasan samo Nenad Čanak koji govori protiv njih? Ono što mene čudi je neka vrsta drskosti sa kojom se svi čude pojavi Nacionalnog stroja.

Nacionalni stroj je savršeno ispravno procenio u kakvoj zemlji živi i oni su shvatili da mogu da šamaraju ljude na Filozofskom fakultetu i da bacaju kamenice iz dvorišta restorana Vojske Jugoslavije. Ja mislim da su oni napravili dobre procene, i kada sada o tome razmišljam ne mogu da ne navedem antologijski tekst Teofila Pančića, koji se zove Zvekijeva doktrina. Tu Teofil Pančić objašnjava ko je sve ideološki i politički i idejno i medijski pripremio ubistvo Zorana Đinđića. Dakle, na svim nivoima se govorilo da jedna takva stvar može biti sasvim opravdana, a kada je Zveki pucao svi su se zaprepastili. Zveki zapuca, Nacionalni stroj podeli šamare i onda se svi čude i to nazovu marginalnim ponašanjem. A sve to je u stvari rezultat jednog vrlo širokog, što bi ovi moderni rekli, diskursa, pre svega elite koja je dužna da formira sisteme vrednosti. I eto, ovogodišnja proslava 20. oktobra je još jedan primer toga kako se misli da se može poigrati tokom istorijskih događaja. Sada đacima šaljete poruku – ne, ne, ne, čekaj, partizani su okej, oni su bili s Rusima, to je sada dobitna kombinacija. Šta će da misli onaj nesrećnik u VIII razredu osnovne škole koji uči nešto potpuno suprotno i koji nastavlja da raste u jednom idejnom haosu, u jednom društvu koje je potpuno idejno obezglavljeno i izbezumljeno u poslednjih 20 godina. Na sve to mu se još igraš pitanjima kao što su fašizam i antifašizam, u društvu koje ima problem sa ratnim zločinima i nasleđem 90-ih.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Bile smo na Sajmu knjiga i, kao što je Koštunica prošle godine izabrao ustav za najvažniju knjigu sajma, nama je to ove godine Zabluda o Bogu Ričarda Dokinsa, knjiga koja će prijati ateistima. Više o tome možete da pročitate na našem sajtu www.pescanik.net. Sutra, kao i uvek subotom, novi tekst Teofila Pančića, sredom i nedeljom Čita umesto nas Tamara Kaliterna. Svakoga dana na našem sajtu je Corax, a pogledajte i zanimljiv tekst Vladimira Arsenijevića o Albancima pod naslovom – Naše Crnje.

Emisija Peščanik, 26.10.2007.

Peščanik.net, 26.10.2007.