Svi mediji su pred kraj predizborne kampanje javili da su mere bezbednosti za predsednika Srbije Borisa Tadića podignute na najviši stepen. Mobilisani su, kažu, policija, BIA, VOA, Kobre, pošto je procenjeno (valjda se zna i Gde) da pretnje Tadiću nakon potpisivanja SSP u Luksemburgu valja ozbiljno shvatiti, da se ne bi ponovio 12.mart 2003.
Pohvalno, nema zbora! Jer, ko zna neće li nekom samostalnom ili organizovanom snajperisti ili revolverašu pasti na pamet da svoj patriotizam zbog “izdaje domovine” iskaže na način na koji je to nekada, “braneći srpstvo od ustaštva”, u jugoslovenskom parlamentu učinio srpski poslanik Puniša Račić. Možda je razlog za uzbunu prvog stepena uverljiviji od izlepljenih plakata na kojima su Tadić i Đelić označeni kao “državni neprijatelji”. I sam podatak da je neko sebi (ili drugome) odredio ulogu da u završnici opštedruštvene kampanje podele građana na patriote i izdajnike, šalje preteća pisma i sastavlja spiskove za odstrel, na kojima su – gle čuda – samo političari iz tzv.proevropskog bloka, poneki “nepodobni” novinar i još “nepodobnija” nevladina organizacija – dovoljan je razlog da se ne potceni nijedna pretnja.
Tako ne treba potceniti ni “patriotske poruke” lidera severne Mitrovice da će “predsednika stići zaslužena kazna za prodaju Kosova”, ni “opomena” Velimira Ilića da “Tadića nema ko da odbrani od narodnog linča”, ni stalno preteće udaranje “Judinog pečata”, ni ofanziva mladih jurišnika iz gomile desničarskih, ekstremno-nacionalističkih organizacija poput tzv. Familije srbskih navijača, a ponajmanje rezolutni i krajnje ogorčeni stav tehničkog premijera srpske vlade Vojislava Koštunice da je u Luksemburgu, ni manje, ni više, počinjen akt – veleizdaje.
I osvedočene patriote, poput Slobodana Samardžića, Nenada Popovića i Andreje Mladenovića, sugerišu da su te i slične “teške reči” (sinonim za pretnje smrću) razumljive, pa čak i bezazlene u odnosu na “antiustavni i antidržavni čin” Tadića i Đelića. Oni pravdaju “narodni gnev” isto kao što je prvopomenuti pravdao spaljivanje carinskih ispostava na granici sa Kosovom, stranih ambasada i firmi, pogibiju jednog mladog čoveka i opštu pljačku u centru Beograda. Strah da bi “razlike u tumačenju patriotizma” mogle prerasti u neobuzdano nasilje, prizivanjem građanskog rata postaje realan. Razlaz koalicionih partnera, naizgled u vezi sa modelom “odbrane Kosova”, a suštinski u surovoj borbi za prevlast, praktično je legalizovao najpre pravo na retoričko, potom i na “ono drugo” nasilje. Kohabitacionom, a zatim i koalicionom, feudalnom podelom vlasti, stvoren je vrlo moćan, a neuhvatljiv sistem bezvlašća, odnosno – svevlašća.
Ako, primerice, neko zvanično ne zna, a pouzdano pretpostavlja ko umesto povređenog Jočića upravlja policijom, ako svi znamo kome pripada i čemu služi famozna BIA, a kome VOA i Kobre, čije naloge “prostosrdačno” “poštuje” Vrhovni sud Srbije i čija stranka ima prevagu u (ne)oformljenom Ustavnom sudu Srbije, ko “reguliše” ponašanje vodećih medija i tabloida, ne znači li sve to da je inscenirana sistemska raspodela (ne)moći. U njoj za svakoga ima ponešto, svako sebe smatra suverenom vlašću, jedni druge konstantno vrebaju, nameštaju afere, opanjkavaju gde god stignu. Dakle, na delu je sistem višestruke vlasti bez ikakve kontrole, ali sa neograničenim mogućnostima da, ispunjavajući partijske zadatke i naloge, svima nama zagorčava život. A generacijama ukida pravo na budućnost.
Uostalom, šta očekivati od države koja od 5.oktobra do danas nijednu relevantnu državnu instituciju nije rekonstruisala niti reformisala, osim što je svaka partija zaposela svoj dogovoreni (dodeljeni) posed (feud) i odmah podigla mrežu berlinskih zidova između njih. Istinu o mnogim ubistvima (političara i novinara) država krije ko` zmija noge, a svesno gura pod tepih i istragu o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Dakle, šta očekivati od takve države osim da i dalje svojim postupcima potvrđuje svoju “nečistu savest”, da ne kažemo umešanost u zločine. Nama preostaje da strepimo od toga da se Miloševićeva tehnologija zastrašivanja i odstranjivanja političkih protivnika u međuvremenu nije mnogo promenila.
Javnost se, na primer, s pravom uznemirila zbog poternice za Tadićem i Đelićem, to jest zbog pretnji smrću tim ljudima. Postavlja se pitanje zašto se javnost nije preterano uzbudila zbog sličnih (ranijih) pretnji nekim drugim (opozicionim) političarima. Zbog čega se nije priupitala kako to da policija danima “neuspešno” traga za vođama Familije srbskih navijača, čak i onda kada “nacionalno svesna” Politika za tren oka pronađe “glavnog navijača” Vladicu Simonovića i to u Kosovskoj Mitrovici, upriličivši intervju s njim. To je intervju na koji Simonović svakako može da bude patriotski ponosan, a nadam se da su se novinar i list, koji su napravili “romantičarsko-patriotski portret” momka koji je, kažu, stalna policijska mušterija, a u Mitrovici “obavlja humanitarne poslove”, bar donekle profesionalno postideli.
Kaže se da je istorija dobra učiteljica. U Srbiji, ipak, ona to nije. Sve što se poslednjih godina dešavalo, a izborom i padom druge Koštuničine vlade intenziviralo, sve do ovog najnovijeg opšteg “lova na izdajničke veštice”, zapravo je repriza razdoblja uoči tragičnog kraja premijera Đinđića. Suočen sa pravim arsenalom opstrukcija i destrukcija njegove vlade od strane DSS, Đinđić je 2002. krenuo na opsežnu turneju po Srbiji, nastojeći da optimističkim geslom “Srbija na dobrom putu”, na terenu opovrgne opšti utisak da je stanje u vrhu vlasti i države ozbiljno pogoršano. Ukratko, Srbija je bila na opasnom putu. Đinđić se tada javno pokajao što 6. oktobra nije rasformirao Državnu bezbednost, sudstvo i RTS i krenuo od početka. To je vreme oštrog sukoba u vezi sa “oduzimanjem”, pa “vraćanjem” poslaničkih mandata DSS-u, razdoblje opšte svađe dva vodeća politička rivala, vreme buđenja “trutova” i “spavača”, verbalnog rata Đinđića i savetničkog tima Vojislava Koštunice, pobune Crvenih beretki i Koštuničine podrške Legijinim momcima.
Svemu tome prethodila je Koštuničina patriotska ozlojeđenost zbog hapšenja Slobodana Miloševića i njegovog izručenja Haškom tribunalu. Tada se razmahala antihaška kampanja. Ubistvo premijera, u sadejstvu države i organizovanog kriminala, bilo je završnica kontinuiranog, podzemnog podrivačkog udara, posle čega je preuzimanje vlasti od strane Đinđićevih ogorčenih protivnika postalo samo tehničko pitanje. Srbija je bila i, nažalost, ostala na opasnom putu, ali se oštro okretanje desnici, najkonzervativnijim nacionalističkim ideologijama u vrhu vlasti i u nekim drugim, strogo kontrolisanim strukturama i medijima, kamufliralo frazom o “demokratskom nacionalizmu” i legalizmu. “Sabornost” je bila udica na koju su se upecali neki do tada nezavisni mediji i novinari i neke nevladine organizacije.
Lansirajući osnovnu tezu da “Koštunica ipak nije isto što i Milošević”, u stvari se gradio most između razdoblja pre 5.oktobra i svega što će se desiti nakon DSS-ovskog preuzimanja vlasti. Taj most je zapravo značio obnavljanje Miloševićeve tehnologije vladanja i njegovog vrednosnog sistema i uspostavljanje apsolutne dominacije nad odabranim državnim institucijama. Deveta rupa na svirali (Hag) u međuvremenu je popunjena “opštenarodnim otporom” najpre NATO-u, a potom i Evropskoj uniji. “Upotreba Miloševića” zamenjena je “upotrebom Kosova”, što je Srbiju, umesto da je homogenizuje (čemu se nadao novi “mesija” Koštunica), apsolutno pocepalo. Asistencija Demokratske stranke i njenog lidera Tadića, što kroz proces kohabitacije, što kroz stalno prihvatanje Koštuničinih ucena, naturanjem nakaradnog Ustava, kontraproduktivnih rezolucija o Kosovu, građenjem tzv.jedinstvene državne politike, kojom se greh za gubitak Kosova sa Miloševića i Šešelja svalio na sve građane – sve to je imalo za posledicu enormno jačanje Srpske radikalne stranke.
Koštuničina opsesija da sav svoj politički angažman, forsiranjem nacionalističko-romantičarsko-mitološke priče o Kosovu, posveti kompromitovanju i uništavanju Demokratske stranke iz koje je ponikao, gurnulo je Tadića u fatalno privlačne populističke vode. Stranka se sve više gubila i uprosečavala, njen programski identitet se sve teže prepoznavao, a (ne)očekivani porast rejtinga omogućio je njenom lideru slobodan prostor za jačanje sopstvene autoritarnosti.
Danas je DS partija zatvorenog, liderskog tipa, a tako ustrojena, sve i da je htela, nije mogla da bude brana ubrznoj radikalizaciji Srbije i povratku Miloševićevih političkih snaga. Apsolutno iracionalni stav o Kosovu, koji se od Koštuničinog razlikovao samo po odgovoru na pitanje “hoćemo li ga sačuvati uz pomoć Rusije” (Koštunica) ili “i sa Rusijom i sa Evropskom unijom” (Tadić), doveo je Srbiju do same ivice ambisa.
Koliko god se Tadić (i grupacija oko njega) trudila da evropsko pružanje prilike (potpisom ispod SSP i viznim olakšicama) interpretira kao svoj rezultat, u korpus njihovih zasluga ulazi i činjenica da je Tadićeva dvostruka (ili dvolična) uloga učinila da je Srbija trenutno tako blizu, a, opet, tako daleko od evropskih, posebno evroatlantskih integracija. Danas Srbijom, bez obzira na ishod nedeljnih izbora, dominiraju najkonzervativnije nacionalističke partije, koje, čak i ako ne osvoje vlast, imaju dovoljno instrumenata da neprekidno opstruiraju put Srbije u Evropu.
Nasilje, koje se podstiče s vrha, postaje svakodnevna pojava, takoreći normalna stvar, Koštuničina histerična kampanja prevazilazi radikalsku retoriku, a to što je u međuvremenu i sam Tadić postao meta srpskog patriotsko-nacionalističko-navijačkog antihaškog i antievropskog korpusa, pre je rezultat pogrešne nacionalne politike DS i potcenjivanja opasnosti od restauracije nasilja i retorike iz 90-tih, nego manje-više iznuđenog potpisa ispod SSP, koji je Evropa ponudila kao možda poslednju slamku spasa Srbiji, ne bi li je sprečila da ponovo uleti u (samo)izolaciju i opet postane glavni pokretač regionalne nestabilnosti.
U takvom ambijentu, najlakše je naljutiti se na radikalku Gordanu Pop-Lazić, koja nam najavljuje novi obračun sa “nepodobnim” medijima i nevladinim sektorom. Lako je pobesneti na Tomislava Nikolića koji obnavlja ponudu Rusima da Srbija bude njihova raketna baza. Lako je užasnuti se nad time što radikali opet prete hapšenjima, suđenjima i progonima.
Da je bilo lustracije, svega ovoga ne bi bilo. Budući da je nije bilo, izgleda da je suđeno da se onima koji su nas dve decenije uništavali pruži još jedna prilika. Možda će o tome ovih dana proćaskati Koštunica i Tadić, kada vlada konačno odobri rusku ucenu u obliku gasno-naftnog aranžmana. Neko će tom prilikom morati da im skrene pažnju da je jako štetno po zdravlje mešati – šampanjac i votku.
Peščanik.net, 08.05.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
